Das Selbst/U sebe

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

U pravcu slivanja kišnice, dole do ukopanog nadvožnjaka sa mozaikom od kamenca izdvojenog na površini betona zasićenog vodom.

Onda uzbrdo kroz najednom slepe ulice u dnu kojih se nalaze nepristojno velike kuće sa terasama od kovanog gvožđa i vinovom lozom osuđenom na nedovoljno vlage, pegavih listova od plamenjače i ogromnim garažnim ulazom koji vodi dublje u radne prostorije ili u improvizorij za buduće formalne svečanosti. Onako bez milimetra prostora za dvorište jer je deda tako zamišljao: Da dođe tu, u mrtav ugao, “zavetrinu” grada i tu ostavi svoje kosti ali i kuću kao monumentalni berićet od prepečene cigle za svu unučad.

Dalje, sada ozbiljno uzbrdo kroz nasumični urbanistički lavirint sličnih sokaka, čak stazica između placeva, širokih taman toliko da dvoje zagrljenih mogu da prođu uz oštrije dodirivanje kukovima, pored napuštenog obdaništa crvene fasade, gde često u srednjim večernjim satima stoji džip interventne na čijim su vratima oslonjeni klinci u cargo pantalonama sa mnogo džepova.

Pored avetinjski praznog stovarišta koje bi moglo da posluži kao rentabilna ali autentična scenografija za neki moderni vestern, pa još gore ka pumpi na glavnom putu, gde polako prestaju obrisi doseljeničke mikroistorije starog sistema.  Tu počinje vrlo transparentna privatna svojina, koja se da naslutiti već na kućama koje sa donje strane do sporedne paralelne ulice imaju ulaze u podrum, drvenu bobinu za namotaje samonosećih kablova umesto stola i orahove panjeve za stolice, dok je gornja strana reprezentativni izlog butika venčanica ili lovačke opreme i koja uzima maha par desetina metara dalje gde u nepravilnom ritmu počinju zgrade.

Tu uvek “vuče”…Najpre uza stepenište na obodu jedne od zgrada koje povezuje donju ulicu i sterilni atrijum od štampanog betona koji se nalazi na tromeđi između zastakljenih stambenih nemani, pa se drugim, širim stepeništem spušta ponovo dole u novi međuprostor zgodan za incognito parkiranje a sa osnovom namenom prilaza za utovar brašna i snabdevanje mesare pored. Onda brzo uzbrdo, uz još jedno kratko stepenište, zelenim rukohvatom omeđeno po sredini i sa sveže bačenim kutijama Ksalola po gazištu, čiji će sadržaj biti potrošen uz pivo iz plastične flaše i koji će u toj alhemiji zauzdati otok serotonina iz sinapsi uživaoca, a onda, uz zalet vetra dalje,  gore ka “T” raskrsnici dveju najvećih saobraćajnica u tom delu grada, pa preko male zelene površine , oivičene nepravilnom kružnicom tramvajskih šina.

Sav taj prostor biva objedinjen dahom iz pravca Avale.

Odatle u pravcu šina, sjajnih i namunjenih čeličnim točkovima koji nose mnogo tona legura, instalacionih kablova i mesa, koje vode po finoj visoravni jedne od najviših tačaka na severoistočnoj strani grada.

Zatim opet blago nizbrdo, ali nisko po zemlji, i niže- kroz taj iskričavi mikronski precizno obrađen falc po kome se uz škripu (koju i mrtvi pamte) kreću točkovi ali po čijim se ćoškovima može videti trop nastao mešanjem fosila lišća, blata i peska iz kočnica tramvaja.

Kroz nisko i sitno rastinje u fugnama između kamenih kocki, tramvajske baštice, pa obrušavajući se u kratkoj dijagonali preko dve trake na trotoar uzurpiran nanizanim automoboilima. Taj prostor ne miriše na gorivo niti na pneumatike već na trošenje đonova o asfalt.

Pored haustora slanih od mokraće i punih boja grafita, stencila i afektivnih izjava ljubavi Ili mržnje. Lagano nizbrdo ka srcu grada kroz ornamentiku fasada ruskih neimara, umornih od bežanja, ali sa znanjem o veličini sveta iz kojeg su došli sa verom u novo udomljenje.

Kroz drvorede kratkih jednosmernih ulica, načičkanih uglavnom pretencioznim i skučenim enterijerima skupih mondenskih mesta, opet uzbrdo, kroz porte crkava čije fasade ulivaju toplinu jer su u koloritnom saglasju sa predratnim zgradama u okruženju-prljave su na isti način.

Kroz tezge pijace, pa na most.

Preko mosta što brže i bez svesti o vodi, jer se može tako, kao i zbog neprijatnog sećanja na stajanje u koloni. Sa pogledom na ukrštenicu išaranu brojčanim haosom Blokova i raskošnim saobraćajnicama koje, iako takve da drže pažnju i gutaju posmatrača ipak ne mogu sakriti beskonačnost ravnice spram koje deluju majušno.

Sa mosta desno u stari park koji se pruža čitavim priobaljem, koji ima spomenik plamenu pobede. Plamenu koji možda još tinja, ali nema Prometeja da ga spusti međ’ljude, jer ljudima mora da se Vatra donese na ruke da bi se opekli – da bi shvatili.

Kroz park. Kroz mustru pola veka starih stabala brižljivo osmišljenog rasporeda sadnje, uz betonsku ranflu koja odvaja zeleno od plavog, šumu od reke.

Između stolica splavova sa toplom atmosferom, belim drvenim gredama, sa antikvitetima po špaletnama prozora koji gledaju na park i u toj kompoziciji oživljavaju te predmete, i onih drugih, kod kojih izgled nije bitan koliko njihov pedigrirani krimogeni  istorijat.

Onda još malo brže ka jedinom brdu u tom delu. Tu je groblje. I opet crkva. Nešto niže, niz kaldrmu vidi se vagon preuređen u restoran. Ovoga puta to je samo vagon, čiji spojevi škripe na vetru koji dolazi sa reke. Iza vagona je litica koja izgleda tako kao da se svakog sekunda pomalo osipa i kruni, što zbog vetra, što zbog valjanja talasa ispod.

Tu se stane.

Na jedan tren.

I odmah skoči u reku.

Munjevito poput tankog noža dugog sečiva, nasukanog u leđa, u liniji srca, pouzdanom rukom posebnog  prijatelja.

Gleda se u vodu, u tonjenje, u zift-zeleni mulj.

Gleda se u kal.

Gleda se dok se ne vidi zemlja.

I dalje, dok se ne naiđe na suvu.

Onda još u utrobu.

U stomak.

U centar stomaka, gde se nalazi kristalna neprobojna lopta.

U kojoj je sivo i nerazmrsivo klupko sa kojim nijedna mačka neće da se igra.

I stara glavica luka čije slojeve niko ne može da izbroji.

I ništa.

A može biti sve.

Može biti svet.

Svet koji je okrugla kristalna planeta koju treba naseliti.

Počinje se od jednog i onda se čeka.

Počinje se od malih stvari.

Jer ne može nešto tek tako ni iz čega da nastane.

Naslovna fotografija – Artwork by Igor Milosavljević

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Milenković - Panić

Nenad Milenković - Panić

Nenad nam dolazi iz Grocke (Beograd) oženjen je i otac je dvoje dece. Radi u GSP-u kao vozač već 15-ak godina. U poslednje 3, 4 godine, sa svojim prijateljima na fejsbuku, deli napisano, nekad su to i duže priče. Objavio je do sada oko 40 postova te sadržine i nekih 17, 18 priča, pesama, 'polu pesama", fiktivnih dijaloga itd. Dodatna zanimanja su mu, naravno koliko mu obaveze to dozvole, moleraj i poljoprivreda.

Ostavite komentar