BERBERIN

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

*Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna

Nikada me nećete pronaći. Ne zato što sam se dobro sakrio, već zato što ne želite da me nađete. Moje postojanje zapravo i dobija potpuni smisao tek sada, kada me nigde nema a svi pričaju o meni. Ako me slučajno nekada i pronađete, pa opet počnem da postojim, to će biti pred izbore. Postaću politički trofej.

Pa šta vi mislite da sam ja glup ako sam završio školu za frizera? Ne! Nisam glup. Nisam! Ne govorite mi to. Prestanite! To su mi svi govorili kada sam bio mali dečak. Svi su to govorili! Svi! Govorili su, jesu. I zato ih mrzim.
Sve! Sve vas mrzim! Mrrr…zim!

Ali nisam glup. Ja sam samo voleo da šišam i pravim frizure svojim drugarima i drugaricama iz razreda, ali oni to nisu voleli. Nisu voleli to da im radim. Nisu.

“Ti si peder čim voliš da praviš frizure! “, tako su vikali u dvorištu drugi dečaci. Da, tako su govorili i onda su se smejali. Puno su se smejali, a ja sam posle puno plakao.
Otišao bih u svoju sobu i sa makazama probijao sve jastuke. Zamišljao sam da su jastuci moji drugari i kako ih sve ubijam. Molili su me da prestanem, ali nisam želeo. Ne! Smejali ste se, i sada vam neću praviti frizure nego ću vas ubijati.

E, onda kada bih isekao sve jastuke dobio bih batina od tate, pa bih otišao u njegovu sobu i sekao njegove jastuke zamišljajući kako ga ubijam. Perje je letelo, a ja sam zamišljao da je krv. I on bi urlao i zapomagao, ali ga nisam slušao. On je bio zao čovek!

“Opet si bio bezobrazan, ti glupi dečače! Ne možeš u tu pedersku školu, ti si muško!”, jeste tako je tata govorio, ali ja bih stavio ruke na uši i onda ga ništa više ne bih čuo. Samo bih osetio vibracije i udarce kaiša po mojim golim nogama na kojima su ostajale modrice, pa sam i preko leta morao da nosim dugačke pantalone. Dugačke… pan…ta..lone. Pantalone dugačke, aha.

“Ti si bolestan! BOLESTAN!”, komšije su vikale kada bih prolazio ulicom.

“Jesam. Malo sam se prehladio pa nosim dugačke pantalone, ništa strašno”, odgovarao sam im jer me je bilo sramota priznati zbog čega ih stvarno nosim.

A onda sam našao film o jednom Edvardu. On je umesto ruku imao makaze i isto je puno voleo da šiša i isto ga puno nisu voleli i isto su mu se puno smejali i isto je puno plakao. On je bio kao ja.

“Ja sam Makazoruki! Edvard Makazoruki”, vikao sam dok sam šišao žbunje u dvorištu. Žbunje je volelo da ga šišam. Nije mi se smejalo i nije govorilo da sam peder. I ja sam voleo žbunje, aha! Vo…leo…žbu…nje… sam ja! Jesam!

Ubrzo sam i zavoleo glas Edvarda koji je počeo da mi se javlja kada sam završio školu i postao frizer. Bio sam radostan.

“Ti najbolje šišaš na celom svetu! Bolji si od mene. Treba da šišaš male devojčice i da im praviš najlepše frizure!”, stalno je ponavljao.

“Ućuti Edvarde! Ti ne postojiš. Ti si samo glupi film!”, mesecima sam pokušavao da ga ućutkam ali on nije hteo da umukne. Zapalio sam i kasetu sa tim filmom, ali on je i dalje bio tu. Stalno je pričao lepo o meni. Prvo sam se pravio gluv, a kasnije sam ga zavoleo i sve sam slušao šta mi priča. SVE!

Edvard je govorio da nisam glup, nego najpametniji. Aha, vidiš da nisam glup! Rekao sam ti, a nisi mi verovao. Niko mi ne veruje osim Edvarda.

“Hajde, ošišaj te devojčice. Dopašće im se kako praviš frizure!”, govorio je. Ali ne! Ne! Ne! NEE! Plakale su. Nisu im se sviđale frizure, nisam znao šta da radim. Da rasporim jastuke. Ja…stu…ke… da rasporim.

“Skini ih, poljubi ih. Onda će se smejati!”, glas mi je govorio, a ja bih ga opet poslušao, ali devojčice bi još više plakale. Pla…ka..le. Da, kao i ja kada sam bio mali glupi dečak. I one su aada bile glupe devojčice!

Onda su me policajci uhapsili i ležao sam u zatvoru. Niko mi osim lekara nije verovao da Edvard postoji. On mi je dao neke lekove i prestao sam da čujem glas. Kada sam izašao iz zatvora rekao sam da neću više šišati. Postaću trgovac i biću ljubazan sa ljudima.
To sam i radio. Ubrzo sam ozdravio i prestao da pijem lekove.

Ležao sam u sobi i gledao film, a onda sam čuo škripanje makaza po vratima. Bio je to on! Opet on, samo što sam mu sada video i telo. Bio je stvaran, izašao je iz filma! Skočio sam iz kreveta i zagrlio ga.

“Volim te, pametni”, rekao mi je.
“I ja tebe, Edvarde”, stegao sam ga jako.
“Hoćeš da ošišaš još jednu devojčicu?”
“Hoću! Napraviću joj najlepšu frizuru na svetu!”, vrisnuo sam i izleteo iz kuće.

Ni njoj se nije dopala frizura. Pronašli su je. Sada svi pričaju i pišu o meni. Postao sam najpoznatiji frizer u Luzergradu i u bekstvu sam, kao.

Nikada me nećete pronaći. Ne zato što sam se dobro sakrio, već zato što ne želite da me nađete. Moje postojanje zapravo i dobija potpuni smisao tek sada, kada me nigde nema a svi pričaju o meni. Ako me slučajno nekada i pronađete, pa opet počnem da postojim, to će biti pred izbore. Postaću politički trofej.

Priča se da će me pozvati u Parove, Zadrugu, ili Zvezde Granda da budem žiri i ocenjujem stajling i popravljam frizure takmičarima. Jako bih to voleo. Voleo. Bih. Jaaa…ko.

A možda se pre izbora upoznamo pa baš tebi Edvard i ja budemo pravili najbolju frizuru na svetu?

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar