ANIN SVET: Dnevnik jednog ludila

ANA I BICIKL

Kada se probudila, Ana je imala vrlo jednostavan zadatak; trebalo je da iz jednog grada otputuje u drugi na faks.

Te stvari su već postale rutina; sesti na bajs, preskočiti oblake na nebu, proći pored duge, mahnuti suncu, spustiti se na tlo i tamo je; okružena bezveznim ljudima kojima je po stoti put davala šansu misleći da je problem u njoj, ni za trenutak ne pomišljajući da je greška zapravo u ljudima oko nje? Jok.

Opet je gledala film Ostrvo i mnogo se potresla. Znaš, ona slatka strepnja kada te uhvati za ruke, pa se za trenutak pretvori u noćnu moru satkanu od crnih misli koje te uvuku u vrtlog kao ringišpil decu na seoskom vašaru i ne pušta te. Ali hej, deca na ringišpilu su nasmejana i radosna; ona se nije smejala.

Ana je bila zabrinuta.

Pomisli, pomisli i amper hladnih pomisli; kako je glupa, kako nije dovoljno dobra, kako život ponekad baš ume da bude bezveze ako ne pratiš one znakove koje ti nebo prosipa u toku tvog putovanja.

Nesigurni ljudi ne mogu biti glupi.
Oni sigurni, koji sve znaju i koji su
najpametniji – takvi su problem

Nije kapirala da je pobednica; sama je popravila bajs, bez ičije pomoći je uspela da zameni gumu, namesti lanac i sa svojom raketom je opet poletela u novi dan. Objektivom je hvatala nove kadrove reke i šume koja bi uvek odlepila kada bi prošla kroz nju. Jes, šuma je bila ljubomorna zbog njene dobrote i neiskvarenosti; ali Ana to nije kapirala.

Okretala je pedale i izgovarala neke molitve koje su joj, ruku na srce zaista pomagale. Uspevale su da utišaju disonantne tonove koji su joj jurcali kroz vijuge i nastajao bi potpuni mir.

Od nekud je dopirala muzika; čula je gitaru i usnu harmoniku. Volela je tu pesmu. Krenula je za zvukom koji je postajao sve jasniji i bistriji.

“Postaje stvarnost zaboravljena bol…”, pa solo na usnoj.

Nasmejala se. Bio je to najlepši osmeh koji si mogao videti na planeti Zemlji, ako si ikada obraćao pažnju na to kako se devojke smeju; ja se u to ne razumem, ali su mi drugi pričali o tim stvarima.

“Zašto si sam ovde?”, upitala ga je pomalo začuđeno jer je svirao baš tu pesmu. Odložio je gitaru i krenuo sa filozofijom.

“Nisam sam, vidiš da si ti tu”, odgovorio joj je dok je palio cigaru i pokušavao da izgleda kao neki od njegovih idola iz Holivuda. Taj idiotski potez je opet na lice izvukao najlepši osmeh; njen osmeh.

“Mi smo se već negde sreli?”, zainteresovao ju je.

“Jok. Ne upoznajem se sa devojkama koje voze bicikli. Samo ove koje furaju četiri točka”, uspeo je da je isprovocira. Htela je da ga pljune u lice, ali se zve završilo na ironiji, kako to obično i biva kod nje.

“Bila sam sigurna da sam te videla kako prosiš na ulici. Svirao si gitaru a ja sam ti ubacila…” i upalila joj je fora.

“To nije prošenje, to je umetnost. A i šta imaš protiv prosjaka. Prosjacima se svi klanjaju. O tome nisi nikad razmišljala?”, njen novi drugar je bio izrevoltiran njenom šalom koja je definitivno upalila.

“Ma nisam mislila…”

“Ma mislila si. Ti uvek misliš. Ti previše misliš, i to ti stvara nesigurnost. Nesigurni ljudi ne mogu biti glupi. Oni sigurni, koji sve znaju i koji su najpametniji- takvi su problem. Ti nisi”, prosjak sa gitarom je izgovorio a zatim nestao.

Istripovala je da je sve sanjala pa je protrljala oči; ali jok. I dalje je bila u šumi, na bajsu, samo prosjaka nigde nije bilo. Čudno. Ranije joj se ovakve stvari i nisu baš često dešavale. Zapravo, nikada se nisu dešavale. Nasmejala se i poletela je sa svojim biciklom prema faksu. Nisu joj smetale gužve po ulicama, zastoj u saobraćaju i to; ovaj put je bila odlučna.

Naslonila je svoj privatni spejs šatl na zgradu filozofskog i rešila je da nema više ironije.

Od danas će svima pljunuti u facu, obećala je sama sebi. Zvuk usne harmonike i gitare je dopirao negde u blizini; opet ona pesma. Kraičkom oka je uspela da uhvati kadar. Bio je to gitarista i prosjak iz šume. Nasmejala se i potrčala prema njemu.

“Hej, pa mi smo danas već razgovarali?”, ushićeno ga je upitala.

“Jok. Ne pričam sa devojkama koje voze bajs…”, njena pesnica u njegovim zubima ga je prekinula na pola rečenice.

Prosjak je nešto mrmljao i psovao ali ona nije obraćala pažnju na to. Žustro se okrenula se i odskakutala na predavanja. Bila je srećna.

Ana i druga priča o biciklu i karantinu

Uvek je volela svoju sobu, boju zidova, način na koja su sijalice ispaljivala svetla i raspored stvari koje su bile razbacane po njoj.

Raspored, a razbacane? Mhm, kontrolisani haos – kao prvi album od Šarla Akrobate.

Prevrtala bi se po krevetu, skrolovala telefon, gledala smešne klipove, filmove, čitala knjige i napisala po koji stih, onako, samo za sebe. Ne zbog sebičnosti već zbog nesigurnosti u kvalitet onoga što je napisala. A kad su to pa inteligentni bili sigurni u sebe i to što rade?

A vidiš, sada kada ne sme da izađe iz te iste sobe; postala joj je tesna, smeta joj, drma je klaustrofobija, knjige joj stvaraju nervozu, smešnih klipova na netu nema, ili joj više nisu smešni a filmovi joj se ne gledaju.

“Zbog čega kupuju toliko WC papira? Zar stvarno toliko puno mogu da kenjaju? Paranoici”, prošaputala je, kako se psovke ne bi čule, ugasila je fon i skoknula do prozora.

Prstima je prošla kroz spuštene roletne. Ispred nje se stvorila još jedna noć, ona noć, vedra, topla, kada duva onaj kul vetar koji ne znam kako se zove i kada ne možeš da izbrojiš sve zvezde na nebu, a ona je volela da ih broji. Nikada nije uspela da ih izbroji baš sve; a nije da nije pokušavala.

“Ostanite kod kuće. Ne idite nigde ako ne morate”, spikerka je kreštala sa TV-a.

“Lepa devojka. Šteta što joj život prolazi čitajući vesti. Mogla je i nešto pametnije da radi. Na primer, da studira francuski ili popravlja bicikle pa bude biciklomehaničarka”, samu sebe je pokušavala da nasmeje, i zaista bi joj to kad-kad upalilo i pošlo za rukom.

Ispred nje se stvorila još jedna noć, ona noć, vedra, topla, kada duva onaj kul vetar koji ne znam kako se zove i kada ne možeš da izbrojiš sve zvezde na nebu, a ona je volela da ih broji

Ugasila je retardiranu spravu i počela nervozno da šeta po sobi; napred-nazad, napred-nazad i tako par puta dok nije popizdela.

“Nisam prevela tekst za faks. Sranje, taj predmet će mi doći glave”, opet psovka ali opet tiho da slučajno neko ne bi čuo.

Otvorila je knjigu i započela sa prevodom. Tri sekunde. Zatvorila je knjigu, bacila je u vis i dočekala na volej.

“U jebem ti”, opet tiho, da niko ne čuje dok je posmatrala knjigu kako se kvarno kreće prema prozoru sa namerom da ga razbije.

“Nemoj, nemoj, nemoj. Molim te Bože, ako se ne razbije prozor ja ću…”, a onda zvuk stakla kako se razbija na komade, jedno glasno “A u pičku materinu”, pa smeh. Najblesaviji smeh koji si ikada mogao čuti, ako si obraćao pažnju nekada kako se ljudi smeju. Oni koji nisu zaboravili da se smeju.

Mesec je kao reflektor raspalio po njenoj sobi, a onaj vetar koji ne znam kako se zove je krenuo da joj plete kosu.

“Ne smeš napolje, ne smeš napolje, ne smeš napolje…”, pokušavala je da zaustavi sebe dok je jurila niz stepenište ka ulaznim vratima.

Paf, eto je na drugoj strani neba. Sloboda. Još samo dva, tri koraka do bajsa, ukucati šifru “32-956” i to je to.

Opet u letu. Za njenim bajsom je jurcao neki blesavi pas i lajao na točkove kao da su aždaje sa sedam glava a ne gume koje se vrte u krug. Pokušavala je da ga šutne nogom, više da bi ga uplašila nego da bi ga zaista šutnula.

Ipak, levica joj se otkačila. Džukac je zacvileo, a onda počeo da laprda.

Uvek je volela svoju sobu, boju zidova, način na koja su sijalice ispaljivala svetla i raspored stvari koje su bile razbacane po njoj. Raspored, a razbacane? Mhm, kontrolisani haos – kao prvi album od Šarla Akrobate.

“Nisi morala da me šutneš. Koji ti je Ana?”, pas je progovorio.

“Ha, pas priča. Pa ja sanjam, nema šta drugo…”

“Ne sanjaš, nego si me šutnula u bubreg. Vijao sam te jer ne smeš da ideš prema gradu; tamo je policija. Neko sranje ste vi ljudi napravili opet. Šta znam, ja sam samo pas”, izgovorio je njen neočekivani spasilac.

“Aha. Znači ne sanjam i ti stvarno pričaš?”

“Ne sanjaš, evo gledaj”, pas je izustio, a onda se zaleteo i skočio na nju.

“Ne sanjaš, ne sanjaš, ne sanjaš. Vanredno je stanje i ne smeš da voziš ludi bicikli, luda devojko jer će te uhapsiti. Beži kući, evo ih. Najebaćemo oboje”, rekao joj je i otrčao u šumu.

Brzo je podigla bicikli, čuka joj je lupala kao dosadni komšija kada popravlja stvari. Ruke su joj drhtale i jedva je uspela da izbalansira kormilo i otplovi do svoje sobe.

Uvek je volela svoju sobu, boju zidova, način na koja su sijalice ispaljivala svetla i raspored stvari koje su bile razbacane po njoj.

Raspored, a razbacane? Mhm, kontrolisani haos – kao prvi album od Šarla Akrobate.

Prišla je prozoru koji je bio razbijen i pogledala kroz njega. Policija se kretala po njenom susedstvu, kao da su nešto tražili. Za njima je išao i onaj pas. Pogledi su im se susreli. Namignuo joj je, davajući znak da je bezbedna.

“Okej, luda noć. Treba da prevedem tekst”, upalila je lap-top i otvorila knjigu.

ANA SVIRA GITARU

Noć je prošla relativno mirno; osim onog razbijenog prozora i nedovršenog prevoda na lap-topu pored kojeg je zaspala od umora i ludila koje se dešavalo oko nje.

Nije joj baš bilo najjasnije kako se u roku od dva dana može promeniti čitav svet koji je poznavala do tada. Samo pre par dana ulice su bile pune, održavali su se neki protesti, ljudi su odlazili u crkve, molili se Bogu, pokušavali da sklope neki dil sa njim a zauzvrat mu obećavali da će biti dobri, da će postiti nedeljom i ga nikada više neće psovati.

A sada; muk. Nigde nikoga. Pust grad, puste ulice i pusti snovi. Internet serveri su se zasijali kao pasja muda, pa su i društvene mreže dosta sporije.

Otišla je do kupatila, odvrnula česmu, pustila vodu za trenutak da poteče i da postane hladna kao led. Rukama je zgrabila mlaz, umila se, smrzla od zime, a zatim pogledala u ogledalo.

“Ne možeš više ovako, jednostavno ne možeš Ana. Pa jebem mu Bo… ovaj, miša, moraš završiti taj prevod”, govorila je gledajući svoj lik u ogledalu.

Sve je bilo na mestu; osmeh, zubi, kosa, lice. Osim jedne stvari.

“ZAŠTO? Zašto mi se bubuljica uvek pojavi na čelu kada je neki bitan datum ili kada treba da idem u izlazak? Ovo nije moguće. Sa mnom se neko opasno sprda”, nasmejala se i zalupila vrata od kupatila.

U kuhinji je čuvala zalihe brašna i klope; za svaki slučaj, tek onako, ne kao ostali paranoici koji su kupili brašna za narednih 10 godina i WC papira kao da im je guzica trokrolni šifonjer a ne samo guzica. Obična guzica; koja služi da sediš na njoj i za ono drugo. Nekima i za ono treće.

U uglu sobe ju je posmatrala gitaru koju je davno dobila na poklon u nadi da će je naučiti svirati ali obaveze, stalno neke obaveze. A i kada kreneš da sviraš taman naučiš jedan akord, pa drugi i onda zaboraviš prvi. A prstići bole li bole. Da, zna ona da treba proći tri nedelje kako bi se prsti navikli na žice, ali ko danas još na planeti trpi bol i žrtvu radi nečega što zaista voli? Niko.

Osim nje.

“A naučiću da te sviram, jebaću ti majku”, stavila je neki crni šešir na glavu, a zatim uključila gitaru u pojačalo. Užasno je svirala, nije imala pojma, ali se trudila. Izgledala je kao rok zvezda. Zamišljala je da je na Vembliju a ispred nje pun stadion koji joj je skandirao.

“Hoćemo bis, hoćemo bis”, ceo stadion je bio u transu.

“Hvala lepo, hvala. Hoću i ja ali MORAM DA ZAVRŠIM ONAJ GLUPAVI PREVOD!”, zavesa se spustila, publika je zapalila kućama a ona je opet bila u svojoj sobi.

Sama, sama na svijetu kao u onoj pesmi od Letu Štuka. Sama na svetu i usamljena među ljudima ali uvek svoja.

“Čoveče, poludeću u gajbi. Počela sam da pričam sama sa sobom, više ne znam kada se šalim, a kada sam ozbiljna. Ogrezla sam u ironiji. Treba da pazim; neće biti kul ako ironija pređe u cinizam, a apatija u depru”, razgovarala je sa sobom dok su joj misli surfovale po talasima mora. Dan je bio prelep i samo je trebalo biti srećan a ostalo bi se desilo samo od sebe.

Ipak, postojao je jedan problem. Ona nije bila srećna, bila je u nekoj poluletargiji svesna svog potencijala i toga koliko nije uspela da ga iskoristi. Ne, ne zbog okruženja i ljudi oko nje, nije mala. Prihvatila je krivicu i odgovornost za sopstveni život i greške koje je napravila na putu.

Na kraju krajeva cilj i nije važan, zar ne? Bitan je put kojim se ide do njega.

“Ali ja ne idem nigde iz ove sobe zbog vanrednog stanja. Kako da idem?”, nastavila je monolog.

“Sviraj me!”, rekao je neko iz ugla sobe.

“Molim?”, okrenula se i pogledala gitaru.

“Da, da”, sviraj me. Gitara je progovorila.

Zajebavam te. Gitara nije progovorila, nije ovo bajka u kojoj će instrumenti propričati i zaplesati, jok.

Otišla je do razbijenog prozora. Sunce se popelo visoko na nebu i obasjalo ceo grad kao reflektor fudbalski stadion.

“Imam osećaj da ni sunce ne sija kao pre par godina. Nešto se dešava”, pokušavala je da razbije tišinu koja je nemilosrdno silovala ceo grad.

“Jer bez ljubavi…”, pokušala je da se seti Poslanice Apostola Pavla Korinćanima, ali džabe. Misli su bile previše brze da bi mogla da ih poslaže u jedan folder.

“Muzika, muzika će rešiti stvar”, dobila je ideju i odvrnula gramofon. Počela je da pleše po sobi, parket je postao plesni podijum a ona nezaustavljiva u nameri da plesom osvoji svet.

Lap-top sa nedovršenim prevodom je i dalje čekao na nju. A i gitara.

“Bilo bi lepo kada bi gitara sama zasvirala, da ne moram ja da se cimam i…”, nije stigla da završi misao kada je čula opaljen akord iz pojačala. U sobi nije bilo nikoga osim nje.

Bila je sama. Sama na svijetu, kao u onoj pesmi od Letu Štuka.

ANA BEŽI IZ KARANTINA

Novo jutro je otpočelo sa kišom i vetrom, bez nade da će ikada biti drugačije.

Ljudi sa belim maskama su kružili oko supermarketa poput izgladnelog čopora hijena kada ugledaju kralja džungle na samrti. Odvratno čoveče, odvratno. Podaviće se od toliko brašna i toalet papira. Ljudi su vucarali tone koječega do kuće, a onda bi tako premoreni jurcali do bolnice u strahu da su zaraženi.

“Oni su kreteni. Svi su zdravi. Kako ne pomisle da su se umorili od tone prevučenog brašna preko leđa i da su samo umorni, a ne bolesni? Usrali su se od straha. Pa da, zato i kupuju toliko papira”, zarežala je kroz zube, sada već vidno iznervirana zbog bezgranične ljudske stupidnosti.

Smučilo joj se sve što se dešavalo ovde prethodnih par meseci. Nije više mogla da gleda ove ljude. Mogla je, jebeš ljude.

Nego onaj odvratni lap-top i onaj nezavršeni prevod koji je iz ugla sobe buljio u nju kao negativac iz horor filmova.

“Ma zajebi, bre”, presekla je, ovaj put zaista.

Rekla je dosta besmislu koje se dešavalo oko nje, dočepala se ranca sa stvarima i džeparca koji je skupljala za svoju galeriju slika, izletela na ulicu i zaletela se bajsom na aerodorom.

Sada ili nikad. Ana je rešila da pobegne u Kaliforniju.

“Zbogom smarači sa faksa, zbogom umišljene devojke, odjebite “Ćao, šta ima” likovi i ljudi zatvorenog uma koji misle da je zemlja ravna ploča, a da je Bog lik sa bradom koji sedi na oblaku”, vikala je uz osmeh dok se približavala aerodrumu. Šalim se, aerodromu.

Sunce je ponovo vratilo onaj sjaj koje je imalo pre par godina kada je bila mlađa. Ovaj suludi plan joj je doneo novi pogled na svet i širu percepciju stvari, na koje je od svog ludila u praznom hodu izgubila.

Bicikl je jurio po ulici kao Sonik. Točkovi su se usijali od vrelog asfalta, valjda od prevelike biciklove želje da konačno njena vlasnica pobegne odavde.

Aerodrum, šalim se, aerodrom je bio sve bliži i postajao je sve veći i veći.

Za trenutak se uplašila. Kroz glavu su joj prošli dragi ljudi, ali takvih hvala Bogu nema puno pa su joj brzo isparili iz glave kao nebitna pesma sa radija. Znaš, one nebitne pesme od ovih hipsterskih bendova iz glavnog grada? Ne znaš? I bolje, veruj mi.

“32-956”, zaključala je sa lancom bajs, pozdravila se sa njim kao da je živo biće i krenula prema aerodromu kako bi se dočepala avionske karte u jednom pravcu.

Znoj je počeo da joj obliva čelo, srce joj je lupalo sve jače, pokušavala je da stavi ruke na grudi kako joj čuka ne bi izletela iz tela, ali džabe; BPM je bio prejak. Kao bubnjar u nekom pank-rok bendu.

Zvukovi aviona koji su odletali i sletali na pistu su samo dodatno pojačavali adrenalin i strah od nepoznatog smera kojim se uputila. Koraci su joj postajali sve teži, a tih 15 koraka do šaltera su se činili kao kilometri.

“Dobar dan, izvoli. Šta hoćeš?”, neljubazna, crvenokosa, dokona šalteruša je bila vidno uzrujana jer je bila prekinuta u ispijanju svoje desete kafe od jutros.

“Avionska karta za Kaliforniju. U jednom pravcu”, skinula je zaštitnu masku sa lica, a svojim glasom i smehom pogodila sujetnu šalterušu kao iz tomanhavka.

Bila je blizu. Samo jedan let preko okeana i to je to. Bila je srećna. Bila je hrabra.

ANA JE U KALIFORNIJI (Wouldn’t It Be Nice?)

To kako su njene oči ubijale u pojam sve prisutne pored okeana pisci bi sigurno bolje opisali od mene. Ne razumem se baš u to, niti sam čitao klasike književnosti pa nemam bogat fond reči. Ja sam sa druge strane grada.

Ana je ležala okupana suncem na jednoj od plaža na Zapadnoj obali. Telo joj je postajalo sve tamnije i pogubnije za sve gladne kerove koji su bez treptanja buljili u nju kao da im je to poslednji prizor pred smrt.

Smrt? Smrt je iluzija i ne postoji. Strah od smrti je već drugi par rukavica. Dva velika učitelja, treba ih poštovati.

Hrabriji su joj prilazili i smarali je; nudili brojeve telefona, zvali na piće, pokušavali da budu isforsirano zabavni ali ona nije pušila te fore.

Oni drugi, po rođenju poznati kao gubitnici su samo gledali i pomišljali kako su ovi prvi idioti što su uopšte bilo šta i pokušavali. Ali hej, na hrabrima je da pokušaju, zar ne? Nije marila. Ignorisala ih je kao da su nevidljivi, što zapravo i jesu bili.

Ana je pobegla iz karantina, čoveče. Ana je pobegla iz besmisla gde se svi poznaju, a kobajagi ne znaju. Pobegla je iz grada u kojoj je svaka ulica imala bar jednog boljeg tenisera od Đokovića, bar jednog trenera fudbalske reprezentacije i bar jednog stručnjaka koji je poznavao sve teorije zavere i koji je u džepu imao rešenja za sve svetske probleme.

Ana je pobegla iz karantina, iz besmisla gde se svi poznaju.
Pobegla je iz grada u kojoj je svaka ulica imala
bar jednog boljeg tenisera od Đokovića,
bar jednog trenera fudbalske reprezentacije 

Jebalo joj se za sve to. Ana je bila u Kaliforniji. Znaš konačno joj se ostvarilo to da joj se komplet ekipa iz Bič Bojsa potpiše na njenu gitaru koju je godinama bezobrazno čuvala i sanjala o tome kako će joj se Brajan Vilson potpisati na đitru, koju još nije naučila da svira, ali ako. Ne mari, naučiće.

Na trenutak je pomislila da sanja i probala onu foru da se uštine za obraz kako bi se probudila. Koja glupoost.

“Moja potpisana gitara”, napisala je komentar uz fotku sa sve smajlijem i podelila na društvenim mrežama. Neka vide svi. Neka vide svi oni koji šire strah i paniku, mater im jebem. Neka vide svi oni šupci koji nisu verovali u nju kada je prkosno tvrdila kako će ostvariti sve svoje snove. Sve do jednog, kao da su obični klikeri u pesku.

Pomerila je kosu iza uva, stavila slušalice u uši i pustila mjuz. Sa slušalica je tukla pesma
” Wouldn’t it be nice”. Prizor kao iz holivudskih filmova; ali ne ovih novih, već oni pravih iz sedamdesetih i osamdesetih.

Pesmu je prekinuo dodir ruke na njenom ramenu. Trgla se, izvukla slušalice i pogledala u lika. Bio je retard; naivno se smejao i sa buljavim očima gledao u nju; ne one napaljene oči, već one željne znanja, istine i konačne spoznaje.

“Ovo je tvoja gitara, a?”, znatiželjno je upitao. Toliko znatiželjno da si u njegovom glasu mogao osetiti svu naivnost i glupost ovog sveta.

“Aha”, odgovorila mu je zainteresovano, “Ako hoćeš…”, ali jok. Već je uzeo gitaru i počeo da drlja po njoj.

Dobro je svirao, ali je loše pevao, rekli bi kritičari. Trebao bi mu pevač u bendu i blistava karijera bi bila pred njim.

Ono što je zapravo bilo čudno je to što je lik pričao na njenom jeziku i svirao pesme koje su se vrtele na njenom omiljenom radiju Luzergrad na 97.8. mghz. Radiju koje je volelo uši publike.

Posmatrala ga je. Posmatrala je kako kida glasne žice dok pokušava da otpeva pesmu iz e mola i uspevalo mu je. Bio je lud, to joj se dopalo.

“Hej, a ko si…?”, pokušala je da ga pita dok su oblaci polako krenuli da siluju nebo i spremaju gadnu oluju nad obalom.

“Ja sam tvoj superheroj, Ana”, rekao je kroz osmeh koji nije mogao da se zaustavi.

“Ti znaš kako se zovem?”, upitala ga je, sada već pomalo zabrinuto, jer, kako čoveče?

“Mhm. Nismo se nikada videli ali te odlično poznajem. Znam tvoje snove, znam tvoje pokrete, tvoje želje. Znam kako dišeš, bre”, pogledi su im se sudarili u trenutku kada je prva munja rascepala nebo na dva dela. Trgla se.

“Bojim se. Hvata me panika”, rekla mu je nervozno.

“Nemaš čega da se bojiš. U krevetu si, ti sanjaš. Kao Doroti, samo pronađi cipelice i…”

“Ma daj ne zajebavaj me čoveče, lepo te…”, rečenicu je prekinuo udar groma na plaži.

Ljudi su počeli da se pakuju i da beže sa obale. Za par sekundi od rajskog kadra, nastao je armagedon.

“Nije bitno gde si. Sebe uvek nosiš sa sobom”, muškarac joj je rekao i nestao u okeanu. Onda ga je opičio grom i napravio razdeljak na frizuri.

Ništa joj nije bilo jasno. Na trenutak je pomislila da sanja i probala onu foru da se uštine za obraz kako bi se probudila. Koja glupost.

Ležala je u sobi. Trgla se panično, okupana u znoju. Mrak je prekidalo svetlo sa lap-topa koji ju je poput prokletstva podsećao da prevod još uvek nije gotov. Gitara je bila nepotpisana, u uglu sobe, a sa radija “Luzergrad” je svirala “Wouldn’t it be nice” od Bič Bojsa.

ANA IMA NAPAD PANIKE

Sve je bio samo san. Ništa Kalifornija, ništa Bič Bojsi, Brajan Vilson i potpisana gitara.

Kroz razbijen prozor mogla je da vidi Luzergrad, mesto koje je odavno bilo sjebano, a sada mu je na papiru samo utefterena još koja dijagnoza, kao potvrda. Fino, suptilno i vanredno.

“Mama, probudi me i reci da kasnim u školu”, pokušala je da bude ironična, ali jok. Nema mesta za ironiju i defetizam.

“Ma videće oni, bre”, i zaista, nije lagala. Videće oni, samo da prođe ekološka katastrofa koja je zadesila Luzergrad. Svima će im se najebati milosne majke, za sve; počevši od one ispale u šestom razredu od simpatije, pa do otkaza iz novinarske agencije jer nije bila politički podobna.

Dan kao dan. Ljudi su sedeli sjebani u svojim gajbama, okovani strahom, besom i frustracijom. Stranke su donosile pakete humanitarne pomoći svojim članovima, i od sramote lagali kako je pomoć zapravo stigla iz Crvenog krsta.

Oni drugi, koji nisu bili članovi nijedne partije su krenuli polako da umiru od gladi i da padaju u nesvest po stanovima, ali se o tome ćutalo. Ko im jebe mater, i treba da poumiru, svi do jednog. Udišu vazduh, a neće da glasaju? Ha, pa vidi kurca u slamnatom šeširu.

Ustala je iz kreveta, zavezala kosu i pogledala se u ogledalo. Kakav pogled čoveče, zaista se bedno osećam što nisam pisac pa ne mogu da ti ga opišem. Ipak, pokušaću.

Dan kao dan. Ljudi su sedeli sjebani u svojim gajbama,
okovani strahom, besom i frustracijom.
Stranke su donosile pakete humanitarne pomoći
svojim članovima, i od sramote lagali
kako je pomoć zapravo stigla iz Crvenog krsta.

Ma, kurac ću pokušati, nemam vremena. Niti je ovo dvadeseti vek, niti sam ja dokoni Rus koji će na 20 stranica da kenja kako je Ana bila najlepša. Jeste, bila je, ali si to morao videti svojim očima.

“Oke, 36 sati ne smem nigde izaći. Super. Konačno ću završiti onaj prevod, svirati gitaru, pogledati film i igrati šah sama sa sobom”, počela je da računa i raspoređuje svoje slobodno vreme trudeći se da ga pretvori u nešto kreativno.

A onda je počelo, opet. Čuka je krenula kretenski da lupa kao onaj Doktor na televiziji, bez namere da prestane. Vratila se u krevet, stavila jastuk na grudi i tako pokušala da smanji osećaj teskobe; ta fora često upali.

Ovaj put, ne. Znoj je krenuo da je obliva po celom telu koje se treslo od straha i isprojektovanih slika koje su joj se nizale kao sekvence iz horor filmova.

“Nije ti ništa. Ne umireš, ne ludiš. Znaš kako te je šrink učio: to je samo…”, ali bezuspešno.

Videla je grad u plamenu, videla je ljude po ulicama koji urliču, videla je zgrade kako se ruše i nebo koje se pocepalo na dva dela. Pogled prema horizontu joj je bacio sumnju na to da je nebo zapravo jedna velika zavesa koja sakriva istinu, i sada konačno treba da padne i da se pokažu sve istine ovoga sveta koje je ta zavesa skrivala.

Nije mogla doći do daha. Krenula je da hiperventilira. Prsti na nogama su počeli da joj trnu, a ostale delove tela više nije ni osećala. Postala je lagana kao pero koje i najslabiji vetar može da oduva na drugi kraj sveta. Uspela je da se dohvati telefona i da nazove dečka.

“Ej, a jel tako da mi nije ništa?”, odmah je znao o čemu se radi.

“Proći će. Znaš i sama. To je samo…”, a onda se veza prekinula.

“Ha, a jesi me utešio u tri pičke materine”, ustala je i probala da ode do kupatila. Za svaki deo nameštaja se pridržavala, za svaki slučaj ako padne u nesvest.

Sve oko nje je izgledalo nerealno, kao da je u nekoj video igrici, kao da je neko drugi kontroliše. Ruke su joj toliko drhtale da nije mogla odvrnuti ni jebenu slavinu. Osećaj nemoći je pojačavao strah koji je dosegao vrhunac kada joj se zavrtelo u glavi. Sela je na pod u kupatilu i počela da plače.

Izgovarala je citate iz knjige koju je pisao neki francuz, o nekom princu sa neke planete i bla, bla, bla. Vreme se ubrzalo kao da je spejs-šatl; misao za misao, misao za misao- više nije mogla da obradi sve informacije. Mozak je postao kao papir na kojem su nervozno ižvrljane konture i obrisi nekih gluposti koje se ne vide jasno.

Pokušala je da pređe liniju i ode iza straha kako bi videla šta se tamo dešava, ali uzalud. Glava joj je pucala od bolova, a osećaj panike je zamenio osećaj beznađa i ubeđenosti u to da ludilo nikada neće proći.

Uspela je da se smiri. Umila se ledenom vodom, vratila iz sobe i otvorila šahovsku tablu. Krenula je da slaže figure. Sa kompa je svirao “Thunder road” od Springstina. I dalje je bila uplašena. Uplašena, ali živa.

ANA, KRALJ & ŠAH (XII)

Otvorila je šahovsku tablu, stavila je na stočić i počela da slaže figure; jednu po jednu. Ovaj put je imala najopasnijeg protivnika u partiji, nikada nije igrala sa nekim koga toliko malo poznaje.

“Ha, pijuni. Uvek ih kralj pusti da prvi izginu. Kada će se već odazvati pameti? Botovi”, razgovarala je sama sa sobom dok je postavljala figure na polja.

“Konj? Ha, moj bivši frajer.”, ovaj put je iskreno uspela samu sebe da nasmeje. He, osmeh od milion dolara, osmeh koji nema cenu.

Svaka figurica bi je podsetila na nekoga iz svog života. Znaš, život je zapravo partija šaha i ta sranja i isprazne filozofije za mudre ljude. O da, one mudre koji jedini razumeju onaj beogradski bend, ne znam kako se zove.

“Ti njih ne razumeš, nisi dovoljno inteligentan. On ima duboke stihove, bla, bla, bla”, ludirala se i imitirala zaluđenike i fanove tog benda.

Aha, a onda je pogledala u crnog kralja. Pojavila su mu se ogromna crvena usta koja su ličila na… da ne lajem, znaš i sam.

Kralj je bio go i počeo je da galami na nju:

“Ana, ostani kod kuće. Ostani kod kuće još, nedelju, dve najviše tri a ja ću…”, začepila mu je usta rukom i počela da se smeje.

“Hahahaha, pa ti pričaš?”, pustila je ruku sa njegovih usta.

“Da, evo ti 100e samo ne…”, opet mu je začepila usta. Smejala se. Kralj je postajao sve manji, sitniji i nebitniji na tabli. Obrazi su mu postajali crveni, bio je besan.

“Pff me, nmoj da ti…”, pokušavao je da progovori kroz njenu šaku ali jok. Bilo je smešno gledati kralja kako je nemoćan, a dugo je prosipao muda za bubrege.

“Mnogo si bre dosadna figura. Ne može šahovska figura da priča, bre”, izbacila ga je kroz prozor i uzela novu figuricu, normalniju, koja ne priča i ne galami.

Figurice su bile poslagane i sve je bilo spremno za novu partiju sa svojim najvećim rivalom i protivnikom. Pogledala ju je u oči.

“Bele ili crne?

“Ti biraj.”

“Ne, ti.”

“Okej, bele.”

“Ha, zajebala sam te.”

“Crkni kravo”, svađale su se dok je partija uveliko počela. Udarac figure od tablu prekidao je monolog između nje… njih dve.

“Nisi završila prevod, glupačo”.

“Ćuti molim te, ne znaš šta hoćeš od svog života”

“G4. Glupa si; ne valja ti ovaj, ne valja ti onaj”.

“Ma ti sve znaš, najpametnija si. Kuš tamo”

“Šah. Ne znaš šta će biti posle ovoga. Uplašila si se?”

“Ha, evo tebi šah. Zbog čega bi se plašila? Nisam ja dete kao ti”.

“Možda nisi dete kao ja, ali si veća kukavica od mene. Baš jer više nisi dete. ŠAH!”

Svađa je postajala sve žustrija i intenzivnija. Njena soba je postala pravo bojno polje za misli i partiju koja se odvijala između njih dve.

“Ne piješ u društvu, nisi dovoljno kul”.

“A ti kada se ubiješ ko svinja, prelepa si”?

“Uvek sam lepša od tebe, bar nemam tu bubiljicu na čelu”

“Imaš.”

“Nemam.”

“Imaš”.

“Nemam. Šah-mat. Jebi se Ana”, a onda je šahovska tabla odletela i razbila još jedan prozor u njenoj sobi. Rat se sa table preselio na čitavu sobu, dok su pesnice zamenile šahovske, filozofske i mudroserske poteze”.

“Bog ne postoji”.

“Postoji.”

“Nisi se pričestila”.

“Postoji.”

“Zauvek ćeš ostati sama sa mačkama u sobi”.

“Postoji.”

“I ovaj sada će da te ostavi kad skonta da…”

“Postoji.”

“I nikada nećeš pronaći…”

“UMUKNI!”, a onda tajac. Tišina. Gledale su jedne u drugu i nasmejale se kao nikada pre. Toliko toga su imale zajedničkog, a tek sada su to ukapirale kada su bile zaključane u jednoj prostoriji.

“Obožavam te”.

“Ma i ja tebe”, prišle su jednoj drugoj i zagrlile se. Sa prozora se izmigoljila opet onaj crni kralj sa velikim ustima.

“A, dve vas je ovde. Onda 200e ako…”

“ODJEBI, BRE!”, u isto vreme su se proderale, a onda su se pogledale u oči. Bile su to najlepše oči koje si mogao videti.

ANA, CRTEŽ NA PESKU I DEČKO SA KAČKETOM

Krenulo je da sviće. Odložila je šahovsku tablu, promrmljala Oče naš i otišla do razbijenog prozora. Praznina. Nije osećala ništa. Ništa ponekad ume da bude teško kao planina; pogotovo ako si Ana.

Zapljusnula se hladnom vodom i isteturala niz ulicu. Sunce je počelo da prži i opet se javio onaj trip derealizacije; pritisak u glavi, i osećaj da nešto nije u redu, i ako je zapravo sve u redu.

Konačno nema ljudi na ulicama, konačno je sama. Pa ona je uvek volela samoću. Ha, a sada odjednom; gde su ljudi?

Skontala je da joj fali ekipa sa kojom je blejala, koncerti na koje je išla i to. Obične stvari koje su činile dnevnu rutinu kako bi se sedmica zaokružila u jednu svrsishodnu celinu.

Sa slušalica je svirala… zajebavam se. Nije ništa sviralo. Crkle su joj slušalice, a prodavnica nije radila, pa nije mogla da kupi nove. A i počelo je da joj ponestaje love koju je uštekala; zajebana je situacija.

“Ovi kinezi čega god se dohvate sjebu. Ne mogu ni obične slušalice da naprave”, bila je politički nekorektna u ovim teškim vremenima za čitavo čovečanstvo.

I zaista bilo je. Najviše su posla imali ljudi koji dresiraju pse. Morali su da ih uče da pišaju na wc-šolji i da posle toga puste vodu. I ruke da operu, obavezno. Pre i posle jela.

“Ostani kod kuće, ostani kod kuće. Koji im je đavo više? Zašto niko ne kaže “Ostanite hrabri” ili tako nešto?”, pokušavala je da složi puzlu ali bezuspešno.

Šetala je mostom. Aha, onim mostom kojim bi ranije projurila bajsom i nikada ne bi obratila pažnju na reku, osim kada bi je fotkala za društvene mreže. Reka je bila bistrija nego inače. Mogao si se ogledati u njoj ako si imao narcisoidan poremećaj ličnosti; ali jok, ona nije bila takva. Ona je u reci videla kamenje, ribe koje su jurile po njoj i novi život koji se rađa uprkos tome što se gomila života baš u tom trenutku gasila.

Stepenicama se spustila pored reke i uzela štap koji je našla na obali. Pažljivo je krenula da crta znak mira na pesku.

“Nek svuda vlada mir”, rekla je i završila crtež. Nije baš ličio na znak mira.

Reka je bila bistrija nego inače.
Mogao si se ogledati u njoj ako si imao
narcisoidan poremećaj ličnosti;
ali jok, ona nije bila takva. Ona je u reci videla kamenje i ribe

“Što si nacrtala kurac na pesku?”, zapištao je neki glasić. Okrenula se, i ugledala dečaka sa kačketom i majicom benda Ramonsi.

“Ne psuj. Nije to kurac nego znak mira”.

“Meni ipak više liči na kurac”.

“Ne psuj. Nemoj da izgovaraš kurac. I to što nosiš je bend, nije marka majice.

“Ti ćeš da me učiš”.

“Da, ja ću da te učim”.

“Bolje nauči da je nepristojno crtati kurčeve po plaži”.

“Nisu kurčevi, nego je samo jedan.”

“Aha, znači ipak si priznala da nije znak mira”, mali nije posustajao. Bio je bezobrazan i dobro se držao. Nije ga zanimalo što je prelepa i što je ono ipak bio znak mira, a ne ona ružna reč koju neću spomenuti jer mi je neprijatno psovati.

“HEJ, ŠTA RADITE VAS DVOJE TU”?, glas iz žbuna je zagrmeo, a onda se pojavila prikaza debelog policajaca, umazanog odela od silnog prežderavanja i lelemudanja po čitave bogovetne dane.

“Ništa, svađamo se da li je ovo znak mira ili kurac”, dečkonja je bio bezobrazan

“Šta si rekao mali, nemoj da te ja… pa ne smeš psovati. Sad je policijski čas, mogu da te uhapsim, odvedem u zatvor i osudim na tri godine iz sprdnje. A da vidiš kako vole vas sa crnim majicama u zatvoru…A i ti devojčice, kako smeš”… približio se i pogledao u crtež na pesku.

” Pa to nije ni znak mira, a ni ono drugo… to je viršla. NACRTALA SI VIRŠLU, JEBEM TE BOŽE. PA TI SI UMETNICA, TI SI NOVA MONA LIZA.  UMETNICA BRE”, policajac nije mogao da sakrije svoje oduševljenje i glupost koliko god da je to pokušavao. Počeo je ritualno da skače oko crteža kao mali majmun i da obleće u krug oko istog.

“Viršla, viršla…”, pevao je neku glupavu pesmu dok je nespretno skakutao po plaži. Ana i dečkonja sa kačketom su se smejali kao blesavi, ali ovaj nije mario. Probudilo se dete u njemu. Najvažnije je zadržati dete u sebi, kenjaju moderni psiholozi, pa onda pričati sa njim i te gluposti. Ne razumem se u to.

“ŽIVOTE, JEBEM TI MAJKU KAKO JE DOBRO NACRTALA… “, nije stigao da završi rečenicu jer se sapleo preko kamena i zveknuo u pesak.

Ana i dečak su prasnuli u smeh.

“ŠTA JE SMEŠNO? IMA DA SE ZNA KO JE OVDE GLAVNI. HOĆETE DA VAS POHAPSIM SADA, A”?, pandur je počeo nesnosno da urliče. I ako je bio prilično daleko od njih, oboje su osetili da mu smrdi iz usta.

“Nemojte. Evo idemo oboje odavde”, u klincu se odjednom probudio glas razuma.

“TAKO, TAKO. I DA VAS NE VIDIM VIŠE OVDE”, bio je ponosan na sebe što je oterao dvoje mladih ljudi. Konačno je uspeo da obavi svoju dužnost onako kako ustav nalaže i da služi državi. Bio je ponosan na sebe, i svoj smrad iz usta.

Ana i dečkonja su krenuli sa obale. Opet je shvatila zašto ipak nije volela ljude, i zašto je ipak volela da ostane u svojoj sobi i koliko je zapravo nemoćna da se izbori sa ljudskom glupošću.

“Hej, a znao sam da je ono znak mira, samo sam se sprdao”, dečkonja je skinuo kačket, pogledao je u oči. Bile su to najblesavije oči koje je video u životu.

“Omiljena pesma od Ramonsa?”, upitala ga je.

“I wanna live”.

“Ana, drago mi je”, nasmešila se.

“Džoni iz Luzergrada”, uzvratio je.

“KROFNE, KROFNE… “, idiotska pesma policajca je još uvek odjekivala njihovim ušima.

ANA I DŽONI NA BAJSEVIMA

Jurili su ulicama Luzergrada sa bajsevima. Sunce je pičilo iz sve snage, bistro i vedro kao da mu je poslednji put, ali ne mari, nije. Bio je april, proleće je tek počelo i ništa neće zaustaviti dolazak leta; sa nama ili bez nas, ono će se desiti.

Ulice su bile potpuno prazne, kao da je neka pokvarena crvotočina progutala čitavo čovečanstvo, ali nije. Svi su se posakrivali.

Dokone babuskere su ih gledale sa prozora i bile ljubomorne kao psi jer one nisu mogle da ispadnu na ulicu, ali nisu bili ni mladi kao oni. Nisu više imali želje, strepnje, strahove i to. Sve emocije su im se učvarile na prozoru dok su čekale svoju penziju ili smrt da im pokuca za vrata i odvede u raj, ili pakao; po zasluzi.

“Luda djeco, kuš. Bjež’te sa ulice! ‘Oćete li svi da izginemo zbog vas? Niste čuli šta je gradonačelnik reka na Pimku?”, ružna baba je pištala sa jednog od luzergradskih prozora.

Osećala je strah od smrti. Bilo joj je malo 83 godine i htela je još. Pohlepa. U Džoniju i Ani je videla hodajuće trupove koji prenose smrt i ništa više. Mrzela ih je.

“Khm, khm”, Ana se zakašljala prema njenom prozoru a baba je panično ustuknula i zatvorila prozor. Pretila je prstom prema njoj. Čitava ruka joj se tresla.

“Čoveče, kao da smo jahači apokalispe”, Ana je prokomentarisala.

“Tja. Ceo život me tako posmatraju, sa ili bez virusa”, Džoni se zajebavao, pa krenuo da zapitkuje.

“A što si sa njim?”

“Odjebi”.

“Aj budemo zajedno”?

“Smaraš”.

“Naučiću te da sviraš”.

“Imaš dobro dupe”, oboje su prasnuli u smeh, a zatim se ulična džukela zaletela na Džonijev bajs. Danima nije ništa jeo. Bio je opasno nadrkan. U točkovima od bajsa video je dvoglave aždaje koje se besmisleno vrte u krug i bljuju vatru. Lajao je i zaletao se na bicikl kao kamikaza. Džoni je pokušavao da ga izbegne, pokušavajući da ga šutne, ali mu nije uspevalo.

Ulice su bile potpuno prazne,
kao da je neka pokvarena crvotočina
progutala čitavo čovečanstvo, ali nije.
Svi su se posakrivali.

“Beži budalo, koji ti je?”, pokušavao je da stupi u dijalog sa psom, ali mu nije polazilo za rukom , uprkos tome što je gledao film “Gospodar zveri” i izučavao svu neophodnu taktiku. U jednom momentu je osetio pseće zube na njegovim skejterkama kako ga vuku prema tlu.

BAAAAM!!! Čulo se kao u crtanim filmovima, bajs je odleteo u tri, a Džoni u deset pizdi materina. Shvativši da je napravio pičvajz, pas je odmah pobegao sa mesta zločina, tražeći neke druge dvoglave aždaje.

Ana je isprepadano zakočila prednjom, nagnula se prema kormanu, a Džoni je sa asfalta uspeo da joj snimi dupe. Malo se ugruvao, ali mu nije bilo ništa.

“Jaooo! Jaooooo!”, prenemagao se kao devojka na času kada ne nauči lekciju, pa se vadi na menstruaciju.

“Da li si dobro? Da li si slomio nešto?”, Ana ga je panično ispitivala dok je sedela pored njega.

“Ne znam… Nije mi dobro… Mislim da ću umreti! Vrti mi se u glavi”, nastavio je sa glumom.

“Ma nećeš bre. Nije ti ništa. Videćeš”, Ana je bila preplašena na smrt.

“Hehe. Al sam je zajebao. Glupo žensko. Misli da sam povređen. Gle’ kako se isprepadala. Pa ona nema pojma da sam godinama blejao u pozorištu”.

“Šta te boli?”, nastavila je da frkiše

“Sveee. Srce, duša, tijelo moje bijelooooo”, a onda je udario u smeh. Nije više mogao izdržati. Smeh mu je prekinuo udarac nogom u rame. Doziran, baš onako kakav treba da bude ortački udarac.

“Pederu. Mene si našao da zajebavaš. Ti hoćeš da umrem od straha?”

“Umriii! I trebaaaa! To ti je karma. Plašila si babu sa prozora pa ti se sada zlo istim opancima vratilo!”

“Kakvi opanci, šta pričaš ti?”, nastala je tišina.

Pružila mu je ruku, podigao se sa betona, otresao prašinu sa dupeta i otišao do svog bicikla. Od njega nije ostalo ništa.

“Maksimalna šteta. Kao svinje da su ga pojele”, dao je stručnu procenu.

“Ma bitno da si dobro. Jebeš BMX. Imam ja kod kuće još jedan. Pozajmiću ti ga”, Ana je ispala ortak.

“Ma ne treba”, pravio se lažno pristojan.

“Ajde. Pičimo nazad. Uskoro će policijski. Sedamo na moj, pa idemo zajedno nazad”, otišli su do Aninog bajsa.

Džoni je upravljao sa njim, a Ana se skupila između njega i kormana dok su im se noge s vremena na vreme sudarale dok je Džoni motao pedale; kao u onim američkim tinejdž filmovima iz osamdesetih.

“A što si sa njim”?

“Odjebi”.

“Aj budemo zajedno”?

“Smaraš”.

“Naučiću te da sviraš”.

Nastavili su raspravu dok ih je isti onaj pas posmatrao ležeći na asfaltu. Gledao je u točkove, ali nije imao snage da ih napadne ovaj put. Točkovi su mu prkosili.

ANA I DŽONI U KREVETU

Nastavili su sa druženjem i upoznavanjem tokom karantina. Ana ga je pre policijskog časa odvukla u sobu kako bi mu pokazala ploče koje je imala jer su slušali istu muziku, gledali iste filmove i to. Konačno je našla nekoga sa kim može razgovarati o bitnim stvarima u životu.

Znaš, muzika je bitna, film i knjige takođe. Ne možeš biti sa nekim ko je seljak samo trenja radi. Jebeš trenje.

Džoni je nezainteresovano vrljao po pločama, praveći se da ga interesuju više nego što jesu, a zapravo ga je zanimala samo Ana u toj sobi.

Ana koja je imala već dečka duže vreme, ali nije mogla sa njim da nađe zajednički jezik oko najvažnijih stvari na svetu.

“Kako možeš biti sa nekim ko sluša sranje muziku?”, bio je iskren.

“Odjebi”, bila je još iskrenija.

“Lep?”

“Odjebi”.

“Uspešan, pa se hvališ pred drugaricama?”

“Odjebi”.

“Zašto ti je ovaj prozor razbijen?”

“Smaraš.”

Džoni je nizao pitanja ne kapirajući da uvek pogodi tamo gde ne treba, ili treba.

“Mnogo glup dečko”, pomislila je. Šteta što imam dečka, ovakav komad budale se retko kada upozna. Skontaj kakav pogled ima , kao da će pojesti čitav svet oko sebe.

“Ladno imaš gitaru?”, iznenadio se kada je usmerio fokus ka uglu sobe.

“Aha”, nasmejala se.

“Znaš da sviraš?”

“Ma jok. Nešto malo, ali…”

“Naučim te ja?”

“Može bre.”

“Ha, pa kul je mali. Iskoristiću ga bar da me nauči par pesama, a ja ću biti dovoljno kul da mu pustim par zagrljaja i svi srećni”, pomislila je.

“To bre, zaljubila se! Ostaviće onog majmuna zbog mene. Posle idete zajedno na koncerte. A ti se tamo kurčiš, kao poznaješ ih, rukuješ se sa svima, pokazuješ joj tvoje članke i intervjue iz novina. Pa da, ti si jebena zvezda Luzergrada”, bio je siguran u sebe.

“Znaš, a možda je ipak bolje da ne…”

“Ne, ne. Nemoj lupetati. Moraš me naučiti da sviram. Ili ti, ili niko drugi.”

“Stvarno?”

“Aha.”

“Što?”

“Zato što jako dobro sviraš i jer si jako pametan. Mnogo si bre kul lik, a imaš i polupan pogled.”

“Dobroo, ali ja nemam običaj…”

“Hahahha, ‘ladno je pao na tri komplimenta. To bre Ana, ubila si ga u pojam”. Bila je sigurna da je na dobitku, isto kao i on.

“Pa ova je gotova, čoveče. Bravo Džoni, slamaču ženskih srca. Konačno si preskočio frend zonu i slušanja tužnih priča o tome kako nju niko ne razume, kako te voli kao drugara i to. Pobeda!”

“Bitlsi ili Stonsi?”

“Bitlsi.”

“Pistolsi ili Kleš?”

“Kleš.”

“Azra ili EKV?”

“Azra.”

Dala mu je sve tačne odgovore i dodatno ga ubacila u trans. Nije znao da ga je slagala za ovo poslednje i da ipak više voli Ekatarinu Veliku. Nije ni mario. Postao je glup i srećan.

“Da li voliš da putuješ?”, krenula je sa pitanjima.

“Aha, obožavam. Svakog dana idem busom od kuće do faksa i nazad. Ja sam čovek koji živi za putovanja.”

“Daj bre, pitala sam te ozbiljno.”

“Pa ja ti ozbiljno odgovaram.”

Pocrvenela je u licu. Nije volela kada krenu nju da zajebavaju, uglavnom je ona bila ta koja prosipa u lice istinu na bolan, ali duhovit način. Počela je da je nervira. Nije očekivala da će se to desiti.

“A, da ti pališ malo odavde kad si tako frajer?”, okrenula je ploču.

“Okej. Idem. Neka te dečko uči da sviraš gitaru onda. Čujemo se. I sranje su ti ploče”, Džoni je ustao sa kreveta i ispao iz kuće.

“Ovaj lik nije normalan”, pomislila je i nasmejala se kao nikada pre. Otvorila je lap-top i konačno završila jebeni prevod za faks. Nije prestajala sa glasnim osmehom. Sa zvučnika su tukli Descedentsi i pesma “Silly Girl”.