Brale i Džoni u sobi želja

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Znaš, po gradu se pričalo o toj sobi koja ispunjava želje. Tačnije, jednu želju. Trebao si samo otići do sobe, a ona bi kopala po tvojoj podsvesti i dala ti ono što najviše želiš. Koji trip, čoveče.

U Luzergradu se zbog previše nepravde, otrova iz okolnih fabrika i nedostatka kiseonika zbog isečenih drveća napravio opasan dizbalans u svemiru. Stvorio se krater kroz prostor-vreme kroz koji je vanzemaljska sila stvorila direktan kontakt sa ovozemaljskim baš kroz tu sobu, drug. Kao u nekoj naučnoj fantastici.

A Brale i ja smo voleli naučnu fantastiku; verovali smo da postoje dobri ljudi, normalne šljake, večne ljubavi i da ćemo konačno proći grupnu fazu svetskog prvenstva u fudbalu i da nećemo biti reprezentacija na kojoj se reguliše gol razlika.

Braletov komšija je preko noći napravio vilu sa bazenom i tri klonje; saune, đakuziji i pičke materine. Nini su preko noći porasle sise, a Nosonji je na gajbu svaki dan dolazila druga riba. Pretpostavili smo da su svi oni zapalili do sobe koja ispunjava želje, ali su ćutali.

Nismo imali šta da izgubimo jer su nam životi svakako bili sranje.
Nismo imali ni kučeta, ni mačeta a već smo spičili po trideset godina u guzice. Ružno doba, što bi rekao onaj dosadni pisac.

Dogovorili smo se da se nađemo u centru pa da odemo do tamo peške, kako niko ne bi posumnjao da smo čuli za svu tu ludnicu koja se dešavala.

“Idemo?”, Brale se pojavio. Bio je uzbuđen kao dete pred ekskurziju.

“Aha”, odgovorio sam mu i zapalio cigaretu.”

“Istina je negde tamo”, rekao je, duboko udahnuo i krenuo.

Pratio sam ga u korak. Nebo je postalo tamno, udarali su gromovi, sevale munje i ostalo. Pisci bi bolje opisali, mene mrzi to da radim.
Samo je trebala ona muzika u bekgraundu “Tu ru ru ru ru ru”, i kao da smo u seriji “X- Files”, ako si čuo za nju. Uplašio sam se.

“A jel tako da nije ništa?”, pitao sam ga panično.
“Ma jok, iskuliraj”, bio je hladan.
“A neće nam sigurno ništa biti”?
“Neće.”
“Sto posto?”
“Pazi Džoni. Imam jednog psihijatra. Dobar je. Znaš, nije sramota otići a i biće ti lakše”, tovario me je.
“Duvaj ga”, rekao sam mu i uz obostrani osmeh smo nastavili da se približavamo cilju.

Postajalo je sve napetije. Noć je krenula da se spušta rapidnom brzinom. Pljusak je postajao sve jači, a i zvezde padalice sa neba su padale kao pijane uprkos crnom nebu. Bila nam je frka obojici. Meni se vrtelo u glavi od straha pa sam pomislio da se vratim nazad. Ipak sam nastavio.

“Pu, jebote Bog!”, Brale je zapištao kao žena posle rastanka kad ostane sama. Mon Ami, sedeći dugo na obali tražio sam vezu s tobom.
“Šta je bilo?”, upitao sam ga.
“Upalio filter od cigare.”
“Jebiga, beli filter.”
“Beli filter”, potvrdio je u momentu kada se ispred nas stvorio zamak u kojem se nalazila soba.

Stajali smo i gledali u tu matoru građevinu. Onda su nam se sudarili pogledi. Video sam mu strah u očima. Izvukao je limenku iz ruksaka i otresao je na eks. Ona uvek reguliše strah.

“A šta ćeš ti poželeti?”, pitao me je.
“Zdravlje.”
“ZDRAVLJE???”, dreknuo je besno na mene.
“Ma zajebavam. Lovu. A ti?”
“Ma isto bre. I onda u “Gaju” na ruletu sve stavim na crveno. Idemo unutra?”
“Aha”, rekao sam mu sav važan a onda se sapleo od neki kamen i razbio od beton. Brale se smejao kao histerična žena.

Bilo je nečega u toj sobi. Neki duboki glas je pokušavao da nas zaplaši. Posle je laprdao nešto o podsvesti, i kako će nam obojici ispuniti po jednu želju. Onu koju najviše želimo. Najdublju. Čekaće nas kad stignemo kući i slično. A obojica smo želeli isto, drug moj. Brale je pokušao da se cenka za još jednu želju, ali je onda glas odlepio, stvorila se neka džinovska ruka koja mu je razvalila šamarčinu pa nas obojicu izbacila iz sobe kao da smo prašina.
“VI NISTE NORMALNI! SPRDATE SE SA VIŠOM SILOM”, zagrmeo je glas iz zamka.
“Ma jebi se Viša Silo”, uzvratio sam mu, razbio prozor zamka sa kamendolkom i podigao Braleta. Krenuli smo u našu gajbu koju smo zajedno iznajmljivali.

On je otišao u klonju a ja sam upalio TV. Čuo sam vrisak ushićenja. Garant je našao lovu.
“Jesi dobro, čoveče?”
“Ne. Nisam dobro. Odlično sam!”, odgovorio je i izašao iz WC-a. Bio je go. Brale je imao dve one stvari, ako me razumeš. Dve, čoveče. ‘Ladno je to poželeo.

“Zašto si poželeo još jednu kitu?”, upitao sam ga.
“Ma nisam, hteo sam kintu, ne kitu, ali kada sam krenuo da šoram spazio sam ovo. Koje ludilo, bre”, jurio je go i radostan kroz sobu i mlatarao sa… znaš već čime puta dva.
Nije mi bilo jasno. Hteli smo lovu. Sećam se da je glas pričao o najdubljim željama, ali nemoguće da je ovaj ludak zapravo želeo…

“Prekidamo program zbog najvažnije vesti. Ovo je najtužniji dan za celu naciju u modernijoj istoriji. Predsednik države je hitno prebačen u bolnicu. Lekari se bore za njegov život, a kako saznajemo stanje mu je kritično i prognoze su veoma loše. O svemu ćemo vas detaljno obaveštavati u specijalnoj emisiji koja sledi odmah nakon… ODMAH! Ostanite uz nas”, ženturača sa malog ekrana je vidno uplašena isčitavala vest. Bila je zabrinuta. Ja nisam. Bio sam srećan. Nasmejao sam se i zapalio cigaru.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar