KRLJUŠT

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Ležaće dugo sa rukom na stomaku, blago odignutom da ne remeti taktilnu punoću toplote i osećaja dodira sa obe strane: kako na koži oko pupka tako i pod prstima. Voli tako. Deluje kao da neko drugi, neko ko bi mogao biti veliki za nju, možda i težak, tu drži ruku. Ležaće u lokvi rasparčanih misli i ničega. Voli to. Da oseća ništa, da to kruži, zaobliči, i zaokruži. Ili prosto da gleda u plafon. Pižama joj je spiralno zgužvana od silnog okretanja telesine i pomalo se čuje na znoj i neprovetrenost, jer joj mati nije donela prolećni set pokrivača, pa ju je jorgan u aprilskim, inače ove godine vlažnim noćima, počeo da guši. Ima jake ključne kosti, i kada leži na leđima često nakon buđenja u znoju i nemirnih snova, voli da misli kako se u tim lođama između njih i ramena stvaraju slana topla jezerca. To naravno nije tako, ali ona voli da domišlja. Do granice nemogućeg – mogućeg .

Ponovo je sanjala blizinu nekoga, ne zna koga, u čijem prisustvu se osećala poznato spokojno. Čak mu je prišla i osetila teške, precizne i dobro istrenirane ruke gde je obavijaju tu odmah ispod onih vitih rebara. Tu je najtanja u svakom smislu. Da je taj fragment sna potrajao verovatno bi osetila one ’osmice’ predorgazmičkog mantanja svesti, kada krene da joj kulja beli pesak ispod kapaka, i zvuk strujnih talasa u ušima. To kod nje ume da bude jače u snu nego naživo. Baš kao što joj odnekud u glavi dolaze ničim izazvane rečenice koje je kasnije, u danima, teraju na kretanje u pravcu njihovog značenja – demistifikacijom, do smiraja ’njenog lirskog ja’. Nije to lako. Doduše, prelepo je. Tada je slobodna, ono skrooz. Leži tako u podvojenosti između nametnutog jutarnjeg rasporeda aktivnosti (doručka u osam, gde se njena selindžerovska porodica okuplja, sestre i brat, mati i otac kao maestro tog filigranski preciznog plana) i želje za ničim. Gleda dugo u plafon. Pokušava da sačuva snove. Jako je ponosna na njih. To su jedine celovitosti u kojima se ona pita u potpunosti, u kojima inicijativa ne umara, već dolazi kao nešto što se podrazumeva. Sanjala je školjke. Viđala ih je ovih dana po obodima skromnih i zasranih zelenih površina između onih ružnih zgrada, sa unapred prodatim stanovima. Naravno, ugazila je u govno. Nju to ne obilazi, nikada. Ovih dana je preumorna, iako spava dugo, koža joj je porcelanski bleda i ima naftalinske podočnjake. Treba reći i to da iznad desne usne ima onu ljubičastu, predmenstrualnu bubuljicu, koja neodoljivo podseća na neki classie mladež. Čak se i njoj dopada, iako generalno mrzi sve u vezi sa periodama, mesečnicama, krvavim nedeljama… Jer se ponavlja. Baš kao i taj bespredmetni ritual doručka. „Mislim, čemu to!? Kao, neki trip zajednice, šta!? Kao, volimo se al’u sebi!? Svako za sebe?” Sedeće dole ispijeni i ćutljivi. Majka će se baktati oko aranžiranja sadržaja iz frižidera i očevog eksperimenta od ’ništanesmedasebaci’ u tiganju, šest tanjira, kuvanih jaja, danima netaknutog maslaca do skorog užegnuća, suhomesnatog…. I tako, opet niko neće primetiti njen praumor i divne zelene oči, što čine te podočnjake ispod još neverovatnijim. Najstarija će budno pratiti mušku figuru u nesvesnom, patološkom, kliničkom dodvoravanju mu. Govoriće stvari koje on želi da čuje, iako baš i ne želi, osim kada i ako mu ustreba ’uskok’ za argumentaciju svojih bajatih normi, ideala i imperativa. Mlađa će biti neprimetna, ali najprisutnija. Ona je takva, kao ornament, dekor… Niko je ne zapaža ali u prostoriji nema ni t od topline kada je nema. Tako ona to oseća. I mlađa oseća nju, vrlo snažno… Brat će, kao i svaki regent, smotati sendvič od nečega i povući se u svoju sobu. Može mu se, prestolonasledniku, mužiku, koji po svojoj prirodi i rasplamsanoj razmaženosti, od prvog dana usmerava očekivanja roditelja na kćeri. Kasnije će se taj sendvič ubuđati, tamo u sobi iza monitora. Otac će jedini trošiti sadržaj iz tiganja, i u svečano strogom tonu pokušavati da zapodene razgovor, jer je tako vaspitan od 1962. plus striknost državne službe. Uz glasno mljackanje i „Mmmmmmm” pri skoro svakom zalogaju.

Ma… može i da ne siđe! Nije ovo ona italo-porodica gde je ’obed’ neizbežan. Ipak, sada kada misli o svemu, poremećen joj je malopređašnji dragi joj haos snoviđenja i poigravanja sa telom i sad joj je svejedno. A kada joj je svejedno, ili kada se već dvoumi, On joj često iritantno ponavlja da: „Ukoliko ne znaš šta bi od sebe ili za sebe, a ti uradi onda nešto za sreću drugog. Za opšte dobro onih koji te vole. Jer,kada ne možeš da odlučiš između A i B, onda nastaje problem C u vidu tinjajuće nelagode, i svesti o bačenom vremenu”. Ono što previđa u svom zaključivanju o svemu je da se kod nje ne radi o tome da li će uraditi nešto ZA sebe, ili drugog, već da ne želi da izađe IZ sebe i da je to stanje pre same volje. Baš kao što samoubice, smatra ona, nemaju moralnu obavezu za ostavljanjem oproštajnog pisma koje bi, makar koliko, skinulo bagaž griže savesti onih koji su ga voleli, a uvek ima takvih, video on to ili ne. Jer tamo, u sebi, je poput ribe u vodi. A ribe ne govore, nemaju potrebu da razjašnjavaju, igraju uloge podobne dece, završavaju kurseve stranih jezika, odlučuju. Baš kao i školjke…Školjke ostaju dovoljne sebi, takva im je i fizika uostalom.

Ustala je. Svukla pižamu i ostala u crnim gaćicama. Pada joj niotkuda na pamet da je užasno sputavaju i kako bi bilo lepo da može bez njih. Sad se posmatra natenane. Proleće je i duga kosa joj traži punđu, ili bilo kakvo vezivanje, kroćenje, jer po prvi put lepo vidi u odrazu kako sama od sebe pravi sinkope i fantastične vijuge. Oseća i nekakve trnce u korenu dlake, ta kosa ne želi više dole, uz obraze i niz ramena. Već da slobodno leluja – kao kada je u vodi. Zatim, vlasi su preko noći prestale da joj budu svilenkaste i sad kao da su od najfinijeg ribarskog najlona, boje rečnog peska iznad dela obale na kom je glina. Nije joj to nimalo čudno, iako bi se moglo reći da je jezivo. Jezivo lepo. Bokovi, inače široki koliko i dečački, koščata, vita ramena, odjednom pod kosim svetlom sa ulice izgledaju srebrnasto tanano, kao stesano, i grnčarskim rukama milovano(da, ona smatra da na tocilu zanatlije te ruke sa snimka ne oblikuju, već miluju oblike budućih posuda). Pubična regija, pa i sama kost kao da je nestala, razlila se, a zimski podvaljak donjeg stomaka je odjednom čvrst. Bradavice su bliže jedna drugoj i imaju boju karamele. Koža je iznenađujuće bela. Ne pamti je takvu… Shvata da, ako je već rešila da siđe, bilo bi dobro da konačno krene. Oseća snažan bol u unutrašnjosti butina i međunožju pri svakom koraku. Ipak,oseća i neki neočekivani spokoj u vezi s tim. Svako bi se, ako ne uplašio i zabrinuo u takvoj situaciji, makar začudio. Ne i ona. Njen jedini strah je od usamljenosti, i nikada je ne napušta(ubeđena je da joj je zbog toga stalno hladno). Težak miris joda. Silazi pažljivo i u bolu niz stepenice. Trpezarija je danas nekako plava, valjda je to od sunca jer ono nikada nije isto i uvek baca drugačiju disperziju svetla. Mora da je to, šta bi drugo? Svi je nešto budnije posmatraju. Čudi se što je to ne čudi. Otac je posmatra duže od svih, ustaje, kleči pored stolice i obuhvata je oko ramena, zagnjuruje lice u njenu nemirnu kosu, u onom savršenom zaušnom delu vrata. Najednom svestan, retkog i neočekivanog izliva nežnosti, ustaje posramljen, i u želji da što pre makar ublaži novonastalu nelagodu, kaže joj, kao šeretski, kako je izrasla u opasnu ribu. „Opasnu ribu!? Pa dobro, nije mu prvi put da glumi vršnjački sleng”, misli ona. Inače, na stolu je upravo riba, sardina, fileti, džem i kuvani šećerac. Danas se posti. Nije joj jasno kako nije osetila miris prženja, a onda shvata da nije ni mogla od silnog joda iz morske soli u nozdrvama. Hej, pa nju je taj miris probudio! Okreće se bez jasnog razloga ka prozoru kuhinje i konačno, nakon mnogo godina, uviđa da taj samolepljivi vitraž liči na krljušt. Počinju polako i neprestano da je svrbe noge. Svuda i podjednako, sve do ispod pupka. Odatle svrab počinje da prelazi u smeh.

*Naslovna fotografija se originalno nalazi unutar karte San Andre´s de Arroyo Beatus sačinjene 1248. https://www.bnf.fr/fr

*Fotografija u tekstu je preuzeta sa sajta : https://www.royalacademy.org.uk/art-artists/work-of-art/a-mermaid – John William Waterhouse RA (1849 – 1917)


Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Milenković - Panić

Nenad Milenković - Panić

Nenad nam dolazi iz Grocke (Beograd) oženjen je i otac je dvoje dece. Radi u GSP-u kao vozač već 15-ak godina. U poslednje 3, 4 godine, sa svojim prijateljima na fejsbuku, deli napisano, nekad su to i duže priče. Objavio je do sada oko 40 postova te sadržine i nekih 17, 18 priča, pesama, 'polu pesama", fiktivnih dijaloga itd. Dodatna zanimanja su mu, naravno koliko mu obaveze to dozvole, moleraj i poljoprivreda.

Ostavite komentar