Dobra, loša & zla

“Još samo jednom i nikada više“, rekla je; kao i svaki narkoman, alkoholičar ili kockar. Postali smo zavisni od razbojništva i pljačkanja. Ne od novca koji bi pokupili, nego od adrenalina. Novac bi uglavnom podelili onima kojima zaista treba, a za nas bi zadržavali proživljeno i smešne situacije koje bi se dešavale. Čudan je osećaj kad odradiš više od 100 oružanih pljački a nemaš ništa u džepu, ako me razumeš.  Sada je konačno pao dogovor da ćemo lovu sačuvati za nas i otići negde… otići u pizdu materinu, otići 600km od ovog ludila oko nas.

Sunce je pržilo po glavi iako sam imao šešir.  Prašina je upadala u oči uprkos cvikerima koje sam nosio. „Rej-ban, original sine, samo 100 kinti“, rekao je na luzergradskoj pijaci. Kurac moj original.

Građanski rat oko nas je već uveliko uhvatio zamah, ali nas to nije zanimalo. Još nam je dobro došao jer je murija bila zauzeta drugim stvarima, pa im pljačkaši i nisu bili nešto zanimljivi. Neka se ubijaju. Budale. Mi smo mladi, volimo da se jebemo i da slušamo dobru muziku. Ona ima Džin-tonik i hevi metal, ja Šveps i Džo Stramera i to je to brale.

“Napredna banka Luzergrada- 3km“, tako je pisalo na znaku.  To je to.  Ugasio sam cigaru i krenuo prema konju.  Gledao je u mene kao tele u šarena vrata i koprcao se.

“Ajde, smiri se da se popnem jebem ti…“, nisam stigao da izgovorim a već me je oborio na zemlju.  Da je mogao, smejao bi se.  Bio sam sav od peska. Pa kako ću sad ovakav u pljačku? Šta će pomisliti svet? 100 pljački iza mene, a uvek ona jaše konja dok je ja držim oko struka kao krhka tinejdžerka.

“Pomeri se“, rekla je i iz prve se popela na konja. Luda žena, nikada je neću ukapirati.

“Aj penji se, nemamo vremena“, pružila mi je ruku i posle nekih pola sata, padanja, ponovnog podizanja, psovanja majke konju i pesku- bio sam spakovan u sedlu kao mala beba.

“Uplašio si se?“, kroz smeh je postavila pitanje. A znala je. Uvek bih se tresao kada smo kretali u novi pohod. Uglavnom bih zažmurio, skupio se i stisnuo je toliko da bi na njenom mestu svaka druga osoba bila spljoštena.  Na svakih pet minuta bi silazili sa konja kako bih ja malo popio vode i to.  Jednom sam čak završio i u bolnici od straha. Trip.

“Nisam. Šta lupetaš? Koji ti je?“, rekao sam samouvereno skupljen uz njena leđa kao i svaki pravi kauboj.

“Pičkicaaa“, rekla je i opaučila konja kako bi ovaj dodao gas.  Jurili smo kroz luzergradsku pustinju. 

“Misli pozitivno, čitao si onu knjigu. Šta zračiš to i privlačiš. Fokusiraj se na sadašnji trenutak. Nemoj da brineš“, tiho sam izgovarao.

“Jebali te ti lajfkoučevi koje gledaš na netu. To su obični retardi. Pazi sad ovaj pičvajz!“, viknula je a retardirani konj je još više ubrzao.  Mislio sam da ću pasti. Već sam projektovao budućnost.  U novinama je pisalo: “Poznati pljačkaš banki pao sa konja i razbio se kao pička“, koji bi to blam bio čoveče, ne bih smeo da izađem na ulicu. Šta bi rekli drugari? Misao sa novina mi je skrenula vatra. Puno vatre. Dosta grada je bilo u plamenu, čuli su se pucnji snajpera i to.  Rat je sranje. Imao sam sreću što sam hrabar i neustrašiv, u suprotnom ne znam kako bih podneo svo to zlo koje se dešavalo oko nas.  Pazi, počeli su da ratuju oko toga jer nisu mogli da se dogovore oko toga ko će biti na vlasti. Ceo jebeni grad se podelio u dve grupe.  Osim nas. Nas je bolelo uvo,  znali smo da postoji i treća opcija, a ne samo dve kako su govorili na televiziji.  Pre rata sam i ja išao na te proteste, duvao u pištaljke i ostalo.

“Još nisi pogledao onu seriju Černobil?“, pitala me je odjednom. Jebote, kao da ne idemo u pljačku već u bioskop.

“Nisam. Ima vremena“, želeo sam što pre da joj odgovorim i vratim se u svoje misli. Tu je uvek kul i sigurno. Tu nema rata, pljački i krvi. Tu je banja, brale moj.  Ali i u toj banji počinjem da se davim jer ne znam baš dobro da plivam. Kauboj  i voda, par- ne ide to.

Stigli smo ispred banke. Nije mi se silazilo sa konja. Opet ista priča.

“Hajde siđi, nemoj da si smor“, nagovarala me je. Pokušao sam ali nisam mogao da se pomerim. Ukočio sam se od straha.  Krenula je da me vuče i spušta a ja sam mlatarao rukama, ritao se i plakao.

“Upomoć! Upomoć! Pljačka!“, vikao sam. Niko me nije čuo. Onda me je bacila na zemlju i popela se na mene. Držala me je za ruke i nisam mogao da se pomerim. Imala je snažnije ruke nego ja, kao ona riba od Vlade Divljana.

“A zašto si ti tako plašljiv dečak, a?“, oči su joj kroz kosu sijale kao zvezde. Ludilo, čoveče. Kakva kosa.

“Jebi se“, otrgao sam se i otišao u ćošak da zapalim cigaru. Ruka mi se tresla pa nisam uspevao da je upalim.

“Idemo? Kao i uvek. Svako na svoje mesto i posle te pokupim. Oke?“

“Oke“, rekao sam joj kao da sam ljut.  Izvukla je revolvere i uletela u banku.

“Ovo je pljačka, jebem vam mater kapitalističku. Svi na pod, bre!“, čuo sam kako se dere u banci.

“That’s my girl“, rekao sam i ušao u crkvu. A onda sam krenuo da radim svoj deo posla pljačkaša banki. Otišao sam do oltara i počeo da se molim Bogu da pljačka prođe uspešno.  Znaš, i ako je ona obavljala teži deo posla ni ovaj moj nije bio lagan. Ja sam bio bitan faktor ove ekipe.

“Molim te Bože da uspe ova pljačka  i da se ona vrati živa. Nikada ti više neću ovo tražiti. Znam, znam. Zajebao sam te već sto puta, ali više neću. Obećavam ti, ovo je zadnji put. Sada krademo za sebe i prestajemo da se bavimo ovim poslom. Idemo na neko pusto ostrvo.  Tako smo se dogovorili. Ozbiljno bre, ne lažem te. Samo ti to tražim i ništa više. Znaš bre da ja tebe volim. Pa ne bi te Džoni zajebao nikada. Aj pa se javi nekada, idem ja sada da se sakrijem“, mislim da mi je poverovao. Uvek mi poveruje.

Skupio sam se ispod oltara i čekao da me ona pozove. Čuli su se pucnjevi iz banke. Koji lik.  Jaoj, zaboravio sam da se pomolim da onaj majmun slomi nogu. Ali neka, nema veze. Polomiću mu ih ja, samo kada ga vidim.

“Izlazi bre“, čuo sam glas. Izjurio sam iz crkve i popeo se na konja. Lokalni šerifi su pucali na nas, ali nas ni jedan nije uspeo pogoditi. Ubrzo smo se našli u pustinji sa vrećom pune love. Adrenalin je opet šibao. Opet smo ih pobedili, bre.

“Kako sam ih sjebala, Džoni.“, bila je presrećna.

“Pa da, ali da se ja nisam molio…“, prekinula me je.

“Da, da. Ti si ovde glavni. Znam. Ugasi cigaru bre, jebala te cigara. Odvratne su. Jednog dana ćeš se otrovati od toga“, brinula je. Brinuo sam i ja za nju.

“Pazi, ovu lovu idemo da odnesemo onoj deci iz dečjeg sela u Luzergradu, a sutra ćemo odraditi poslednju pljačku. Dogovoreno?“, izgleda da je opet došlo do promene plana.

“Ali dogovorili smo se…“

“Ma hajde bre, iskuliraj. To je samo još jedna mala pljačkica. A ti i ja smo tandem za to. Uvek upali“, prišla mi je i zagrlila me. Bio je to lep zagrljaj.

“Ali da ovo bude poslednji put“, zapretio sam joj.

“Poslednji put, Džoni“, spuštenim tonom mi je rekla. Lagala je, ali sam joj poverovao.  I dalje smo bili zagrljeni. Pogledao sam u onog retardiranog konja. Namignuo mi je. Pokazao sam mu srednji prst. Taj konj je retardiran.