POSLEDNJA ŠANSA
Još jedno veče mladom Milanu je prošlo u preispitivanju sebe, svojih shvatanja, planiranju kuda dalje sa svojim životom. Još pre određenog vremena je zaključio da mu je potrebna neka promena, ali ni on sam nije bio spreman za nju, nije znao kako da pređe graničnu liniju koja deli uplašene od odvažnih, nesigurne od odlučnih. Otkako je dobio diplomu fakulteta prošlo je dve godine. Za to vreme je bez stalnog posla, živi u malom stanu sa starom majkom gde žive od njene penzije koja im ne dozvoljava mnogo da se rašire. Još uvek nije našao zajednički jezik sa ženama, nema ni mnogo prijatelja jer ga svi znaju kao prilično zatvorenu osobu.
Nakon naporne potrage za poslom na svoj mejl je dobio poruku preko sajta za zapošljavanje u kojoj se on poziva na razgovor za posao koji je baš njega tražio. U oglasu nije stajao nikakav opis, već samo vreme i mesto održavanja sastanka. Bio je vrlo sumnjičav po pitanju tog oglasa, jer do tad baš i nije bilo takvih slučajeva da ga neko poziva na razgovor za posao bez da je prethodno popunio aplikaciju, dok je sumnju povećavalo saznanje da u doba interneta pored korisnih stvari ima i dosta prevara u kojima se nađu nedužni ali ujedno i očajni ljudi kakav je i Milan, koji je savršena meta kreatorima prevare.
Nakon kraćeg razmišljanja odlučio je da odgovori potvrdno na ovaj oglas, ostalo je još samo da se pojavi naznačenog dana kako bi video na licu mesta o čemu se radi.
Ponedeljak je i vreme je bilo da se krene u nova dešavanja u njegovom životu. Jutro je nagoveštavalo da će dan biti veoma naporan, Sunce je već počelo da prži iako nije još doseglo svoj zenit, a gužve su gradskom prevozu pogotovo u jutarnjim časovima veoma česte tako da su svi faktori bili tu da mu požele „dobrodošlicu“ na novom razgovoru za posao.
– Dobar dan! – poželeo je Milan protiru koji ga je nakon kratkih pitanja kod koga ide, lični podaci, zakazano vreme, uputio dalje.
– Otići ćeš liftom na šesti sprat i pokucati na vrata koja ćeš prva videti nakon što izađeš iz lifta. Tu će te čekati čovek koji ti je ugovorio ovaj sastanak – reče mu uglađeni portir.
Kako je zakoračio u lift počela je da ga obuzima neizvesnost i nestrpljenje, do sad mu se procedura činila istom kao i na ostalim razgovorima na kojima je bio, ali je ranije barem znao više o firmi pre samog razgovora.
Lift se zaustavio na šestom spratu i on je ugledao vrata na koja mu je portir ukazao.
Pokucao je na vrata te ih je lagano otvorio. Prostorija je bila mala, na sredini se nalazio jedan veći sto, dve stolice jedna preko puta druge, prozor koji je gledao na solitere koji su se nalazili u tom poslovnom kompleksu.
U prostoriji nije bilo nikog ali je primetio da je tren pre njegovog ulaska korišten aparat za vodu jer je video mehuriće koji se dižu unutar balona sa vodom. Njegova znatiželja se još više pojačavala sve do trenutka dok ga neko nije potapšao po ramenu prošaputavši – opusti se.
– Milane, slušaj, ja sam najveći krivac što si danas ovde. Ljudi kao što si ti su idealni kandidati za nas – reče mu ovaj poslovni, mirišljavi tip koji kao da je ovim malo opustio Milana.
– Nadam se – odgovori i daje nesigurni Milan.
– Želim ti da se opustiš, neće ti se ovde ništa loše desiti, vidim da si dosta stegnut i da naravno još nisi siguran što si ovde, ali i to ćeš saznati u danu pred nama.
Milan klimnu glavom kao znak odobravanja i posveti pažnju onome što je sagovornik imao da mu poruči.
– Iz tvog pogleda mogu da zaključim da si se na svom životnom putu malo izgubio, ali dobar si čovek što bi verovatno tvoja majka mogla da nam potvrdi? Nemoj se ljutiti što sam pomalo direktniji sa tobom, verovatno me sada posmatraš iz nekog svog filozofskog ugla kao diplomac na istoimenom fakultetu, ali mislim da pošto sam muškog pola smatram da ćemo lakše ostvariti poslovni odnos nego da sam drugog pola jer mi se čini da se na tom polju ne snalaziš baš najbolje?
– Raspoložen sam za saradnju – odgovori Milan sa zebnjom u glasu jer se očito našao oči u oči sa nekim ko dosta zna o njegovom životu.
– Od današnjeg dana svi tvoji problemi će nestati, samo u slučaju da ti to želiš?
– Slušam…
– Naša firma se bavi proizvodnjom medikamenata koji poboljšavaju rad mozga, deluju kao antidepresivi, podstiču lučenje hormona sreće. Kod osobe koja ih koristi dolazi do pojave neverovatne volje za životom i radom i na taj način toj osobi olakšava borbu sa svakodnevnim problemima. Da li sam te zainteresovao?
– Za sada mi se vaše izlaganje dopada, samo još ne znam šta bih ja radio kod vas kad ste već toliko uspešni, zašto do sada još nisam čuo za vas, jer mi vi zvučite kao neko ko je rešio najveći problem čovečanstva 21. veka – depresiju.
– Haha, polako maleni, zato smo i tu danas da razjasnimo sve nedoumice i da i tebi pomognemo i nađemo rešenje za tvoje probleme. Sve što smo do sada plasirali od tih medikamenata je u eksperimentalnoj fazi, do sada imamo 3000 korisnika čije zdrvstveno stanje pratimo, oni su ujedno zaposleni kod nas i pomažu nam da izgradimo ceo sistem. Potrebno nam je još dve hiljade korisnika kako bi to moglo da ide na tržište i kako bismo mi dobili povratnu informaciju kako su se lekovi pokazali. Iz tog razloga si nam potreban ti koji bi prošao kroz ovu ekperimentalnu fazu korišćenja ovih medikamenata, gde bi se tvoje zdravstveno stanje pratilo ali bi u osnovi bio slobodan čovek, živeo bi kao što si i do sada.
– Interesantno zvuči – odgovori Milan, i dodade:
– Mogu li dobiti neko vreme dok se ne odlučim o daljim mojim koracima?
– Možeš naravno, očekujem te ovde za 15-ak minuta, ok?
Nakon što je Milan izašao iz prostorije, iskoristio je vreme da se iskrade i vidi čega sve ima u okolini zgrade trudeći se da ostane neopažen od strane čuvara. Ujedno je i analizrao sve ono što je čuo na sastanku, imao je jak utisak kao nepopravljivi nevernik da je cela priča veoma sumnjiva, i da se radi o priči koja nema pokriće. Dok je šetao hodnicima najdenom je video kroz prozor veliku providnu kupolu nalik na neki magacin. Spustio se niz stepenice ne bili imao bolji pregled. Sa bezbedne udaljenosti je mogao da vidi gomilu ljudi koji kao mravi radilice prebacuju neke zapečaćene kutije u kojima su verovatno bili već pominjani lekovi i to toliko sinhronizovano i sa pokretima kao da se radi o robotima koje srećemo u fabrikama.
Još nešto što je tom prilikom primetio jeste da su svim tim ljudima osmesi bili razvučeni od uveta do uveta, kao da su vrlo radosni što su uključeni u taj rad, i da im on predstavlja nešto najbolje u tom trenutku. Ti ljudi nisu iskazivali nikakve emocije, nisu pričali jedni sa drugima i ko zna već koliko su bili zatočeni tu. Obučeni su bili u bele mantile sa grbom firme indentičnim kao amblem na sakou čoveka sa kojim je imao razgovor. Sve to što je video unutar kupole u najmanju ruku na njega je ostavilo snažan negativan utisak i loš osećaj u stomaku.
Kada je spazio čuvara koji se tu motao, užurbanim koracima se popeo do šestog sprata.
Kroz glavu su mu prolazile slike svih tih ljudi pod kupolm, razmišljao se šta da uradi dok se nije našao pred vratima sobe za sastanke, otvorio ih je i sav zadihan glasno rekao:
– Prihvatam vašu ponudu!
*Cover photo: Pexels
