Đavo u belim klompama

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

„Videla sam ga danas opet.“ Rekla je ukrstivši ruke i natmureno pogledala u stranu.

On je upitno pogledao, blago podigavši svoju natprosečno dlakavu obrvu.

Raširila je ruke u neverici i pogledala ga iznenađeno, čak ljutito što on ne zna o kome ona priča.

„Pa đavola!“ Viknula je. „Kao da već ne znaš za naše neme susrete!“ Nakratko je zaćutala, prebacila levu nogu preko desne, pa desnu preko leve, malo se umirila i nastavila tihim, smirenim glasom. „Nosio je bele klompe.“

„Kao i obično.“ Odgovori on uz blag, nenametljiv osmešak. „Dakle, ponovo ste se susreli.“

„Da, zar ti nisam to upravo rekla? Jesi li gluv ili jednostavno glup?“ Psujući nerazgovetno sebi u bradu, preturala je po džepovima tražeći cigarete. Izvadila je jednu i stavila među usne. Bila je dugačka i debela, disproporcijalna njenom malom, špicastom licu. Nije je pripalila, samo je nastavila da priča s njom u ustima.

„Znam, meni je to sasvim jasno, deluje sasvim suludo. Zamisli, videla sam djavola! Niko normalan u to ne bi poverovao. Osim tebe, to jest.“ Pripalila je cigaretu zamišljeno. „Hmm, da li to znači da si ti nenormalan?“

„Možda i jesam. Šta ti misliš?“

„Šta šta mislim?“

„Da li sam nenormalan ja što ti verujem, ili ostali što ti ne veruju?“

„Zar to nije očigledno? Pa, oni što mi ne veruju!“

„Zašto?“

„Zato što sam ga videla, idiote! Koliko puta treba da ti kažem! I pričala s njim. Ne verbalno doduše… ali pričala.“

„Ali, ako niko drugi osim tebe to nije video, ne možeš ih osuđivati što ne veruju.“

„Mogu i hoću, jer su zatvorenog uma. Jer su šablonski glupani! Jer im se dopada da lažu sami sebe, tako je lakše.“ Otpahnula je dim besno, potom zgnječila napola popušenu cigaretu.

On se nagnu ka njoj, sedeći jedno naspram drugog, i smireno upita: „Šta ti je rekao ovog puta?“

„Isto što i svaki put…“ Osvrnula se oko sebe uznemireno. „Nego, hoćeš da naručimo neku kafu, ili žestinu, šta god?“

„Kasnije. Voleo bih da mi odgovoriš na pitanje.“

„Uh…“ Uzdahnula je očajnički. „Kad si tako dosadan, dobro! Rekao mi je da sam luda zato što vidim đavola. Zamisli, sam Đavo mi ne veruje da sam ga videla! I…“ Naglo je zaćutala.

On sačeka trenutak, zatim ponovo podiže svoju debelu obrvu i upita: „I?“

„Rekao mi je da se ubijem.“

Sklopio je šake i liznuo gornju usnu, razmišljajući o nečemu. „Zašto misliš da ti je to rekao?“

„Zašto?! Pa ti si stvarno glup! Gluplji nego što sam mislila! Pa zato što je đavo! A šta radi đavo? Pravi haos, donosi nesreću ljudima, navodi ih na zlodelo, muti im razum!“

Na trenutak su mu misli odlutale u jednom drugom pravcu, možda neprimerenom. Posmatrao je njeno sitno lice, usku vilicu, uvučene obraze, male mesnate usne, isturene rumene jagodice, krupne oči i bujnu nepočešljanu kosu. Lepa žena – pomislio je – drugačije lepa. Znate, ona vrsta lepote na koju se treba navići, kao neki novi, jači ukus. Kao crna maslina. Nije bilo nikakve seksualnosti u njegovoj misli, bar ne „one“ seksualnosti, već naprosto spoznaje lepote.

„Šta si ti njemu rekla?“

„Znaš,“ rekla je uz podrugljiv osmeh, „zvučiš kao neki psihijatar, a ne kao prijatelj! Radiš kao cvećar, a postavljaš mi tu neka pitanja!“

„I prijatelji imaju pravo da budu radoznali, cvećari ili ne. Povrh svega, i prijatelji imaju želju da pomognu.“

„Kako si samo dosadan! Hoćeš da naručimo tu kafu već jednom?“

„Za par minuta. Odgovori mi, molim te, ako smo već prijatelji, valjda zaslužujem tvoje poverenje.“

Nakon nekoliko neuspelih trzaja palcem o kresivo upaljača, bacila ga je u stranu. „A šta misliš da sam mu rekla?! Slušaj me sad pažljivo i skoncentrisano, jer pomalo je komplikovano. Rekla sam mu ovako: odjebi!“

„Ha, ha!“ Nasmejao se iskreno. „To i liči na tebe.“ Ponovo se nagnuo ka njoj. „A šta si pomislila? Šta si stvarno želela da mu kažeš?“

„Pa, pre svega da skrati obrve. Što je mnogo – mnogo je! A, onda bih mu možda rekla i to da…“ Ponovo poče da pretura po džepovima, gunđajući nervozno: gde mi je taj prokleti upaljač? On joj pruži šibicu i zapali joj cigretu. „Dakle“, nastavila je sada potpuno ravnodušno, „rekla bih mu da… da sam već mrtva. Znaš. Da sam se već ubila iznutra. Ovo što đavo vidi je samo telo, a telo je sekundarno i pre ili kasnije će istruliti.“

„Veruješ u zagrobni život?“

„Jao, gospode, koliko si samo glup! Pokušavam da ti kažem da, sada, u sadašnjosti, dok živimo dakle, telo je sekundarno, puka neophodnost, dok je ono iznutra zaista vredno, zaista živo. Ono iznutra sam ja, ne moje telo. Ono iznutra smo mi, ne naše telo.“

„Razumem. I to je, priznajem, vrlo lepa i plemenita misao. Ili stav, bolje rečeno. Premda pomalo isključiv, ali…“ Uvukao je usne i začkiljio očima. „Veruješ li onda u nekog Boga? Jesi li religiozna?“

„Naravno da ne, to je budalaština.“

„Ali veruješ u đavola.“

„On sam dolazi, to nema veze sa mnom, sa Bogom ili religijom.“

„No, ako dolazi, znači da postoji. A ukoliko postoji on, postoji i Bog, zar ne?“

„Ne znam…“ Duboko je uzdahnula. „Umorna sam od ovog razgovora.“

Beličasta popodnevna svetlost probijala se kroz prozore zaprljane malopređašnjom kišom. Soba je bila sivkasta, uspavljujuća i uznemirujuća istovremeno. Čuo se blag, topao prolećni vetar spolja, provlačeći se kroz polu olistalo drveće, šušteći kao kakva uspavanka života.

„Ne priča ti se više?“

„Ne.“ Reče ona odsečeno.

„Ni sa đavolom?“

„Pogotovo ne sa njim!“

„Onda, do sledećeg susreta…“ Polako je ustao, izravnao svoj beli mantil i, vukući potpetice svoji belih klompi po pločicama, prišao vratima. Otvorio ih je i zastao. Ona priđe i zagleda mu se direktno u lice. „Hm, niste loši. Mogla bih da spavam sa vama.“

„Je l’? A moje debele, čupave obrve?“

„Koje obrve?“

Nasmešio se saosećajno.„Vidimo se sledeći put.“

Napustila je ordinaciju lakim korakom, pogledavši u visoku podnu, šarenu vazu, načičkanu nekim lepim, takođe šarenim cvećem. Ljudi u sivim uniformama otpratili su je do njene sobe. Tamo je čekao đavo. I sve je krenulo ispočetka. Borba, pobeda, gubitak, odustajanje, motivacija i ponovna borba. Đavo u belim klompama bi rekao halucinacija, psihotični poremećaj, samoodbrana ili samoobmana, ili… nešto slično tome. No, ona bi ipak rekla: „Đavo u belim klompama.“ I sve bi krenulo ispočetka. I možda ne bi pogrešila, jer svako jutro sunce ispočetka sija, naši dani ispočetka počinju i, ako se usudite da malo bolje pogledate, uglavnom su manje-više isti, sa sitnim, nevažnim razlikama. A đavo zaista čeka. Nekad je u belim klompama, nekad u crnim, nekad u sportskim patikama, nekad u elegantnim cipelama, nekad patofnama.

Godinama kasnije, ugravirano na njenoj spomen ploči, stajalo je: ko nikad nije video đavola, e, taj je stvarno lud!

Stefan Sofronijević

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar