Kako je Džoni ukrao Sunce (Good Good Things)

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Sa slušalica je svirala ”Good Good Things” od Descendentsa.  Čuo sam da je jedan lik kupio sinu zvezdu na nebu,  a ja nisam imao toliko keša pa sam morao da ukradem. Da, da. Ukrao sam Sunce sa neba i stavio ga u džep od bermuda.  E, vidiš, tu sam se zajebao. Odjednom je nastala mrakčina kao u onim filmovima o smaku sveta.  Oblaci su se navukli iznad grada, a kiša je krenula da pada kao predsednik na sledećim izborima. Ljudi su panično vrištali i jurili niz ulice. Jedni druge su gurali, upadali u prodavnice i krali  klopu, odeću, obuću i to. Mi smo skromni ljudi, daj nam samo ono osnovno.  Iz daleka sam video kako je upaljena zgrada skupštine.  Ekipa studenata je uzvikivala parole, spominjala nekog pedera, neku slobodu i šta ti ja znam. Ne razumem se u to.  Kiša je napravila minijaturni potop na ulicama grada. Neki su već izbacili čamce i krenuli da se vozikaju po vodi.  Svi su izgledali uplašeno, ali pijani Franc- ne.

”Maji, maji. Kraj je blizu. Dešava se. Dešava! Maji, maji..”, mrmljao je dok je sedeo na klupi i slikao neki crtež.  Brada, brkovi i duga kosa. Svi su govorili kako liči na Željka Bebeka, ali ne.  Meni je zapravo više ličio na Kapetana Kuku.  Odjednom mi se stvorio ispred glave i trgao me. Skenjao sam se, čoveče. Uhvatio me je za rame, stegao i pogledao me  krvavim očima.

”Maji, ti si ukrao Sunce? A?”, ćutao sam.

”Čuješ šta te pitam, nemoj mene jebavati. Nisam ti ja Japanac”, dreknuo je tako da je ceo grad zagrmeo.

Kako je provalio čoveče, kako je provalio. Na koju foru?

”Nisam. Ja sam samo…”, prekinuo me je.

”Hai, maji, maji, majstore.  Zajebavam . Daj duvan pa idem da crtam. Treba popu neku ikonu da odradim pa će mi dati rakije”, dobro je bre, dobro je.  Samo se odvalio od života pa me je tovario.

”Evo ti bre”, izvadio sam pljugu, dodao mu i krenuo niz grad.

”Hai, pozdravi matorog”, viknuo je.

”Umro je pre dve godine, ali možda ga vidim na sledećim izborima”, rekao sam mu.

”Maji, maji. Jebiga.”, uzvratio mi je, a onda se posvetio slikanju crteža.

A onda se odjednom sve utišalo. Kao da su za pet minuta uspeli da pokradu, porazbijaju i odrade sve što su planirali. Samo pet minuta mraka i ispunili su sve svoje želje.  Zbilja skromni ljudi. Iz obližnjeg pandurskog auta se čulo hrkanje.  Kada sam se približio, jednom od njih je curila pljuvačka iz usta kao Homeru Simpsonu. Te likove zaista ništa ne može da uznemiri pa ni smak sveta, glavom i bradom.

Dečurlija je ostavila svoje bajsove i električne trotinete po igralištima, verovatno jureći u svoje stanove dok su ih roditelji histerično dozivali.  Maznuo sam trotinet i krenuo da ga điram po gradu koji je odjednom postao pust. Nigde nije bilo žive duše,  čoveče.

Jurio sam po putu kao divljak. Sećam se da mi je jednom neki lik pričao kako mu je bilo kada se naduvao lepka. 

”Poludiš, bre Džoni. Istripuješ trotinet, staneš na njega i onda ga voziš, voziš, voziš pa si odjednom ptica. Onda letiš, letiš, letiš i PAF- postaneš riba pa plivaš u okeanu”, tako je govorio dok je rolao džojus.

Nisam postao ptica, nisam postao ni riba ali sam nastavio jurcanje sa trotinetom. Postajalo je sve hladnije. Kiša se polako počela pretvarati u led.  Mislim da sam odmah u sekundi dobio udarac u glavu. Pa onda čvoruga. Čoveče, zašto čvoruge i bubuljice UVEK kada treba da se dese neke bitne stvari.

Odjurio sam trotinetom do prvog ulaza a onda spazio nju. Imala je dugu kosu, žute farmerice i starke. Oči, kakve oči jebem ti život. Držala je neku knjigu u rukama.

”Hej, Džoni. Otkud ti ovde?”, nasmejala se.

”Ma ništa. Ukrao Sunce, krenuo led pa se sakrio ovde. Šta ti?”

”Spremam ispit za sutra. Lekovito bilje, ali ne mogu da se skoncentrišem od ovog sranja što se dešava. Nikako ne mogu da se skoncentrišem. Neću da pričam o faksu”, odlepila je.

”Pa dobro, jebeš jedan ispit. Nije smak sveta”, pokušao sam da se našalim.

”Jeste, smak sveta je. I šta ti to drnda u slušalicama?”

”Mitisersi, pesma Nada. Strašan bend.”

”Uvek sebi daješ lažnu nadu, a i muzika koju slušaš je sranje. I ne kaže se mitisersi, nego mitesersi.”, prokomentarisala je ironično.

Ne možeš muziku da mi diraš, ne smeš. Diraj sve, ali nemoj muziku. Nije ti fora, ali uopšte. Vratiću ti.

”Zapravo, ti si se meni oduvek dopadala. Izvoli”, rekao sam joj, izvukao Sunce iz džepa i ispružio ga prema njoj.  Sablaznila se. Izgleda da nije verovala iz prve da sam ga maznuo.

”Ma daj bre, ti nisi normalan”,  demonstraitvno je ustala , spakovala knjigu u ruksak i popela se uz stepenice, verovatno u svoju gajbu. Ispratio sam je pogledom dok se nije izgubila iz vidokruga.

Vrljao sam Sunce još neko vreme u rukama, a onda ga spakovao u džep.  Duks mi se gotovo zaledio.  Klinci su pored skupštine i dalje pravili pizdarije. Video sam kako od tamo dopire neka vatra. Uzjahao sam ukradeni trotinet, zapalio pljugu i krenuo tamo da vidim šta se dešava.  Sa slušalica je opet tukla ”Good, good, things.”

“I know a place, up in the air

It’s not very far,  I’ve been there before

I know a place, cool and warm

Cool in my blood, and warm in my heart”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar