PODZEMLJE
„…otac, suprug i brat. No, pre svega, pamtićemo ga kao izuzetnog čoveka, čoveka koji nas je tragično napustio, ostavivši zauvek urezan trag u našim srcima.“ Rekao je smirenim, pomalo setnim glasom, spustivši glavu na nekoliko sekundi. Za to vreme, mislio je o pokojnikovim brkovima. Kako su nauljani i gadni! – mislio je zgađeno – I dovoljno dugački da mu dlake upadaju u usta. Fuj! Čak ni crvi te neće hteti. Pogledao je još jednom u otvoren sanduk, neprimetno se stresao od masnih brkova, zatim pogledao u ožalošćene, da ne kažem goste, blago se naklonio i otišao u svoje mrtvačke odaje.
Bilo je stravično sparno, znate, onaj letnji dan pred kišu. Lokve znoja na leđima, ispod miške, namrštena lica, brisanje čela nadlanicom, histerično trešenje majice u predelu grudi, teški uzdasi… Dišete na usta, ali vazduha nikad dovoljno. Kao da ne dišete. Kao da udišete prašinu! I po takvom vremenu oni su rešili da prave sahranu! Stoka! U stvari, još gori je pokojnik koji je baš tad našao da umre!
Povorka je krenula ka svojoj plaćenoj rupi u zemlji. Stvarno, zašto bi smrt bila besplatna? Zašto bi čovek ikada bio oslobođen svoje pretplatničke obaveze? Zašto bismo se pravili da razumemo moral, kad možemo da ga naplatimo.
„Jesi li mu video brkove?“ Upitao je menadžera pogrebnog preduzeća, koji je večito sedeo za svojim radnim stolom i pušio cigaretu za cigaretom, kao da nije imao nikakva druga posla.
„Brkove? Šta mu je s brkovima?“
„Gadni su, eto šta!“
Menadžer se oštro nasmeja. „Pa svaki mrtvac je gadan! Da ne bi možda da ga ženiš?!“
„Govorim ti o brkovima, ne o telu!“
„Ajd’ mani se toga. Završio si pos’o, idi kući.“
„Eh, kad bih mogao… Imam još jednu sa’ranu!“
„Znaš,“ rekao je pripalivši novu cigaretu, „imaš, ja mislim, najčudniji posao na svetu. Dok se nisi pojavio, nisam ni znao da tako nešto postoji! Kako to uopšte funkcioniše?“
„Vrlo jednostavno, brate moj grobarski. Ožalošćena porodica me unajmi da napišem srceparajući govor i izrecitujem ga pred svim prisutnima.“
„Zašto ga oni sami ne izrecituju?“
„Zato što od suza ne mogu da dođu do daha… Ako si iole voleo pokojnika, sigurno nećeš unajmljivati profesionalnog pisca pogrebnih govora! Taj pokojnik je najverovatnije bio neko đubre od čoveka, čim ni njegovi najbliži ne mogu da iscede nijednu jedinu plemenitu reč o njemu.“ Zastao je na tren, pa pomalo odsutno nastavio: „A opet, možda su ga preboleli i pre nego što su ga zavoleli. Novi svet, brate moj grobarski. Visoke cene, niske vrednosti.“
Menadžer ga tupo pogleda, zatim odmahnu glavom kao da je čuo kakvu nerešivu matematičku jednačinu, i reče: „Ali, zar se ostali gosti ne zapitaju ko si ti?“
„Ma, šta oni znaju. Došli su i onako samo da ispoštuju tradiciju i jedva čekaju da pobegnu sa ovog ubitačnog sunca. A što se mene tiče, pretpostavljam da kratko zaključe da sam neki dalji rod koga nikada nisu upoznali, ili prijatelj nekog njihovog prijatelja koga nikada nisu upoznali, ili neki pokojnikov prijatelj koga nikada nisu upoznali… Zar ne shvataš? Nismo bitni. Niko nije bitan!“
Menadžer se zlokobno nacerio. „Ajd’, moraš mi jednom reći, koliko te plaćaju za tu filantropsku uslugu?“
„Ne dovoljno, definitivno ne dovoljno… Trebalo bi da dignem tarifu po ovakvom vremenu.“ Zastao je na vratima i neko vreme bezizražajno gledao u neodređenu tačku. „Kad bolje razmislim, trebalo bi i crvima da naplaćujemo, da im udaramo porez. Zamisli, oni jedu naše leševe za džabe!“
„Baš si ti neki čudak… Nosi, bre, te svoje morbidarije što dalje od mene!“
„Hmm…“ I dalje je stajao nepomično, zamišljeno. „Da, da… Previše ste praktični vi menadžeri… Nego, ’ajde, idem da odradim još ovu jednu pa se vidimo sutra. Ili prekosutra, moraću da proverim raspored smrti.“
Po završetku druge ceremonije, raskopčao je košulju do pola i krišom pratio povorku do grobnog mesta. Zastao je dvadesetak metara dalje, iza debelog hrasta, naslonio se na njega ramenom i pripalio iskrivljenu cigaretu.
Gamad jedna gmižuća! – mislio je kivno – Ko vam daje za pravo da besplatno jedete moje mrtvake?! Čekate novu gozbu, je l’? Svež leš samo što vam nije serviran! Uh, samo kad bih sve mogao nekako da vas izgazim svojim drvenim đonom! Ni udice niste dostojni! Kako vas samo mrzim…“ Znoj je liptao sa njega kao kiša koja samo što se nije obrušila na groblje. Seo je na obližnju klupu, zabacio glavu unazad i pogledao direktno u prigušeno sunce. Zavrtelo mu se u glavi. Vrištao je u sebi: „Toliko je prokleto vrućeee! Ahhh, tugo moja i žalosti – umreću!“ U tom trenutku, snažno je zagrmelo. Pucanj je odjeknuo čitavim nebeskim prostranstvom, a posve njegovom teškom glavom. Zavesa se spustila.
Kada se osvestio, još uvek je bio mrak. Nije osećao ruke, noge, vrat mu se ukočio kao da se pretvorio u neku oronulu, kamenu statuu. Šta se to dešava? – zapitao se začuđeno – Savršeno sam svestan svoga postojanja, a ipak kao da sam u nekom delirijumu. Da sam umro, valjda bih znao! Pokušao je da hoda, međutim, nije uspeo da napravi ni korak. Ne, nije koračao, ali je zato gmizao! Nije imao udove, već članke duž celog svog valjkastog tela. Nije imao oči, već je postao dete mraka i zemlje. Kroz tamu, video je samo iluzorne predstave svog izopačenog, krvavog života! Svog smešnog života. Da mogu da se smejem, smejao bih se na sav glas! – uzviknuo je i nastavio da gmiže kroz hladnu zemlju. Kuda se zaputio nije znao, pa ipak, imao je određeni cilj, nešto ga je vuklo u maglovitom pravcu. Možda detinjstvo, porodica? Ne, kamo sreće, to je prevaziđeno! Vukla ga je sveprisutna struja, prosek. Vreme za njega nije postojalo, čula nisu postojala, ljubav, sreća, žalost, ludilo – ništa nije postojalo! Ništa, osim gladi i mržnje. Crv koji je mrzeo crve. Bio je u bestežinskom, beščulnom, vanvremenskom stanju, opkoljen mržnjom prema sebi. Gmizao je tako… sam Bog zna koliko. A onda je naišao na bandu drugih crva. Pušili su, pili pivo, galamili i vrebali prolaznike. Tipični besposličari, bitange. Uličari… ili je možda bolje da kažem zemljočari.
„Oho ho, prijatelj! Gde si to ti pošao?“ Upitao je jedan od njih ratoborno.
„Ja?“
„A drugi ko? Ti si onaj novajlija, a? Mogu da ti reći, razne priče kruže o tebi podzemljom.“
„Kakve priče?“
„Postavljam ja ovde pitanja! Odgovori mi na prvo pitanje.“
„Koje bilo prvo pitanje?“
Crv-mangup zaćuta na tren. „Mi crvi vrlo kratko imamo pamćenje, a lošu i sintaksu, ne mogu da setim. Nema veze, onda na drugo mi odgovori – gde si to ti pošao, prijatelj?“
„Negde, ne znam gde, ali negde idemo!“
„Znam ja dobro vrlo gde ti ideš. Misliš da to tek to tako to može?“
„Šta to?“
„Šta to?!“ Upita neki drugi crv i nasmeja se grohotom. „Vidi se da si skoro pretvorio u crva!“
„Pretvorio? Zar i vi nekada ljudi bili?“
„A misliš šta kako nastaju crvi?“ Umešao se treći razdraženo. „Svi ljudi pre ali kasnije postanu crvi!“
„Nisam to znao.“
„Čuj, nije znao! E, stvarno svašta! Baš ti neka budala…“
On zastade nesigurno. „A… kako to da vi možete pričanje? Crvi ne mogu pričanje.“
„Kako mi pričanje? Kako ti pričanje? Pa na crvljem, svakako!“ Uzviknu opet onaj prvi crv.
„Stvarno si budala! Najveća koju sam upoznao budala!“ Dodade drugi.
„Ti si budala, crve glupi!“ Zarežao je. „Pustite smesta me da prođem!“
„Ne! Osim ako mi kažeš gde pošao.“
„Ne znam, ali da moram stignem negde!“
„Znam ja dobro vrlo gde ti ideš… Misliš da to tek to tako to može?“
„Šta to?“ Namrštio se na časak. „Stani… Nismo li već ovu vodili raspravu?“
„Ne pravi pametan se, budalo! Crvi imaju slabo vrlo pamćenje.“ Reče prvi mangup, iskapi svoje pivo u jednom cugu i glasno podrignu. „Dobro, da prođeš pustiću te, ali ako platiš!“
„Kol’ko?“
„To posle ćemo se dogovoriti. Kada vratiš završi se.“
„A?“
„Kada, budalo, završiš, vrati se!“
„Šta kada završim?“
„To gde krenuo si.“
Ha, glupi crvi! – pomislio je pobednički – nećete me se ni sećati do tad! Zbogom zauvek! Začudo, u mislima je govorio sasvim normalno, a i pamćenje mu je bilo sasvim normalno.
Nastavio je da puzi kroz zemlju užurbano, kao da će mu pobeći to što ne zna šta je. Kao da trči za autobusom, ili pak nekom devojkom bujne, mirišljave kose. Ali, kako vreme nije postojalo, njegov put izgledao mu je i previše kratko i previše dugačko! Kao kada otplivate daleko od obale, ka pučini – ne izgleda vam da ste nešto mnogo plivali, to tek shvatite kada treba da se vratite na obalu. I, kada je najzad stigao, kakvo razočaranje! Još uvek ništa nije video. Znao je da je stigao na svoje odredište, ali i dalje nije imao pojma šta je u pitanju! Ipak, sve u svemu, osećao se nekako ispunjeno, zadovoljno, nagon ga više nije vukao za kosu. Tek nekoliko sati kasnije, shvatio je gde se zaputio. Shvatio je da je poslednjih nekoliko sati jeo truo leš. I ne samo da ga je jeo, nego se i ušuškao negde duboko u njegovoj utrobi, u smrdljivim, trulim organima i odvratnom vonju fekalija i tu zadremao. Oh, bože, koliko je ukusno! – mislio je žaleći svoju sudbinu, mrzeći sebe sve više i više – Da mogu da plačem, plakao bih! Ali on ne može da plače, isto kao što ne može ni da se smeje, već samo da mrzi i gmiže.
U povratku je ponovo naišao na bandu crva, na zemljočare.
„Vidim, trbuh pun…“ Otpočeo je crv-vođa. „Obrazi rumeni.“
„Ne vidiš. Oči nemaš.“
„Vidim na crvljem, budalo! A plati sada!“
„Da platim…?“ Potpuno je zaboravio na to. „Kako setili se, ako vam pamćenje loše?“
„To ne zaboravlja. To proi… preot… prti… preioretitet, budalo! Nemoj me ispravljaš!“
„Nisam te ispravio.“
„Svejedni! Plati!“
„Kako? Čime?“
„Nemaš pare? Dobro, onda radićeš da otplatiš dug!“
„Šta?“
„Ti misliš to tek tako to? Potrebni radnici za bušenje sanduka, a traje to baš dugo!“
„Ako radio budem duže no treba, hoću dobiti pare?“
„Vi fizikalci ne pare dobijate. Dobijate hranu, ali tamo one starije leševe. Svežiji leševi su raz… rezui… re… rezeervuisani za one koji pare! Ne ispravljaj me!“
„Nisam te ispravio.“
„Uglavnom to tako to ide. A najsvežiji, oni sahranjeni tek, rez… rezei…“ Stegao je pivsku flašu i zapretio mu. „Budeš li ispravio još jedared…! Dakle, najsvežiji čuvani za nas najpametnije. Taka ti je hijerarhetilasemija, prijatelju.“
Najpametniji, pff! – pomislio je gnevno – Vi ste gluplji od najglupljih i nazivate se vladarima, a zapravo ste banda uličnih reketaša!
„Je l’? A kojem plaćate vi leševe?“ Upitao je svađalački.
„Mi? Pa ljudima, svakako!“
„Hmmm…“ Gunđao je sebi u bradu. „Znači menadžer u dilu sa njima tako. Uzima pare od crva samo da oni bi ga kasnije, kada i on sam pretvori u crva, maltrerititirali da radi za njih!“
„Šta rekao?“ Upita neki peti crv, spreman da mu iskopa oči koje nema.
„Rekao, svi vi glupi crvi ste! Da noge, izgazio bi vas!“ I kako je to izgovorio, tako je poletela flaša i rascopala ga po sred glave.
Naglo se trgao i otvorio oči. Bio je mokar od kiše. Cigareta koju je zapalio pre nego što se onesvestio opekla ga je po prstima. Biće da sam sanjao – reče naglas – ali, čekaj… Pažljivo je dodirnuo svoje čelo. Bilo je krvavo i bolno. Od pivske flaše možda, mmm? – zapitao se neuznemireno – Ali gde su onda staklići? Ostali u podzemlju? I zašto su me pretvorili nazad u čoveka? Aha! Skočio je sa klupe i odmarširao ka mrtvačkim odajama. Provalio je u menadžerovu kancelariju. „Govori!“
„Šta je ovo?!“ Ugasio je cigaretu i ustuknuo. „Pobogu, šta ti je s glavom?“
„Kol’ko te plaćaju crvi?! Govori odmah!“
„Kakvi crvi? Jesi li ti skrenuo s uma?“
Hitro je prišao drvenom, lakovanom sanduku u uglu sobe i besno ga otvorio. „Ako mi ne kažeš odmah, strpaću te u ovaj sanduk i živog zakopati, a crvi će imati gozbu i ha ha!“
Menadžer sede nazad u svoju stolicu, naizgled poraženo. Uzdahnuo je duboko. „Dobro, reći ću ti. Ako ti meni kažeš koliko te plaćaju za pisanje govora. Fer trampa, a?“
Kratkim, brzim pokretom, zgrabio ga je za gušu i nabio mu glavu u sanduk. „Fer trampaaa, a?!“ Urlao je. „’Oćeš još više fer?!“ Ugurao ga je celog u sanduk i počeo da ga udara svojim drvenim đonom po glavi. „Je l’ ti dovoljno fer? Crve glupiii! Zgnječiću te!“
Menadžer je mlatarao rukama, pokušavajući da se zaštiti. „Dobro, dobro, stani tako ti Boga! Reći ću ti!“
Prestao je da ga lupa po glavi i stao iznad njega raširenih ruku. „Poslednja šansa, pre nego što te zakopam. Slušam.“
„Čoveče, tako je jednostavno…“ Pogladio je kosu i izvadio cigaretu. „Onaj ko sada, kao čovek, obezbeđuje leševe crvima, kasnije, kada postane crv, dobija svoje mesto u bandi, u A-timu! Među crvima postoji hijerarhija, znaš.“
„Ukratko, plaćaš reket zelenašima koji iskorišćavaju tvoj strah od gladi!!!“
„Baš tako. Ali, i lažno znanje je bolje od neznanja.“
„Ne, nije. Lažno znanje je takođe neznanje. A oni koji ga seju su najveći uništitelji ljudskog roda! Zajedno sa njima uništitelj sam i ja. Ej, profesionalni pisac pogrebnih govora, sramota! Koji sam ja k… uopšte?!“
„Ništa ti razumeš ne. Baš ti neka smešna budala…“
On pretrnu i skameni se. Drhtavica mu je prostrujila kičmom. „Šta si rekao?“
„Oko se osvrni sebe, budalo!“
Kad je malo bolje pogledao, shvatio je da menadžer nema udove niti oči. Ima gležnjeve veličine čoveka! On je čovek-crv! Pogledao je u mali televizor na radnom stolu – neki zadrigli crv obećavao je ljudima povećanje sa jednog na dva parčeta hleba dnevno. A jadni ljudi klicali su od sreće, kao da im daje bogzna šta, zadovoljni što su dobili i to malo, tešeći se frazom „bolje išta nego ništa“! Kao da su zaboravili šta im je prirodno dato: sloboda, hleb i dah! Istrčao je iz mrtvačkih odaja i zagledao se u povorku. Veliki, debeli crvi išli su iza nje i bičevali ožalošćene ljude, uzvikujući: „Ajde, ajde, brže s tim lešuvima, gladni smo!“ Pognutih glava, mršavi, jadni i bedni ljudi, rukama su zatrpavali svog pokojnog brata.
„Hoćete li nas platiti za ovaj mukotrpni rad?“ Upitao je neko iz povorke.
„Da platiti vas?“ Uzviknuo je debeli, džinovski crv i zamahnuo bičem po sred lica jadnog čoveka. „Robovi ne se plaćaju!“ Zamahnuo je opet i opet i opet. „Još neko li se pobuni, poješćemo ga živog!“
Gledajući taj užas prestravljeno, pokušavao je da se seti da li se robovlasništvo završilo pre nekoliko vekova ili još uvek traje, ali nikako mu nije polazilo za rukom. Sve se nekako pomešalo, sve je nekako postalo neprepoznatljivo, nejasno. Kad odjednom, osetio je neko neprijatno golicanje u džepu. Gurnuo je šaku pažljivo ali, kada je izvukao, prsti su mu bili puni crva. Jeli su mu nokte, kožu, krv! Istog trena osetio je golicanje i u stomaku. Divljački je nabio ucrvljan prst u grlo i počeo da povraća… da povraća gomilu malih, krvoločnih crva. „Misliš da to tek to tako to može?!“ Uzvikivali su uglas sa zemlje, gotovo nečujnim, piskavim glasom. Ko je ovde lud? Oni ili ja? – Zapitao se unezvereno, potom se slatko nasmejao – Pa, sve i da sam ja, ipak ću ih izgaziti! Podigao je nogu i počeo da gazi iz sve snage. Gnječio ih je i trljao o pločnik! Bio je to pravi masakr. Bila je to bitka između moralno poraženih ludaka i nemoralno pobedničkih moćnika.
„Dižemo revoluciju, braćo moja!“ Uzviknuo je ka povorci, ali ljudi su ga samo tupo pogledali i nastavili da koračaju ka grobnom mestu. Nekada pošteni, hrabri, lepi, sada umorni, iscrpljeni, gladni. Čekali su svoja dva parčeta hleba i uz dubok naklon zahvaljivali svojim gospodarima na tome. A onda, dva visoka, mišićava čoveka, dva najvernija ljudska podanika crva, istrčala su iz povorke, hitro mu prišla i počela da ga udaraju pesnicama, šutiraju i pljuju. Da su ga tukli crvi…eh, bože moj. Ali ljudi…za njih je prolio mnogo više od krvi. Valjajući se u otegnutom grču, gušeći se sopstvenom pljuvačkom, smejao se glasno. „Biće da sam ipak samo ja lud…“
Sada… sada više nema mržnje. Nema više ničega, osim gladi.
