Stali smo u odbranu dečjih srca u Šemroku (Čovek bez sluha)

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Pank-rok nije podrum, srednji prst podignut u vis, psovka, jedan akord i dve litre piva u obližnjem parku. On je smernica za prave vrednosti koje nam u poslednje vreme postaju sve više strane, nepoznate i sve su nam manje na dohvat ruke. Pank-rok je putokaz ka prijateljstvu, dobroj muzici  i međusobnom poštovanju. A putokaz je ovaj put vodio do kluba Šemrok  u Novom Sadu, koji nas uvek iznova razmazi sa pristojnim osobljem, odličnim bendovima i toncem koji svaki akord isprati na najbolji mogući način. Jedan od retkih lokala koji ima svoju fan bazu, što svakako jeste za isticanje i pohvalu.

Ovaj put u srpskoj Atini svoj ”tourbus” koji, čini se, juri punom parom kao nikada pre je na par sati zaustavio bend Čovek bez sluha, ali nisu bili sami u njemu.

Kao podrška im se priključio bend Keni nije mrtav iz Kruševca koji se prvi popeo na binu nešto posle 23 časa.  Za pola sata su nas provozali u ritmu i melodijama pod jakim uticajem kalifornijskih skejt bendova, a repertoar se uglavnom svodio na autorske pesme koje su, pazi sad, na maternjem jeziku.  Čudno, zar ne?  

Uglavnom smo skeptični i mrgudni po pitanju mladih bendova, ali ovaj put treba resetovati taj stav u našem operativnom sistemu. CTR + ALT + DELETE. Melodične pesme, hitični refreni, lepe melodijske linije i prateći vokali, i pun klub koji ih je više nego dobro prihvatio su dovoljni razlozi za to. Mladi trio je u potpunosti predan muzici i imaju šansu da osveže muzičku scenu sa svojim debi albumom, ako nastave ovim putem. Za kraj su nas zakucali kaverom benda NOFX ”Stickin’ in my eye” i najavili ono zbog čega je većina prisutnih došla – Čovek bez sluha.

Novi album u izdanju izdavačke kuće Longplej ”Stanimo u gard” je tu. Po rečima Vuleta, vlasnika izdavačke kuće, oni izdaju samo albume onih bendova u kojima bi i sami želeli da sviraju. Tako da, povodi za turneju i koncerte su tu. ČBS već preko 20 godina potvrđuje svoj nadimak ”Šumadijski Ramonsi” i sa ponosom nose taj orden, koji ruku na srce nije lako nositi ali oni uspešno i sa stilom uspevaju da ga zadrže samo za sebe. Da li je onda potrebno ulaziti u opšta mesta onih koji izveštavaju sa koncerata poznatih bendova i kroz cele redove teksta provlače klišee kao što su: prepun klub, horsko pevanje, odlično sviranje? Naravno da nije. Te stvari se podrazumevaju, inače bend ne bi bio tu gde jeste. Da, Miki, Lune, Sava i Mikica zvuče predobro jer su, gle čuda, ozbiljni muzičari i svi iza sebe, osim novog gitariste Save imaju na hiljade koncerata. Publika pak, jeste od stiha do stiha ispratila ”Ništa mi staro ne nedostaje”, ”Daleko blizu daleko”, ”Superheroj”, ”Dosadan dan” i ostale hitove. Iz tih istih glasnih žica su dolazile i pesme sa novog albuma sa istim intezitetom, što govori da je i novi album već pošteno ušao u vene publike, poštovaoca i prijatelja benda.

Znak da je bend uradio dobar posao ove večeri, je i to što se publika nije hvatala svojih telefona i iz lokala bežala na neko “drugo mesto” u imaginarni svet na društvenim mrežama. Ljudi vole da se uslikaju, pohvale svetu gde su bili, šta su jeli i sa kim se druže. Ovde je većina htela da uhvati i zadrži sebično taj trenutak za sebe, bez da ga sačuva na telefonu. Razmenjivali su se međusobni pogledi, pratila su se dešavanja na bini uz aktivno učestvovanje u pravljenju dobre atmosfere. To se zove uspomena, uspomena koja traje i bez snimka ili fotografije, a kao takva je možda i najvrednija. I kada bi zasijao neki telefon, to ne bi trajalo duže od 15 sekundi. Šta to znači? Znači da je četvorica ljudi uspela u tome, da kroz ceo nastup, pažnja 250 duša bude na visokom nivou, što nije ni malo lagano. To znaju svi koji su se bar jednom popeli na binu. Razmena energije na relaciji bend-publika je verovatno nešto najlepše što može da se desi na koncertu, a kao neko ko je bio na obe strane potpisujem da se to ovde desilo i to ozbiljno. Kada krene refren ”Reci ne” koji se poslednjih meseci živi na ulici, ili recimo kada Miki drekne pred početak pesme ”Srbija se budi- Stanimo u gard”, oseti se neka težina i iskrenost u svemu tome. Kada se prethodno zahvali mladom bendu koji je svirao pre njih, moja drugarica će se nadovezati da je to oličenje ljudskosti i veliki vetar u leđa nekome ko je mlad. Ako bih morao u jednoj reči da opišem koncert onda bi ta reč bila prijateljstvo.

Izgleda da se i baza publike povećava. Tu su novi mladi ljudi, ali su tu i ljudi koji su već u zrelim godinama, što opet govori o tome da se osim stare publike koja je uspešno zadržana, iznova pojavljuje i nova – potpis uspešnog benda

Bez namere da uvredim pank-rok, jer ga i sam volim, čini se da je Čovek bez sluha postao između ostalog i rokenrol bend. Ne u žanrovskom smislu. Kada kažem rokenrol, mislim na veličinu benda. Znate ono kada se veliki bend popne na bini a ti kažeš: ”To je to.” Napravili su uspešan most između mejnstrima i andergraunda koji ima čvrste stubove.

Onog trena kada sve to dobije na značaju, tu nastaju i slatke muke za publiku. Za sat i po vremena bend ne može da odsvira svoj ”Best off” i verovatno neki ljudi odu kući a da nisu čuli svoju omiljenu pesmu. Što može biti povod za malo češće druženje Novog Sada i ČBS-a, što sam shvatio i iz samog razgovora sa ljudima koji su osmi mart proveli ovde, a i zato jer formula Šemrok + Keni nije mrtav + Čovek bez sluha daje dobitnu kombinaciju koja garantuje dobar provod, pa čak i ako si na mineralnoj vodi.

*Slike: Goran Stepančev (Liman Crew)

https://www.facebook.com/covekbezsluha/
https://www.facebook.com/keninijemrtav/
https://www.facebook.com/SHAMROCKNOVISAD/
Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar