MIKI RADOJEVIĆ: Kreativna eksplozija se dešava kada se rešiš svojih demona, pa ih dovedeš na svoj teren i izmlatiš pred svima

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

I da me neko pita za anketu, Miki Radojević je po mom neskromnom mišljenju čovek koji je u prethodnih 25 godina pošteno zadužio rokenrol scenu, ali ne samo nju. Zadužio je pisanu reč, opismenio je dobar deo rokenrol publike koji su odrastali devedesetih i dvehiljaditih. Ne pričam napamet, znam ljude koji su otvarali rečnik zbog njegovih tekstova  da vide šta znači na primer kaleidoskop”.

U vremenu sajber života, intervjua preko mejla, interneta, ovaj put je napravljen presedan.  Intervju je snimljen preko diktafona u Smederevskoj Palanci, u lokalu  ”Beer Ti Ja”, a saundtrek za razgovor su nam bili Ramonsi i Bed Relidžn. Frontmen bendova ČBS i Six Pack, na prvoj liniji fronta u odbrani zdravog razuma – samo za vas. Uživajte.

Čovek bez sluha će 21. februara u Elektropioniru održati veliki beogradski koncert. Zbog čega se niste odlučili za pompezne najave, tipa: “25 godina benda“, kao što to većina muzičkih sastava uradi kada im se za to ukaže prilika?

Kažeš “veliki” beogradski koncert? Bendu koji je rasprodavao “Amerikanu”  ovo nije baš tako veliki koncert jer “Elektropionir, iako fenomenalan klub i klub u kome treba svirati jer je prosto bitan i nekako se izdvojio kao prestižno koncertno  mesto, prima oko 250 posetilaca. S druge strane, nisi puno ni pogrešio. Bez pumpanja i deljenja stotina besplatnih karata (što bendovi itekako rade da bi se prikazali kao bitni igrači na sceni) napuniti takav prostor je više nego uspeh ovih dana. Beograd jeste džungla na asfaltu i znamo koliko stanovnika broji, ali ovo je realno stanje rokenrola u Srbiji.

Pitanje nepompezne najave si već sam naslutio i unapred rešio zagonetku: medije (na stranu portali) ne zanima trošenje etra na najavu nekog koncerta, ali ako im daš šlagvort tipa godišnjica, novi singl, novi spot i slično – oni će već progutati udicu i udostojiće te svojom minutažom. Zato se bendovi dovijaju, pa često viđamo najave “13 godina benda”, “punoletstvo ulaska bubnjara u bend” i ostale stvari koje na kraju dana – nikog ne zanimaju.

Nama jeste 25 godina postojanja, ali već duže vreme se trudimo da se izdvojimo, pobegnemo od šablona, da publiku privlačimo neospornim koncertnim kvalitetom a ne da koncertni marketing izgleda kao da sutra ne postoji. ČBS veoma ima svoje sutra i 25. godišnjica je samo jedna usputna stanica na putovanju “from zero to hero”.

Kada si već spomenuo ”realno stanje rokenrola u Srbiji”, da se nadovežem sa jednim pitanjem. Obično se porede devedesete i dvehiljadite po pitanju muzike. Devedesete su iza nas (bar kalendarski), pa mislim da bio bio red da neko konačno napravi paralelu između dve dekade ovog milenijuma po pitanju muzike. Šta se dešava sa muzikom? Da li je i dalje živa materija ili se preselila na stori Instagram profila i Ju tjub kanale?

Mislim da je sve ovo što sad imamo logična nadogradnja, softver apdejt.
Devedesetih se jako dobro sećamo. Nije tu bilo zanimljivosti samo na muzičkoj sceni. Bilo ih je pre svega na ekonomskoj i političkoj. Samim tim, u isto vreme i paradoksalno i u sprezi – u vidu bunta i otpora je funkcionisala i muzika onako kako ju je bog zamislio: sviralo se.

Kako su u vreme meksičkih serija i isto toliko jeftinih muzičkih “zvezda” dojene sadašnje generacije, s razvojem tehnologije zatucanost je morala da donese ovakav ishod: da se sve, pa i muzika, pretvori u novu laž i u ponovno življenje tuđeg života, ovog puta na Instagramu.

Ne verujem u slučajnosti; zašto storiji  traju max 15 sekundi? Zato što većina današnjh mladih konzumenata bilo kog oblika umetnosti i ne može da isprati ništa sadržajnije. Ne stiže jer je “u depri”, ne stiže jer mora da uvežba meko B kako bi se što retardiranije voljenom biću obraćao sa “bebo”, ne stiže jer je “hajpovan” usled “vajba”.

No, kao što smo iz devedesetih dobro zapamtili Nirvanu a zaboravili densere, tako će i  sada u vidu klikova i lajkova jedino internet zapamtiti trenutne mainstream bisere. Muzika kao živa materija i dalje postoji, samo se zbog tog insta – prozora u svet vidik malo zamaglio a nebo prepunilo svrakama koje će svakako nestati i zameniće ih neke druge, opet kratkoleteće.

Na našoj pank-rok sceni postoji samo jedan autor koji ima više od tri pesme a da se one sudaraju sa brojem milion na Ju tjubu. U jednom momentu je imao album koji se prodavao rame uz rame sa Čolićevim. Da li znaš o kome se radi? Ako znaš o kome je reč, kakav je put od garaže do Beer Festa i glavne bine?

Znaš kakvi su putevi u Srbiji. Taman se zaletiš, ono rupa. Ali to su ovde valjda normalne stvari. Ako si mislio da ću da kukam i pričam kako sam jeo paštetu da bih kupio gitaru – neću. Sam sam tako odabrao i ne žalim stopala izranjavana trnjem. Eto odgovora koji bi stao u 15 sekundi storija. Umem ja da budem koncizan, nego previše uživam u ovom razgovoru, daj zovi konobara. (smeh)

FOTO: Slavoljub Radojević

“Stanimo u gard” je album koji je uveliko srastao sa publikom, niste ga izdali juče ali je još uvek aktuelan. Koliko ti znači što iza njega stoji Voja Aralica i LongPlay? Dođe mu kao “All Stars” tim u NBA-u.

Meni znači. Naučio sam par bitnih stvari:  da ovom poslu više ne može da se pristupa partizanski i da niko nije tek onako izmislio producente i izdavačke kuće. Ovo što si naveo je rezultovalo veoma zapaženim albumom koji je bendu doneo ono što se zove posao i katapultirao ga u prvu ligu.

Ali pitao si koliko meni lično znači… Voja Aralica je pre svega jedan veliki čovek i kada smo izrazili želju da nam producira pesme rekao je: “Daj, idite da vam neko drugi to uradi”.

Nije bio upoznat sa zvukom benda ni potencijalom autora pesama i nije hteo ni da mi trošimo njegovo, niti on naše vreme. Međutim, preslušao je demo snimke i pristao na saradnju.

Interesantno je to da je pre našeg ulaska u njegov studio hteo da se upozna sa mnom, onako neformalno, da posedimo, popijemo piće, pričamo o svemu i svačemu. Kasnije kada sam razmišljao o tome, shvatio sam da se otprilike spremao za snimanje .

Usnimavanje pevača nije zajebancija. Imaš emotivce, ekscentrike, primadone, depresivce, imaš galamdžije i onda tražiš pravi pristup.

Pored Voje u studiju za nekoliko dana naučiš više stvari nego za pola života; pod 1 – ni trabunjanje o  kilohercima, ni kompresori, ni sve sprave sveta neće iznedriti dobru pesmu kao što to može ljudski faktor. Sve se svodi na to njegovo “Je l tebi ovde lepo? Jeste? Ok, idi pevaj i ubedi me u svoju priču.”

Long Play takođe ne radi sa bilo kim. Dug je put dokazivanja da bi dospeo na tu etiketu. Citiraću direktora Long Play-a: “objavljujemo samo one bendove u kojima bi i sami voleli da sviramo”.

Sveukupno, svi zajedno smo napravili veliki podvig. Bend se zavrteo kao nikad, prošle godine smo svirali kao nijedne pre, a prvi tiraž diskova “Stanimo u Gard” je rasprodat. Što je najluđe, meni sve to izgleda tek kao zagrevanje.

Cenuzirsani spot na Ju tjubu, emitovanje istih i tvoja gostovanja na gotovo svim eminentnim televizijskim kućama. Svirali ste se gotovo na svim ozbiljnim festivalima, ipak, čini se da je prvi singl ostavio najveći pečat i da je izazvo najviše diskusija. Miroslav Miletić je rekao: gorko, autobiografsko… kako i treba da bi bio čist rokenrol. Kada dolazi do trenutka kada pojedinac osvesti u sebi to “odjebi“?

Dve stvari su izazvale salvu ovakvih i onakvih komentara prvog singla: prva je što je premijera spota išla sa “Blica”. Kada objaviš spot sa svog kanala imaćeš hiljade palčeva u vis i sve pohvale, jer prirodno – to je tvoja fan baza. A kada se spot pojavi na kanalu koji prate SVI, pa i prosečno srpsko biračko telo, onda naravno gitare budu nazivane motornim testerama, tekst nerazumljivim, a spot đubrem od 100 evra.
Druga stvar je – u poslednje vreme nema snažnih tekstova. Publika se navikla na ili nerazumljivo ( jer nerazumljivo i jeste) ili na jednostavno, da ne kažem banalno. I onda, kad se pesnik ogoli ljudi dobijaju napad kao časna sestra uz Brazzers.

Pesma “I posle svega (odjebi)” nosi jaku i upozoravajuću poruku zavijenu u ljubavnu metaforu i radnju, ali pitanje je koliko nas je spremno da savet prihvati i praktično ga upotrebi.

Velika većina je rob sujete, rob navike i pobornik lakše strane otpora, pa kada se naiđe nešto što nisu laki poeni, najlakše je to kritikovati. Da dam odličan primer: imaš stomačinu kao svinjski trgovac, dobio bi infarkt da se popneš peške na treći sprat, nisi otišao da šutneš loptu ali mnogo bolje znaš kako je neki fudbalski selektor trebalo da sastavi tim.

Sudeći po pesmi “Odjebi” ni ja izgleda nisam bio puno bolji, ali onog trenutka kada sam se dozvao pameti potrčao sam da to podelim sa drugima. Nikad nije kasno.

VIDEO: Tin Jerger

Koliko je bitna lična angažovanost autora i na to da upire prstom na anomalije u društvu? Pri tome, ne mislim samo na politiku već i moralne vrednosti.

Ako ti je neko dao medijski prostor, ako ti je neko došao na koncert, ako je neko kupio tvoj CD… onda je sramota da ćutiš. Tvoja je obaveza da upireš prstom u anomalije. Na moje koncerte ne dolaze glupi ljudi i ja sa njima volim da komuniciram.

Nije pank rok svirka samo skakanje i pevanje. Zamisli  likovnu izložbu. I sad, grafike na zidu, tu je neki narod, posluže te i pićem, sve je lepo, ali gledaš kao panj u one slike i u suštini ništa ne razumeš. Ali, ako ti priđe autor i ispriča ti zašto i kako je u dva poteza napravio umetničko delo, možda odeš kući i ohrabriš se da i ti s malo kreativnosti možeš da ulepšaš svoj životni prostor.

Ne nazivaš album “Stanimo u gard” jer to dobro zvuči. Nego jer imaš šta da kažeš. Imaš i kome. Imaš i kad. Ako rok muziku posmatramo kao vid zabave, ako nam je bend na bini samo muzička podloga za veče u klubu, onda nema veze. Možeš da prosipaš jeftine refrene jer ti je i publika “jeftina”. Samo jedno treba uzeti u obzir: ta roba nema neki rok trajanja. Onda si zabavljač, a ne autor.

”Borba sa sopstvenim demonima”, citat iz jednog od tvojih intervjua. Da li čovek tek kada ih nokautira shvati koliko zapravo ima snage u sebi pa dolazi do kreativne eksplozije kao što je slučaj na prethodnom albumu, s obzirom da  si  ga napisao prilično brzo, ne raćunajući pesmu, dve koje su napisane ranije?

Vidim Bred Pit dobi Oskara ni kriv ni dužan, Eminem već nekoliko godina ne odmara svoju come – back priču nakon uspešne rehabilitacije, pa da i ja malo budem moderan, a da se ne pravimo da Srbija nije jedno selo u kome svako zna sve o svakome; nije tajna da sam imao problem sa alkoholizmom, ali otresao sam i tog đavola i u rekordnom roku napravio, rog ne laže, odličan album.

Razgovor bi postao suviše privatan ako bih ispričao koja se još gomila dobrih stvari desila od kada se ne družim sa svojom bezbojnom ruskom prijateljicom, ali bih to uporedio sa onim Afrikancem što s nakovnjem od 100 kila u rukama beži od lava. Lav ga zamalo stigne, ali onda ovaj baci nakovanj i, lak kao pero, potrči kao Sonik. (smeh) Dobar si ti novinar, Barakoviću, ali nisam ni ja veverica, pa znam na šta ciljaš. Da ne okolišemo, svakako moraš da budeš dobar najpre sebi da bi bio dobar za druge, a kreativna eksplozija se dešava upravo onda kada se rešiš svojih demona, pa ih dovedeš na svoj teren i izmlatiš pred svima i iskoristiš ih kao bezobraznu devojčuru koja je taman umislila kako može da te vuče za nos.

Posmatrajući i rep scenu, mislim na pravu, primetio sam da se međusobno prilično podržavaju, pa čak i u vidu toga da jedan izvođač sponzoriše singl spot nekog drugog. Kakva je situacija u rokenrolu po pitanju međuljudskih odnosa, ali i kolegijalnih?

U Beogradu, tačnije u Zemunu postoji lokacija koju svi zovu “Bulevar mesa”. Jedan do drugog milion lokala s brzom hranom, svaki svakome ništa drugo do zdrava konkurencija. Šta je rezultat? – Ceo Beograd tu noću jede. Razbiše se ljudi od prometa i para, neko manje, neko više, ali svima je dobro. E to su reperi ukapirali. Oni promovišu svoj žanr i stvaraju zdravu konkurenciju, a nama sa strane to još deluje kao da su svi braća rođena. Odatle veliki broj pregleda na jutjubu, odatle publika i svima lepo.

U rokenrolu je drugačije, šarenije pa je i priča kompleksnija. Kao što je u Srbiji sve obezvređeno, tako je obezvređen i rokenrol kao grana urbane kulture. Samim tim, na prvom mestu, je problem okretanja drugim muzičkim pravcima, pa iza svake uspešne pesme, albuma, nastupa ili neke folk zvezde stoji mašina sačinjena od vrhunskih rok svirača. “Ja sam roker u srcu, ali ovo radim za pare, šta ću?”

Drugi problem je neshavatanje onoga što su reperi, već rekosmo, doktorirali. Neće tebi biti ništa bolje ako si ljubomoran na drugog, ako svesno miniraš tuđ rad, ako cepaš to malo publike na pola. Gledaj širu sliku. Nije karijera jedno veče, jedan koncert, niti jedna pobeda u hitu dana. Srećom, tako se ponaša samo žešća debilana i oni su u manjini.

Blagosloven sam da se nalazim u folderu “pank rok scena” i mogu reći da se mi solidno držimo. Retko da mi neko koga poznajem iz te naše priče nije drugar. Često se konsultujemo, čujemo telefonom, pitamo za savet, tražimo rupe na saksiji da se izborimo protiv sistema, a onda kada ne možemo da se ispomažemo – bar se ne koljemo. Ima budala, naravno, ali oni su polusvet i karijere im završavaju u lokalu, umreće glupi i neće razumeti da i to malo slave koje su osetili nije bilo njihovom zaslugom.

Zavisi kako posmatraš stvari. Da bi živeo moraš da jedeš, kenjaš i spavaš, to je sve OK. Ali izmedju kvalitetnog kenjanja i ostavljanja za sobom nekakvog kulturnog nasleđa po kome će ti se pominjati ime i za 200 godina – ja lično biram ovo drugo.

FOTO: Slavoljub Radivojević

Nije tajna da je ČBS jedan od najboljih bendova uživo. Koliko je tu samo do profesionalnosti, a koliko do međuljudskih odnosa u bendu?

Prvo, hvala na komplimentu. A tajna nije svakako. Mi smo se zdušno potrudili da se taj glas proširi.  MORA se biti profesionalan. Tu nema izgovora tipa: nemam, odakle mi, ne mogu. Imaš odakle; za početak pozajmi od drugara. A možeš… ili nemoj uopšte. ČBS smatram izuzetno profesionalnim, odgovornim i prema svima ljubaznim bendom.

Ono što se dešava iza zavesa i zatvorenih vrata prostorije za druženje i vežbanje je prva karika u lancu navedenog. Prilična disciplina i međusobno poštovanje. E sad, najlepše je kad se bendu posreći kao nama i kada mimo nekih obaveznih stvari mi delimo i ono neobavezno: brigu jedni o drugima, sreću kad ima povoda i, najbitnije – cilj. A cilj je da postanemo još bolji od onoga što već jesmo.

Koncertne aktivnosti gotovo da ne prestaju. Sledi koncert u Beogradu, pa u Novom Sadu. Šta publika može očekivati pri sledećem susretu sa vama? Ptičice kažu da se sprema novi singl, a neki su već i čuli novi refren.

Ih… ne sprema se samo novi singl, sprema se i novi spot, a povodom 25 godina benda i lajv Best of album koji je u fazi postprodukcije i izrade idejnog rešenja za omot CD-a. Mi smo ti onaj cvrčak što i svira ali i udarnički radi. Već u petak, 21. Februara sviramo u beogradskom klubu Elektropionir, pa odmah zatim i u Novom Sadu. Ne volim da izgovaram rečenice poput “očekuje vas lud i nezaboravan provod”, kao što ni ti ne voliš da postavljaš kliše pitanja (smeh). Ali pošto se mora – poznato je da s ČBS-om nema lutrije i oscilacije u kvalitetu nastupa.

Svaki koncert je priča za sebe jer on prevashodno zavisi od publike. Ukoliko dođete raspoloženi i gladni pedantne melodične rokačine, onda ne možete da pogrešite, jer ne samo da ćemo dati sve od sebe da vas još jednom ubedimo u to da smo retko dobar koncertni bend, već na obe pomenute svirke kao podršku dovodimo  i svoje kolege i sugrađanje , bend Nikom Ništa.

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: A.M. Photography

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar