IZ PTIČJE PERSPEKTIVE
I posle toliko godina, volim ovaj slobodni grad, volim njegova rosna jutra, dane okupane suncem, noći snežnog mirisa, volim ovaj pogled na reku i brodove koji lagano plove, zaljubljene parove koji šapatom izjavljuju ljubav, pomisli soko Mirko pred početak još jednog običnog dana. Lepo je biti visoko, toplo ušuškan u čauri sklopljenih krila i pratiti šta se sa te udaljenosti dešava oko njega, ipak trebalo se prepustiti vetru i letačkoj avanturi. Konačno rešen, svoj let je najavio prethodno dobro prodrmavši ukočena krila na kojima se vlaga nakupila,ispustivši pritom nekoliko grlenih zvukova. Nakon što se vinuo visoko među oblake zapazio je da je za razliku od njega ostalim stanovnicima grada dnevna rutina bila obična i dosadna. Oni bi se prvo nevoljno i umorno izmogoljili iz svojih domova a zatim nakon što bi pogledali u svoje časovnike trčećim i nestabilnim koracima uputili ka svojim odredištima. Videvši da su od rana jutra ulice zakrčene osetio se povlašćeno što ne mora da proživljava te trenutke zebnje da li će negde stići na vreme, ali je mogao da se stavi u položaj učesnika u saobraćaju i saosećao je sa njima. Duvala je košava i raznosila je nagomilano smeće po čitavom gradu, njemu je pogodovala jer mu je bilo dovoljno samo da raširi svoja krila i da pusti da ga vetar nosi polako. Tako leteći u nepoznatom pravcu primetio je da su već formirani redovi ispred pekara što mu je govorilo da bi mogao da bude počašćen kojom mrvicom kako bi lakše nastavio svoju avanturu. Spustio se za kratko među ljude, ali nije ga dočekala dobrodošlica, na njegovo sletanje začulo se negodovanje –Ti, prenosniče ptičjeg gripa, beži odavde! -Mrvice mog peciva nećeš dobiti; -Vrši nuždu negde drugde… Izgovarajući to udarali su nogama o pod i mahali novinama što mu je dalo do znanja da tu nije dobrodošao. Nakon ove doživljene neprijatnosti uzleteo je i nastavio dalje. Prolazio je između oronulih zgrada koje su se nalazile u samom centru grada, kao da niko nije obraćao pažnju na njih. U neposrednoj blizini se nalazila škola iz koje je dopirala dečija graja, ali pored radosne dece tu je bilo i onih odbačenih, koji su iz nekog razloga isključeni iz igre, neki su čak služili drugima kao vreće za boks. U laganom ritmu se primakao gradskom trgu na kojem se nalazilo mnoštvo sveta, bili su zagledani u neke svetleće aparate u njihovim rukama, iako nije razumeo čemu ti aparati služe ti ljudi su mu delovali hipnotisano i totalno isključeno iz realnog života. Malo dalje od njih nalazio se pešački prelaz na kojem je ležao pregažen, njegov perjani prijatelj kojeg niko nije ni pomerio sa asfalta. Potresen prizorom nije ni primetio da se našao iznad glavnog šetališta gde su ga čekale promrzle majke sa decom koje prose, invalidi i pijanice, a tugaljive melodije koje su dopirale od uličnih svirača u njemu su samo pojačale utisak o gradu koji je izgubio svoju dušu.
Soko je snažno zamahnuo krilima , preleteo reku koja je delila stari i novi deo grada i izgubio se daleko u visinama.
Narednog jutra dok je dan jedva dobijao svoje konture, jedan beskućnik je sneno protrljao oči budeći se u travi ispod spomenika, simbola ovog grada, ozidanog kamenog stuba na čijem vrhu se nalazila skluptura nagog muškarca izlivenog u bronzi koji je u jednoj ruci držao mač a u drugoj sokola. Zbunjeno je pogledao u vis, ka spomeniku koga je jutarnje sunce blago obasjavalo i u neverici prošaputao:
Zakleo bih se da je juče muškarac u drugoj ruci držao sokola.
