ŽIVOT I SMRT RADIO STANICE

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Mrak je odavno progutao Luzergrad i nije postojala nada da će se nešto promeniti. Svetlo na kraju tunela se naziralo, ali nije označavalo novi početak. To su bili farovi od voza koji je sa osmehom na licu jurio prema nama da nas pregazi i pošalje u istoriju.

“Voz nekulture pregazio poslednji izdanak kulture”, već sam mogao pročitati udarni naslov u novinama.

Ništa nije preostalo – osim praha; žutog na ulicama, a sivog u silosima. Oba su donosila do jaja zaradu, a ja sam bio daleko od takvih stvari i ljudi, ako me razumeš.

Upalio sam radio i kresnuo cigaretu. Razmišljao sam da li je bolje da skočim sa terase ili da se ubijem od alkohola. Ovo drugo se činilo kao bolja opcija; manje nereda i štete bi napravio, a selo bi svakako lajalo. Springstin je otprašio “Radio Nowhere”, a onda se začuo glas sa radija.

“Dobro veče dragi moji, slušate poslednje izdanje jedine rokenrol emisije na našem radiju. Ostanite uz Muzički poljubac”, nadrkanim glasom, otrovanim od duvana i beznađa. JD je sa 97.8 megaherca poslao poruku u etar Luzergradu.

Zatim neprijatna tišina koja u tebi izazove nelagodu i znojenje kao kada ti neko drag u društvu lupi glupost, pa ti bude neprijatno.

Posle toga počinje treštanje muzike; bez reči spikera koji je otvorio vrata za muziku i vodio nas kroz istoriju svega što sam kasnije obožavao dok sam bezuspešno pokušavao da postanem čovek, a veoma uspešno postajao debil. Akordi su šibali kroz vene danonoćno, kao najteža droga; ne mora biti nužno žuta ili siva.

Film se naglo počeo premotavati unazad, kao na traci. Otkaz mi se smejao, u koži mi je postalo tesno a sa radija su tukli poslednji taktovi detinjstva koje je prelazilo u nešto neizvesno i nepoznato. Zajeb.

JD je puštao muziku najbolje i najglasnije, kao nikada pre. Terao je inat seljacima iz fotelja. Muzikom ih je psovao i podsmevao se njihovoj gluposti i neznanju.

Mikrofon će posle trideset godina biti obgrljen paučinom koju su pauci već započeli da pletu oko naših života, pa i oko mikrofona.

“JD, dolazim do tebe”, napisao sam mu poruku.

“Ma samo mi ti trebaš sada peta gitaro Beočina”, odjebao me je.

Znaš, bio je to kao neki ritual. Sahranjivao je nešto što je voleo i hteo je da ostane sam u svom tom zlu. Ipak, nisam ga hteo ostaviti samog. Želeo sam da prisustvujem toj sahrani. Ne sahranjuje se dva puta najstariji radio.

Trgao sam se i odjurio do studija. JD je sedeo i palio pljuge; jednu za drugom. Njegov ortak u kancelariji je zaspao pijan. Nije se probudio do današnjeg dana. Predao se.

Ćutali smo obojica. Nije imalo šta da se priča. Lampa na mikseti je prelazila u crveno. Htela je da eksplodira od besa i nemoći, a i mi zajedno sa njom.

Ustao je sa miks pulta, uhvatio se za glavu specifično, kao kada se kroz šalu naljuti na nekoga. Ovaj put nije bila šala.

Znači, ne verujem. Džoni , uzimaju mi mikrofon posle 30 godina, mater im jebem. Popizdeo sam”, zagalamio je.

“Imaš jedan istetoviran na nozi, bole te.”

“Puši mi kurac”, bio je kulturan, kao i uvek.

“Pijemo večeras?”, upitao sam ga.

“Pijemo”, uvek ga je bilo teško nagovoriti.

Zajedno smo premotavali traku i prisećali se prvih intervjua, koncerata i emisija; svako iz svog ugla. Hiljadu sati razgovora o muzici.

Tako se to radi na opelima. A onda je filmska traka pukla.

“Ti ćeš meni da pričaš kako ti je žao radija. Ja sam ga stvorio. Ja sam, bre, dovodio ovde zvezde a ti si se našao da sereš nešto? Hvala lepo doviđenja! Ja sam intervjuisao Štulića, budalo!”, galamio je na mene. Zapravo na sebe, ali ja sam bio projekcija. Ćutao sam.

“Aj mi pozajmi nešto para? Vratim ti na plati”, upitao je kada se smirio.

“Neka ti Štulić pozajmi”, nisam izdržao.

Krenuo je prema meni. U očima sam mu video da hoće da me ubije. A onda se između JD-a i moje smrti isprečio mali i debeli čovek.

“KOJI VAM JE KURAC? RADIJU JE SAHRANA A VI SE SVAĐATE!”, zagalamio je i smirio situaciju. Izgledao je kao da je na samrti i da posle radija možemo i njemu da održimo poslednje slovo.

Ustali smo mirno, zapalili sveće i održali govor radiju.

“Neka počiva u miru. Amin”, JD je izgovorio.
“Amin”, potvrdio sam i dohvatio se flaše.

Probudio sam se ujutru i odmah upalio radio. Tražio sam 97.8 i čekao rečenicu: “Vi slušate još jedan Muzički poljubac. Neka vam je dobra muzika u ušima, a rokenrol u venema”, ali ništa. Samo zvuk talasa koji probijaju opne i teraju na muku. 97.8 ne postoji. Samo zvuk talasa koji probijaju opne i teraju na muku. Uspešno smo obavili sahranu, činilo se. Ostalo je samo da nas pregazi voz.

*Pitaću te da li znaš, zašto glupost dobija. Zašto hoćeš da živiš u seni Bogova?

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar