Istorija jednog ludila
Jednom je jedan umni Rus napisao da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da su sve nesrećne, takve na neki svoj način. Važi li to i za pojedinca? Idemo li svi istim, zacrtanim kanonima u tugu i propadanje, ili tim drumovima svako hodi sam, u oskudnom društvu vlastite sene i kobi kojoj se zna početak, ali ne i kraj? Godinu, sedam meseci i osamnaest dana. Toliko dugo, isto to pitanje, sebi postavlja neki Ranko Jovanović.Naoko, čovek suve građe, staklasta pogleda i hrome desne ruke.Kočijaš.Ovaj je, preki i ćudljivi čovek, u leskovačkoj kasabi poznat po neuglednom nadimku, više no po krštenom imenu i lelujavom hodu šiše – majstora.Ranko Ćopavi.Nesrećni nadimak, za jednu nesrećnu sudbinu.
Kada bi ga neko, ko nije upoznat sa peripetijama ove varoške bitange, prvi put video, pomislio bi da je i u ova turska vremena, proklet taj običaj da i sedamdesetogodišnjaci teraju konje, glumeći kočijaše iz francuskih bajki. Leskovac u ovo arnautsko doba, nije bajka, a neće to biti ni mnogo kasnije, kada se voda koja proteče Veternicom, više ne mogaše izmeriti zemaljskim instrumentima, već samo maštom zagubljenih pisaca. Leskovačka kasaba neće postati bajkoviti predeo, kao što ni takav ugao gledanja na ovog surovog čoveka, neće postati noseća osovina istine. Iza ovog olinjalog šinjela, pod teškom, mahovinastom kabanicom, ne leži starački vonj, već četrdesetogodišnjak čiju snagu obavija opori miris trulenja.Zašto tako, pitate se? Tako, makar, sebi i drugima, izgleda Ranko Jovanović, dok korbačem, do krvi šiba svoje izrezbarene konje, terajući ih preko džombi i blata uzanih varoških sokaka,od Turskog groblja, do Šašit-pašinog saraja, preko silnog ljudskog i životinjskog blata, koje se vazda, beše taložilo na širokim poljanama sveta, kojima hodahu ne samo sveci, već i fukare.
Tumačenja ponašanja ovog neartikulisanog bića, behu svakojaka.
Pop-Nikola, pregojeni prvosveštenik u ilegali, psihičko stanje ovog kočijaša objašnjavao je time da je vinovnik očigledno izbegavao umivanje vrbovom vodicom za Đurđevdan, te da su simptomi, manje više, jasni. Avakum, jevrejski lihvar, čoveka učena duha i britke pameti, primeti da se kod Ranka, greškom, manifestuje hiljadugodišnji bes zbog rimskog progona Jevreja sa Svete zemlje, ali da će gnev proći, kada Jevreji ponovo budu svoji na svome. Kadija Ekber, frknuvši, opovrgnu Avakumovu tezu činjenicom da Ranko nije Jevrejin, već klasično kaursko kopile koje ne zna za red i poredak. Očigledno mu niko od bližnjih nije spoznao sav umirujući spokoj nabijanja na kolac. Nakon toga, čovek drugačije gleda na život. I smrt.
Nabeđene budale.Tako je, smisao verskih principa i siledžijskih manira u objašnjavanju ludila, video neki Ciganin Alil. Frulaš zlatnog zuba, krupne, gotovo konjske, vilice, on je na svom mestu, kraj Veterničkog mosta, melodijom kreirao čaroliju koja objašnjava stvarnost do gnusnih detalja. Tako je i znao.
Znao je za onu mrzlu novembarsku noć, koja se ostvari godinu, sedam meseci i osamnaest dana ranije. Znao je za Rankovu narav i sklonost ka šljivovici u Trajkovoj kafani. Poznavao je ćud ovog kočijaša, koji se te večeri, u društvu, sada već pokojnog, Aćima Novakovića Ponija, napi, napi u društvu časovničara, a svoj put nastavi kraj jedne razvratne gospođice noći, na kočijama koje pamte mnogo greha. Ali ni eonsko pamćenje fijakera, ni pogled preplašenih konja, ni dahtanje slučajnih ljubavnika, ne beše vrhunac. On usledi, u svom krvavom i veličanstvenom ruhu, na onom mestu gde, kraj Šašit-pašinog saraja, stoletni bor pruža dubok hlad na sokak i one na njemu.
Tu je, Ranko Jovanović, u krvi ugušio jedan dečiji život. Sve se, u Rankovom mutavom umu, desilo lako, gotovo, nestvarno. Divljačko šibanje konja, jedrenje leskovačkim sokacima, smeh i šapat u nepristojnom društvu, i težina stotinu svetova koja se sruči na pijanu glavu kočijaša, kada konji zanjištaše u histeriji, a čeze poskočiše, pregazivši ono što imaše put i perspektivu.
Zalutalo, gladno i štrokavo derište.Tako je, nakon svega, sebi objašnjavao tok događaja.
Nije da se mnogo čega, uistinu i sećao. Samo promukle tišine koja polomi leskovačko nebo na pola, sve dok ne beše uzurpirana krikom neke žene, koja se u tom nesrećnom trenutku, tu beše zadesila. Krik i povraćanje te utvare, u sedefnu maramu obavijene, koja je sa materinskom rešenošću pokušavala da od krvave smese, nanovo načini život. Krvava smesa. To je ono što tu, na prokletoj leskovačkoj zemlji, ostade.
Kada su mu sutradan, u žandarmskom podrumu, vezanom i u vlastiti izmet izmazanom, prepričavali događaje od prethodne večeri, Ranku se učini da ova, za njega, nova realnost, ima izraženo crn smisao za humor. Pričali su mu da je, rumen u licu i raspojasan u struku, krvnički psovao Jevrejina Avakuma, jer nije, ono njegovo kudravo i lajavo pseto, zatvorio.Da je, nakon što je video smrskanu dečiju lobanju, psovke zamenilo pritajeno cvilenje iz njegovih pluća, koje se pretočilo u uneredene somotne čakšire. Da je, očajan i do ludila uzrujan, počeo noktima da kida meso sa zategnutih konjskih sapi, rešen da sa nekim podeli bol svoga srca. Kazali su mu, da je bio gluv za bilo koju reč umirenja, te da su morali da ga drvenom drškom budaka, po potiljku, mlatnu, kako bi ga tama i zaborav prisilnog sna, uspokojili.
Na sve te priče, delom preterane i možda izmišljene, Ranko je odgovarao postojanom tišinom i rešenošću da u patnji istraje. Mimo nelogičnosti i krvavosti prethodnih događaja, kočijašu ni situacije koje su usledile, nisu bile naročito smislene, a ni pravedne. Varoškom kadiji je platio sumu koju je ubrzo i zaboravio, što zbog mizernosti cene ljudskog života, što zbog nagađanja oko nastrane sklonosti tog golemog Turčina, da u svojoj moći uživa u društvu golobradih kaurskih dečaka.
Život je tekao dalje, bez bilo kakvog obzira na mišljenja pojedinaca, ma kako uticajni ili bedni oni bili. Što bi sudbina ovog Ranka Jovanovića bila drukčija?Uostalom, umni ljudi su rekli da čovek seme svog usuda nosi duboko u sebi.Budalasti umni ljudi.
Dani koji su usledili nakon izlaska iz žandarmske, pacovima ispunjene ćelije, prošli su u znaku navikavanja na jednu novu stvarnost. Bez mnogo trzavica u govoru i ponašanju, nesiguran u bat svojih koraka, Ranko je leskovačkom kasabom hodao kao i u svim, nebrojanim danima pre te kobne večeri. Jedino što se od pravila minulih dana izdvajalo po svojoj neobičnosti i retkosti, jeste pažnja koju je svojom pojavom, među trgovcima i seljacima, zanatlijama i Turcima, izazivao. Suprotno očekivanom, na osudu zbog događaja, nije nailazio. Jedino od one gojazne Ciganke Rahile, koja je na svojim ogromnim grudima, po vas-dan dojila makar jedno dete, Ranko je mogao da se uveri šta znači vrelina materinskog besa. Samo od nje, i ni od koga drugog.
Saučesničko tapšanje po ramenu, pomirljivi razgovori i golema tuga u očima prijatelja i poznanika. To je bila ta nova stvarnost na koju je Ranko, hteo on to ili ne, morao da se privikne. Kao i ono nejasno razmišljanje o vlastitom čojstvu, jer nije, sam sebi, još kad je iz žandarmske ćelije izašao, britvom prerezao vene. Slabost karaktera i ništavna, ali postojeća, mrva volje za životom, presudiše da leskovačkim sokacima, od Turskog groblja, duž konaka i saraja, kraj dućana i pijaca, i dalje struji jedna zapečaćena sudbina.
No, tu ne beše kraj.
Sumnja ispuni njegovo okorelo srce, koje, još od starih dana, beše naučeno na muku i propadanje. Nemir poče da pulsira njegovim bićem kao fijuk korbača o zategnutu kožu njegovih kulaša.Naprasno, surovo i sveprožimajuće.
Promena se, makar ona spolja primetna, ne odvi naglo.
Počelo je, otprilike u ono doba kada se pokojnikova duša i definitivno, prašta sa hodnicima našeg sveta, a koje je u narodu poznato kao dan četrdesetodnevnog parastosa. Ranko, nakon drevnog sprovoda, primeti promenu u svojim ne naročito finim manirima. Najpre, bilo je to svakonoćno mokrenje u krevetu, od kojeg su čerge, slama i zemlja pod njom, dobile mahovinastu boju, dajući etru zadah starorimskih katakombi. Nakon toga, počeo je da oseća neobjašnjivu želju da sa točkova fijakera guli zalepljenu zemlju, te da se njome gosti, sve dok ne krene da od odvratnosti, povraća, sve iščekujući, da time izazove kišu guščijih perja sa neba. U tome je video neuništivi dokaz da su anđelima počupana krila, i da je došlo vreme njegovog unutrašnjeg spokoja. No, do toga ne dođe. Makar, ne još.
Danju je, kao omađijan, terao svoje, od silnih batina, nervno rastrojene konje, razvozeći važne i nevažne, kadije i čitluk-sahabije, seljake i dunstere, sitne trgovce i kapitalne lopurde, bez nekog reda i mimo bilo kakvog smisla. Dani su, za Ranka Jovanovića, postali kiseli, i on je bio nesebičan da to svoje osećanje, podeli sa ma kojom mušterijom, prolaznikom ili kafanskim drugom. Svima je smetao i svi su mu smetali.
Svi, sem onog tajanstvenog Ciganina Alila, čoveka zlatnog zuba i konjske vilice, koji je uistinu, bio frulaš kakav se ni pre ni posle nije rodio u leskovačkoj varoši. Tu je magiju frule, na svojoj koži osetio i ovaj izgubljeni kočijaš, kome je ona predstavljala put u kratkotrajno spasenje. I zaborav.
Tražio ga je očajnički. Gge god je znao ili je mislio da ga može naći, Ranko nije štedeo svoje vreme, ni izmučene noge konja. Pod istočnom strejom Odžaklije, na Veterničkom mostu, među bikovima na Stočnoj pijaci, kraj varoških Turaka kod Mamut-begovog konaka. Svuda, gde ga je mamila milozvučna mogućnost da, makar na tren, bude lišen muka postojanja.
Tako su, Ranko i Alil, postali česti saputnici, krstareći uzanim sokacima kasabe, tokom mnogo dana i još više noći, sve dok svirača ne obuzme konačna utrnulost tela, ili dok konji, pod teretom svoje sudbine, ne padnu na krvava kolena mučenika. Jedino je on, Ranko, bio nezasit. Neobrijan, krvavih očiju i manijačkog pogleda, on u leskovačkom svetu više nije budio onu zlobnu radoznalost ljudi za one koji dane provode u iščekivanju blagotvorne smrti. Ne, više nije bilo to. Čak i ljudska pokvarenost ima svojih granica, a one se, mahom uspostave onda kada čovek počne da se plaši za sebe. A ovaj je, demonski kočijaš, u mnogima izazivao strah silinom sudbine koju je nosio sa sobom, oličenu u ove dušmanske konje i u tog, misterioznog frulaša kome je sve bilo ravno.
Kako i ne bi?Ko je taj ko se nije uplašio fijuka korbača u tihim martovskim noćima, kada pod svodovima bistrog neba i punog meseca, hode još samo kurjaci i aveti? Kome bi bilo svejedno da u rujna aprilska svitanja, kafu sa ratlukom pije u bašti Trajka kafedžije, znajući da Ranko nije završio pohod svoj, te da su istrulele tarabe kafanske ograde, slaba zaštita od gnevne dekadencije ovog izvitoperenog uma? Kao što se može i zamisliti, takvih junaka ne beše puno. Jedina koja je odolevala strahu od ludila izgubljenog kočijaša, beše ona ista Ciganka Rahila, koja znade da na ovom svetu, ne postoji ta stvar koja može da pokoleba majku, koja je rešena da svoj porod izvede na pravi put. A njen je porod, bogami, mnogobrojan. Mnogobrojni su i oni koji htedoše da sekirom svrše sa ovim varoškim kočijašem i sa njegovim ciganskim prijateljem, te da njihove glave bace na glavni varoški sokak. Zbog straha, ili opomene, šta li.
Ali, druženju osobenjaka dođe kraj na jedan drugačiji, skoro volšebnički, način.
Usledio je isto onako iznenada, kao što je i počelo putovanje dvojice samotnih vukova. Tokom jednog pustog, mrazom ukovanog februarskog jutra, Alil se spusti na, ledom pokrivenu, Veternicu. Htede da pijukom probije, kao šaku debeo led reke, te da zarđalom kofom crpe vodu, što za pranje, što za kuvanje. Ali, usud reši drugačije, te led, koji je u to doba godine mogao da izdrži ždrepca u trku, popusti pod nevelikom težinom ovog grešnog čoveka. Popusti, i zaboravljeni bog reke, u svoje ambise, povuče frulaša, da upokojene pod leskovačkim ćuprijama, uveseljava svojom svirkom koja znači, za nekoga, slutnju, a za druge, utehu.
Tako nestade otac osmoro dece i deda jedanaestoro unučadi, poznanik, mnogima, a prijatelj, retkima, nekadašnji drumski razbojnik, a sadašnji i istinski, majstor svog frulaškog zanata. Jedino što od njega na vetrovitoj obali reke ostade, beše verovanje da će se Alilova frula čuti samo u uhu onoga koji kraj Veternice hodi u zimska svitanja. U uhu onog, koji ima za čim da u životu, žali.
Alilova naprasna smrt pokaza i da je tvrdnja o mnogobrojnosti njegovih prijatelja u velikoj meri neutemeljena.Mimo familije i ono malo špekulanata i uzgajivača bikova, za sudbinom i tragičnim svršetkom ovog uličnog svirača, mnogi nisu marili.
Čak i u izvitoperenom umu Ranka Kočijaša, behu uzburkana mora oprečnih mišljenja i suludih zaključaka.Od onog, ljudskog, koje u krvotoku traži nit empatije i tuge zbog smrti bliskog bića, do one druge, nastrane i u vlastite ambise, zagledane, što u svemu vidi štetu, pre svega za sebe.
Ranku se iznenadna smrt svog prijatelja Alila učini više kao masna, ciganska đavolština jednog pokvarenjaka, nego kao eho božije volje na zemlji, koja polako, ali nepobedivo, nađe svoj put. Bol zbog Alilovog nestanka, u Rankovom umu beše kao patnja zbog polomljenog točka fijakera, koji je trebalo da ga odvede na mesto oslobođeno svih zuluma.
Sve životne peripetije ovog kočijaša, polako, ali sigurno, postajale su nepodnošljive. Zla sudbina koja ga navede da pregazi dete, buđavi miris upropašćene postelje i kuće, pužije ljušture u slasnom blatu, i sada ovo, varka pasijeg frulaša koji mu se ruga na način nepodnošljiv koliko i maestralan.
Kada je godinama kasnije, umirao zbog bugarskog bajoneta koji mu je čupao srce, u onom klanju što mnogi, misticizmom zadojeni učenjaci, zovu Veliki rat, Ranko je po ko zna koji put u sebi ponovio jedinu istinu koju je znao :“Ma mora da je živ, majku mu njegovu“.
U ovom trenutku beznađa, ovaj kočijaš je bio rešen da u svom nastojanju istraje, te da celom svetu pokaže cinizam ovog ciganskog prevaranta, čime bi sa sebe skinuo ljagu ludila, koju je, kako je smatrao, neopravdano poneo.
Tražio ga je uporno i metodično, na svim onim mestima gde ga je nekad nalazio. Ali, avaj, senovita prilika frulaškog majstora se ne ostvari ni pod istočnom strejom Odžaklije, ni na Veterničkom mostu, ni kraj nogu bikova na Stočnoj pijaci, a bogami, ni međ’ fildžane Turaka kod saraja i konaka. Njega tamo, jednostavno, ne beše. Tada, na pamet ovog poraženog čoveka, pade jedna ideja, potpuno nezamisliva u svojoj grozoti.
“Pseto jedno, mora da je tamo”, prozbori siktavim glasom, kojim je sticao jednu novu mudrost.Tada, oprezno, I za njegove navike, polagano, potera konje ka onom prokletom sokaku, koji mu dođe glave. Šašit-paša Leskovački, koji beše strah i trepet za ovdašnje kaure pre pola veka, svoj boravak na blatu leskovačke ravnice, začini monumentalnim sarajem, koji po svom gospodaru i ponese ime. Tu beše konačište najbitnijih leskovačkih Turaka, ali ovaj čardak beše i krvavo i zločinačko predskazanje Rankove promašene sudbine.
Uplašen, više svojim usudom, nego sećanjem na priče o ćudi čuvenog zlotvora, kočijaš dotera svoj rasklimani fijaker nedaleko od onog mesta gde kovanje njegove sudbine, beše završeno.
Na tom mestu, rodi se jedan novi Ranko Jovanović, koji se za sve ovo vreme, još uvek nije privikao na težinu svojih slutnji i crninu svoga srca. Ali, tu ne beše kraj zamislima neshvatljivih sila.
Drhteći od hladnoće svojih kostiju, Ranko, u hladovini borovog stabla, vide sažeto prokletstvo naših dana. Tamo, pod lepljivom smolom iščašenih grana, naslonjen na hrapavo deblo četinara, sedeše izbledela prilika Alilova.
Mutnog pogleda, zelenkaste kože, mokrih, skoro zaleđenih čakšira, ovaj krezubi Ciganin, Ranku pokaza kako izgleda negovano đavolstvo.
Upalih očiju i drhtavih ruku, Alil zasvira svoju pokislu frulu, iz koje isklijaše arije usnulog demona. On se, na prašnjavom leskovačkom drumu, pruži u mističnom obliku.
Pojavi se kao krvava mrva, jasna i naopaka, koja u svojim konturama poče da objedinjuje sav onaj unutrašnji dinamizam stvora koji poznavaše život. Mrva se proširi i izduži, udeblja i izvitoperi, sve dok ne naraste do veličine grudve sa ozbiljnim ambicijama. Ranko je sve to posmatrao, omađijan prizorom ove vradžbine, koja sa konačnim samopouzdanjem, uguši onu trunku besa koja se rodi zbog Alilove prevare. Grudva se, volšebnički, beše migoljila u sablasnom ritmu frule, koja u rukama ovog ciganskog čarobnjaka, beše odistinsko oruđe pakla.Kočijaš je u celom ovom prizoru, naprasno, počinjao da shvata smisao. Do njegovog poremećenog uma, prekasno, stiže zaključak. Logika beše prekinuta, jer svet pokri smrad stotinu lipsalih volova, kada se na grudvi prikazaše jasne crte dečijeg lica sa izlomljenim zubima. Tada se prikaza neobjašnjiv i veličanstven, a ipak, najstrašniji prizor koji je znan ovim kletim zemljama: prizor istog onog, pregaženog, skoro raspadnutog, deteta, koje se u svom krvavom, osvetničkom piru, beše lagano klatilo kraj nevidljivih strujanja frulaševe muzike, čvrsto umotano smradom zagubljenih duša.
Skamenjen od straha, Ranko posmatraše priliku koja mu se nežnim, gotovo, jagnjećim glasom, obrati:
“Kaži mi, Ranko Jovanoviću, nesreća li je za svakog ista, ili je svako po sebi meri?”
U tom trenutku, Ranko oseti da se nešto u njemu prekinu.Valovi sumnji i pitanja, zlobe i taštine, kajanja i očajničke potrebe za zaboravom, otkinuše se jednom zauvek, mešajući se, međusobno, u umu čoveka koji oseti kako pada u nedokučivu prazninu.
Uneredio je čakšire, rukama je, usta punio blatom i pužijim ljušturama, ali sumanuti porivi ne pružiše utehu. Krvavim očima ludaka, gledao je oko sebe, tražeći put u oporavak i tišinu. Ali, ne vide ništa.
Ništa, do svoje ruke.Svoje zle, izrovane i koščate ruke, kojom je silno zlo konjima, svetu i sebi, naneo.
Znao je šta mu je činiti.
Polako, ali odlučno, sa temeljnim samopouzdanjem mahnitog slovenskog boga uništenja, kočijaš Ranko Jovanović, sebi odgrize sve prste svoje desne ruke.
Gosteći se svojim bolom, i svojom sudbinom, na blatnjavom drumu leskovačkog sokaka, konačni slom dožive Ranko Jovanović, a uzlet u propast, dobi jedno novo biće. Tada se rodi ona senovita prilika što je svetu poznata kao Ranko Ćopavi. Ranko Prokleti.
Pitanje je, zapravo, da li bi se uopšte zadovoljio prstima, da ga u svom pohodu konačnog samouništenja, nisu prekinuli slučajni prolaznici, koje sa susednih sokaka, privuče pomahnitalo njištanje konja, koji su to činili, priča se, sve do kasno u noć, kada su ih razjareni seljaci, motkama poubijali.
Nađoše ga takvog, sklupčanog, krvavog i izgubljenog, kako se na praznom drumu, pod pustim nebom koje počinje da se puni mrgodnim oblacima, grči u svojoj zagubljenosti i svom ludilu.
Metnuše ga na slamenu prostirku volovskih kola, među džakove kukuruznog brašna i bundeve od starine. U tom trenutku, sva tišina sveta pade na jedan zaboravljeni sokak leskovačke kasabe. Promukla praznina se ispuni samo laganim njihanjem volovskih kola i naprasnim sivilom ovog dana. Tada, sa neba se prolomi grmljavina, i na krovove okolnih jevrejskih dućana i ciganskih čadora, drvenih ćuprija i turskih saraja, počeše da se poznaju beličasti tragovi jednog neobičnog događaja.
Na prostirci kola, Ranka Jovanovića poče da guši kiša guščijeg perja.
Da li je svako nesrećan na svoj način?
Ranko Prokleti saznade odgovor.
