GREŠITI JE LJUDSKI

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

“Grešiti je ljudski, a istrajati u tome demonski” – Seneka

Preživao sam mamurluk na terasi, čitao Sunce i uživao u vedroj knjizi. U dva trenutka, na ograđenom delu krova koji je zajednička imovina cele zgrade i gde uglavnom stanari suše veš i peru svoje misli, pojavili su se koraci i za njima senka. Okrenuo sam se da proverim ko je i ugledao đavola kako drži lavor pun veša, pije koka-kolu i gleda me kroz šipke kao nepravedno osuđeni robijaš čuvara kom vise ključevi na srednjem prstu.

’’ Dobar dan komšija. ’’, rekao mi je đavo, otpio malo koka-kole i podigao rep kao ker kad se raduje.

’’ Dobar dan. ’’, rekao sam prestravljeno.

’’ Baš je lepo vreme, treba uživati u ovakvim danima dok još traju. ’’, nastavio je đavo neobavezno čavrljanje. 
’’ Aha. ’’
’’  Šta čitaš to? ’’
’’ Bibl.. Bolanja. ’’
’’ Hm.. nisam čitao. Je l’ dobro? ’’
’’ Odlično je. ’’
’’ Možeš da mi daš kad završiš, ja gutam knjige, bukvalno! ’’

’’ Nar.. naravno.. ’’

’’ Čuj, vidim da ti je neprijatno, nemoj da se tripuješ to što sam đavo i ostalo, stvarno nemam loše namere, samo hoću malo da porazgovaramo, dosadno mi je i sjeban sam. ’’

’’ Čekaj bre, kako to misliš? Zar nisi ti.. ’’

’’ BLA BLA BLA, nisam, majke mi nisam, ne mogu više to da slušam.. ’’

’’ Šta ti tražiš uopšte ovde, zar ne bi trebao u paklu da šikaniraš loše mrtve ljude? ’’

’’ Jebiga, došli su ovi iz raja i maknuli me, dali su mi neku bednu otpremninu i ostavili me da budem HR na Stiksu. I to im radim prekovremeno neplaćeno!  ’’

’’ Pa čekaj, zar ti nemaš moći da ih gadno sjebeš i to? Mislim to je ipak tvoje kraljevstvo, znaš već kako su nas učili..’’
’’ Ma kakvi, to je priča za malu decu, samo sam radio svoj posao. Oni inače kontrolišu sve, verovatno bi me izbacili na ulicu da nemam toliku klijentelu na Zemlji, drže me jer im zbog mene klijenti veruju. Zato sam preko radne nedelje tamo, plaćam neki sobičak u najvećoj vukojebini podzemlja jednom anđelu. Zamisli tražio mi dušu kao kaparu.. A od skoro vikendom dolazim ovde i frilensujem, morao sam, ne mogu da preživim. ’’

’’ Aaa, pa zato te nisam viđao ranije po kraju. ’’

’’ Ma nije, nisam ti se prikazivao, uglavnom tu sam ja za odavno po tvojim kriterijumima, moje skoro i tvoje skoro se debelo razlikuju. Heheh. ’’

’’ I kako ti ide ovde? Mislim je l’ uspevaš da zaradiš za to što ti treba, šta god to bilo? ’’

 ’’ Teško brate, baš teško. Banke me razbijaju, mnogo je velika konkurencija, nije više kao što je nekad bilo. Svi su sad neki đavo, ali bukvalno. Pre neki dan bio da podnesem za kredit, ej i onaj bankar mi se smejao u facu, iako je video ko sam i šta sam . Podjebavao me tamo pred koleginicama:  ’’ I ŠTA KAŽETE, GOSPODINE SATANA, REFINANSIRANJE?! ’’ i smeju se podlo skotovi. Imaju sreću što su mi ovi govnjari oduzeli moći. Ali ne dam se.. ’’

’’ O jebem im mater bezobraznu, aj do mene na čaj od kantariona.. ’’

’’ Nije ti glupo i to? ’’
’’ Ma jok bre brate, boli me kurac što si đavo, ajde dođi. ’’
Otključao sam vrata, đavo je ušao i izašli smo na terasu. Odjednom je prestao da priča i poče da zuri u mene i da se krevelji i kerebeči, prvo polako, a onda sve glasnije.

’’ AAA ŠTA JE BRE OVO MAMU TI JEBEM LAŽOVSKU?! ’’, urlao sam.

’’ SMRTNIKU! HA HA HA! UZEĆU TI DUŠU!! ’’

’’ NEMOJ BRE! AAA! ’’

’’ Stani bre brate, šalim se, zezam se.. ’’
’’ AAAAAA! ’’

’’ Smiri se bre Aco, šalim se jebote, izvini, doći će komšije.. ’’
’’ Idi bre u kurac jebote, nemoj to da radiš.. ’’

’’ Neću, neću više, izvini, stvarno glupa fora.. ’’

’’ Ok, ok, sve je ok.  Idem da stavim čaj. ’’

Skuvao sam nam čaj i vratio se.

’’ Uu, hvala ti puno, prijaće mi čaj. ’’

’’ E mora te pitam nešto brate.. ’’

’’ Kaži brate, naravno. ’’

’’ Je l’ ti stvarno Robert Johnson prodao dušu da svira onako gitaru? ’’

’’ Pff, ma kakvi, čovek je samo mnogo vežbao i to je to. ’’
’’ E jebiga… ’’

’’  Ma da, ni ne znam čoveka, a iskreno, nisam neki fan bluza, više volim džez. ’’

’’ Stvarno? Slušaj ovo.. ’’, rekao sam mu i pustio Like it is, Yusef Lateef.

’’ HAAA! Ti  ćeš mene, pa ja sam odrastao na tome – HA HA HA! ’’

’’ Hahaha.. ’’, smejali smo se i nastavili da pričamo o muzici, nisam se skoro sa nekim tako lepo ispričao.

Kad je popio čaj je rekao da mora da ide, ima neki razgovor sa klijentom i ne sme da zakasni. Pozdravili smo se, ispratio sam ga i rekao mu da svrati vikendom kad je na Zemlji. Vratio sam se i na terasi zatekao velikog belog nabildovanog anđela. Imao je istetovirana krila i gledao me kao da sam nešto zgrešio.

Kako drugačije pa anđeli i mogu da gledaju u čoveka.

*Ilustracija: Filip Čekić https://www.artstation.com/the_hellhammer 

Pročitajte još:

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Aleksandar Marković

Aleksandar Marković

Rođen je, valjda, 1991. godine u Negotinu. Tamo je završio osnovnu i srednju i još po neku školu. Završio je i Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Radi u struci. Nema objavljenu knjigu. Voli da ćuti bar sat vremena kad se probudi, čita i sluša muziku.

Ostavite komentar