Neću da umrem ovde mlad

Da biste pisali, a ne bili shvaćeni kao ludak ili idealista ( što je suštinski isto) potrebne su Vam dve stvari: da budete ludak i idealista.

Papir,olovka, tastatura sve te dodatke zaboravite. Osim, ako niste rešeni da pišete o poznatima, pozdravljam ideju, ali bi me duže od tri meseca ubilo da znam koliko koja pevačica plaća Dior kapice za pse (izvinjavam se Dioru ako nema kapice za pse).

Osim ludila i idealizma da biste pisali, imali čvrsto formiran stav i čvrsto formiran argument, potrebno je da Vas ne zanima koliko će Vas puta neko poslati na levu ili desnu stranu (razumemo se šta to znači).

Od presudne je važnosti da izaberete… NIJEDNU.

Zašto?

Zato što stara poslovica kaže da je bolje da umreš od  srčanog udara nego od etikete putnika leve ili desne strane. Nije sve u lovi, ima nešto i u pravolinijskom kretanju bez skretanja. To je teška disciplina, ali izvodljiva. Bar tako kažu oni koji su smeli.

Važno je da Vas bole nepravde, ali ne na instagramerski način. To znači da kada uočite istu ne zatvarate oči pod parolom „bije baš jako ovo sunce ove naše zemlje“, važno je da Vam ne drhte ruke i da ne prosipate kafu, loše fore i svoj talenat.

Pojave na slovo N strogo ne ignorišite ( osim neseser, Nederland) – posbeno nepotizam, nacionalizam i neukus.

Ako Vam kažu da niste sposobni, zahvalite se i obavezno nastavite po starom.

To je verovatno tačno. Niste sposobni za to što se propagira.

I to je zato što nećete da umrete ovde mladi.

Piše: Jovana Milovanović