Ja na Ti

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Vozili smo se kroz Luzergrad nekim autom. Zapravo njenim autom, ona je vozila. Ja znam da vozim bicikli i skejt, ali mi je pukla guma na bajsu a skejt nemam, ako me razumeš. Trebalo bi da zamenim gumu na bajsu. Sa radija je tukla “There is a Light That Never Goes Out” od Smitsa.

“Džoni, da li znaš da su ljubav i sloboda poenta svega?”, upitala me je.

“Ne znam. Ja mrzim. Uglavnom mrzim”, odgovorio sam.

“Šta?”, bila je zabezeknuta.

“Odbrambeni mehanizam. Kada skontam da nešto mogu da zavolim, ja zamrzim. Tako sam iznad situacije i bude manje kolateralne štete.”

“Glup si. Nije fora da budeš voljen. Fora je da voliš”, nisam je razumeo. Slabo kapiram, inače.

Dodala je gas. Adrenalin je krenuo da mi šiba niz celo telo. Možda sam rekao nešto što nije trebalo? Pričala je o hedonizmu, ali taj deo sam preskočio. Nisam mogao da slušam te gluposti. Ne volim hedonizam. Majmun u glavi je lupao činelama, kao kod Homera Simpsona. Dobar je Homer. Dobar.


“Znači, ti mene mrziš?”, upitala me je kada je završila monolog u odbrani hedonizma.”

“Naravno da te mrzim. Moram da te mrzim.”

“I u čemu je onda poenta tvog života?”

Seks, seks, seks i rokenrol. Te četiri stvari. Mislim da sam sve važnije stvari nabrojao.

“Pa znaš, poenta mog života je u tome da zavolim samog sebe u potpunosti, kako bih mogao da zavolim i svet oko sebe. Samim tim će i ljudi oko mene manje patiti. Želim da budem dobar čovek i da pokušam da utičem na mlade da se manje slupaju u životu od mene. Ljubav i sloboda daju smisao svemu, bila si u pravu”, kenjao sam. Odlično sam kenjao, to sam jedino zapravo kvalitetno umeo.

Znaš, moj prijatlje kaže da muškarac može biti pod uticajem dve stvari; jedna je pička, a druga je viša sila. Ja sam od obe stvari daleko. Ja bežim od više sile, a ono drugo beži od mene. Pod uticajem adrenalina od brze vožnje- trenutno.

“Uspori, jebote”, vrisnuo sam kao tinejdžerka na koncertu Bitlsa varljivog leta 1966. godine kada Mekartni zasvira “Yesterday.” na bisu. Višak ženskih hormona, a nedostatak testosterona. Trebalo je da vežbam.

“Zašto da usporim? Pa ti veruješ u Boga. Imaj onda bar zrno peska vere u mene. Svi smo Božija bića, zar ne?”, tovarila me je. Znala je da bude duhovita kada je to htela.

Ćutao sam. Znao sam gde sve ovo vodi pa nisam imao šta puno da pričam. A i inače ne pričam mnogo.

”Hajde da napravimo bend. Ja ću da sviram bas a ti sve ostalo”, pokušavala je verovatno da zaboravi gde smo se uputili.

”Ne. Ne pravim bendove sa ženama. Uvek se neko od članova bendova zaljubi u nju pa ispadne sranje.”

”Ali u ovom bendu ćemo biti samo ti i ja?”, nasmejala se.

”Još gore. Onda ću se ja zaljubiti.”

”A kao već nisi?”

”Ne. Ja mrzim žene.”

Čudno, vidiš. Do pre par dana smo bili samo prozor jedan drugom u mesendžeru, doduše zabavan prozor, a sada smo već imali zajednički plan za budućnost. I jurili smo ka njemu u automobilu.

”Žene su ok. Ne treba da ih mrziš”

”Ma jok. Fora je u apstinenciji. Sa sledeće će me teže skinuti.”

U tom trenutku je pored nas prošla neka debeljuškasta devojka. Trčala je.

”Šta misliš zašto trči? Da li negde kasni ili skida kile?”, pitala me je.

”Možda je ranije stalno kasnila, pa je zato počela da skida kile? Možda je uvidela da nije lepo trošiti tuđe vreme, pa okrivila kilograme a ne sebe.”

”Nebitno.” Ućutala je i još više dodala gas. Sada je bilo zajebano. Ispred nas su sijali farovi dabl-deker-autobusa. Zajebano. Uhvatio sam je za ruku od straha.

”Šta je bilo, ne mrziš me više?”, bila je mrtva hladna.

”Mrzim, mrzim i dalje, ali volim sebe.”

”Pa ako voliš sebe onda ne možeš da mrziš druge ljude”, nasmejala se i pojurila ka farovima.

Oke, to je to. Pozdravio sam se sa životom. Zbogom drugari. Zbogom osmi- dva. Pozdrav svima u studiju, pozdrav za Hugolinu, male troliće i sve koji me poznaju. Zažmurio sam, stegao je za ruku i počeo da plačem kao mala beba kada joj ne daš sisu. Uprkos tome što sam žmurio, mogao sam da vidim bljesove farova. Zvuk je postajao sve jači. Točkovi su škripali kao gitara na nekom industrijal bendu. Sranje, čoveče. Odjednom je zaokrenula auto i napravila policajku, kao u onim američkim filmovima B produkcije iz osamdesetih.

”Majku vam jebem dečju”, derao se vozač autobusa. Smejali smo se oboje. Preznojao sam se od straha.

”Ne slušamo više ovu pesmu od Smitsa?”, pitao sam je.”Ne slušamo. Ali još uvek me čvrsto držiš za ruku. Nemoj baš toliko da me mrziš”, opet me je tovarila.”Ma ne držim te. Tripuješ”, rekao sam hladno, zavalio se u sedište i zapalio pljugu. Sledeća pesma je bila ”Girls in their summer clothes” od Springstina, a majmun sa činelama je opet počeo da svira činele u mojoj glavi.

”A zašto mrziš heodnizam? Bar jednom nedeljno, dva sata. Neće ti škoditi.”

”Ne mogu. Moram da zamenim grejač na bojleru”

Otvorila je džin tonik i ispijala ga lagano. Ja sam cepao neki Šveps.

”Uzmi malo ovog? Kul je.Opusti se.”

”Ma neću. Zajebi”

”Ti si budala”, ajde ispadaj iz auta. Smorio si.”, zaustavila je auto i gledala u mene nadrkano. Kul pogled, čoveče.

”Ma odjebi”, demonstrativno sam izašao iz automobila i pokušao da jako zalupim vrata, ali nisam imao dovoljno snage.

Nabio sam slušalice u uši i krenuo prema parku. U parku ekipa uvek drnda gitare. Ubrzo mi je stigla poruka.

”Nadam se da te nisam uvredila. Hehe. <3”

Mrzeo sam je.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar