Tri-dva

Iz njenih ruku skliznuo je novčić u dno gradske fontane

Pažljivo je pomislila: “Zaboravi sve te prethodne dane“

Baš sve,  u rikverc, pun gas, pa skreni i pokreni taj brodić od snova

Kreni od nule,  ideje od juče su uzalud ginule na prvoj liniji fronta

Hrabre ili lude, svejedno, drznule su se i srušile sve peščane kule- kakva sramota

Sunce iznad grada je izvodilo svoje koještarije i kerefeke,

Pravilo neke smešne pokrete i siluete,  ali džabe, više nije malo dete

Čije misli ka oblacima prave juriš i visoko lete

Dok se prva nespretno i naivno od nebo saplete

Pa prinudno aterira na pistu pustih želja i sleti na dno

A na dnu ništa – baš ništa,  puste luke, napuštena pristaništa, ni traga od skloništa ludila

Baš čudno, tužno, ružno,  ranije se na ovakvim mestima nije budila

I nigde snage, ma ni volje, ili nekoga da izusti onu glupu “Biće bolje“

A sve i da kažu, zna da lažu, radi estetike spakuju jeftine reči u otmenu ambalažu

Tek onako…  sve shvataju površno i  olako, ali polako… nije sve, bre, crno… baš tako

Postoji svetlo na kraju tunela, ne, nije voz, nije bajka, nisu krila od kojekakvih anđela

Već jednostavno, samo svetlo i baš je jak bljesak bacalo po jednom licu što je tuda prošlo i jecalo

Otresi tugu sa svoga kaputa, kao prašinu, neka po tuđim blentarama luta

Nabaci smajli poput najjačeg aduta i kreni prema zvezdama umesto najhrabrijeg astrounauta

Ma ne, nemoj biti ljuta što si od mraka napadnuta, to je samo mrak, bedak, nemoj biti luda