Zašto sam ovde?
Pre nekoliko meseci ostavila sam posao u korporaciji koja je na moje vapaje da trpim mobing odreagovala tako što nije odreagovala. Kako bi obično naše društvo reklo „sama je kriva“. I zaista, sama sam kriva. Krivi ste uvek kada pokušate da se izborite za sopstvenu slobodu. I to važi za sve sfere života.
Tada sam rešila da moj naredni posao bude vezan ne samo za političke nauke, već i za moju ljubav prema pisanoj reči. Rešila sam i do danas, do ovih redova ta me misao ne napušta. Pisaću.
Pisaću jer jedino tako mogu da sve svoje misli prenesem. Jedino tako mogu da ostavim neki trag.
Tih meseci sam prestala da šaljem mejlove,da šaljem aplikacije. Svoju biografiju sam uzela u ruke i odnela u svaku redakciju u kojoj sam mogla da se zamislim. Sećam se momenta kada sam, iako mi čovek sa portirnice nije dozvolio da uđem, doviknula nekom ko radi u tim novinama: „Samo da predam CV“.
Izgleda da postoje ljudi koji čuju druge ljude. Jedan od novinara me je uveo u lift i usput pitao zašto sam tu, ako znam da nemaju otvoren konkurs. Rekla sam, onako kako samo može da kaže osoba kojoj je svega dosta, ali joj nije dosta života i nije joj dosta bunta, da: „Dolazim da na divljaka predam svoju biografiju. Već su palili diplome, to bi bio ponovljen performans“.
Nasmejala sam novinara. Što se mene tiče, ja se još uvek ne smejem. U stanju sam pripravnosti. Kao ratnik pred bitku. Jer ovu životnu moram da dobijem.
Pisaću.
A ako ne budem dovoljno dobra kako to kaže Rade Šerbedžija u ekranizaciji „Une“, govoriću po parkovima, trgovima, društvenim mrežama.
Samo da reč ne utihne.
Samo da neko govori.
Ako postoji imaginarna slamka spasa, ovo je naša.
Jovana Milovanović
