SIVI DUNHILL

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Ako bi mi neko prislonio pištolj na uvo i rekao da izaberem bend čiju ću diskografiju preslušati pre nego što mi prosvira mozak, komotno bih rekao Morphine i video kakvu šansu ima metak protiv bubne opne nakon toga. U slučaju najlepšeg instrumentala u prečniku od 100 godina oko moje zemaljske inkarnacije, Goodbye Pork Pie Hat koji je gospodin Charles Mingus posvetio gospodinu Lesteru Young-u od milošte Prezu ili predsedniku, kako ga je muzički svet doživljavo, izbor je koji mi trenutno pada napamet. Joni Mitchel je ovaj dragulj ovekovečila i rečima u svojoj verziji –  ’’ When Charlie speaks of Lester, you know someone great has gone. ’’ Takvim rečima počinju bitne stvari.

Miles Davis je rekao “Jednom je greška, dvaput je džez. “, a ni jednom ili beskonačno puta je valjda mir. Asimptota svih mogućih grešaka je, dakle, mir. U ovim prostranstvima nema džeza, ovde instrumentale sviraju krošnje, mirno svemirsko nebo sačuvano od bilo kakvog poimanja vremena  i nekakav iskonski spokoj svesti koji okida harmonike na mom vratu i razliva tonove disanjem niz pluća. Duša i duh čuvaju ovo mesto od potrebe za bilo kakvom drugom muzikom. Moj otac se valjda tako osećao dok je pecao.  

Ali ne bih bio ja da mi glava nije zvonila, onim dosadnim jednoličnim zemaljskim tonom nalik na sirenu kojom se obično najavljuje rat. Na kraju sam se javio.

’’ Gde si ti više? ’’

’’ To je intergalaktička tajna zapisana u ovim notama. Preko puta mene je Mika Oklop i šalje ti pozdrave. Imam nešto novo na umu. Imali smo tezgu na Zemlji od kraja 40-tih do kraja veka, toliko smo plaćeni. A i dosta je, majku mu,  nije ni to malo, nemamo više šta tamo da tražimo. Došao je novi orkestar. Svira se nešto što nema veze sa nama, sa muzikom i civilizacijom, niti sa bilo čim. Naša publika je mrtva. Nama nije mesto u budućnosti, budućnost pripada onima koji su je prerano stvorili za nas, a mi smo za tu budućnost odavno zakasnili.  Ne znam ko je pogrešio, ali to više nije ni važno. ’’

’’ E ne mogu da slušam opet to tvoje sranje o kraju sveta, ’ajde  čujemo se za koju godinu. ’’, prekinula se veza.

’’ Pff, čuj kraj sveta, pričao sam samo o tome da je jedna tezga završena. ’’

Naše prisustvo oko izmišljene logorske vatre koja je grejala šake duše polako je počelo da liči na nekakvu scenu iz kosmičkog bistroa koji se prostirao preko cele planete sa nevidljivim zvučnikom na nebu iz kog su se nizali hitovi koji su obeležili civilizaciju – od tišine, preko Billie Holliday, do eksplozije. Šank je bio dobar oslonac i u ovoj svesti, a na šanku su se ni iz čega u nekom fade in-u stvorile novine sa naslovnicom o smrti nekog doktora sa daleke planete Zemlje:

’’ Najveći svetski stručnjak za transplataciju selfija preminuo je juče u svom domu na Madagaskaru nakon dugogodišnje borbe sa sobom. Ostaće upamćen po dekretu prema kom je selfi priznat kao vitalan organ u većini država prvog, drugog i trećeg sveta posle sedme revizije MKB-a. U svojoj karijeri obavio je nekoliko miliona transplatacija selfija na raznim društvenim mrežama i spasio krize mnogih živih identiteta. Postavio je standarde u sferi digitalne hirurgije i istaknuti je član organizacija za borbu protiv lažnih profila kao i po mnogobrojnim naučno-istraživačkim radovima o anksioznosti, paranoji i depresiji.

Veliki broj svetskih zvaničnika izjavio je saučešće njegovim profilima, a kako nezvanično saznajemo, na jednoj društvenoj mreži skrhan tugom njegov profil je izvršio harakiri i izbrisao se iz svih arhiva, navodno čak i iz onih baza u kojima se čuva građa za večnost. ’’

Poslednja serija čoveka nije napravljena od majmuna nego od username-a i password-a. Feler.  Ljudi su uspeli da falsifikuju sami sebe i od tih falsifikata su napravili originale. Pobednici današnjce su karikaturisti egzistencije koja simulira život gubitnicima. Intima se konačno pretvorila u veliko tržište.

I tako dalje i tako dalje. Ovde sam rešio da prestanem i da se vratim muzici. Jedino muzika ima tu moć da nominativ pretvori u instrumental. Ova rečenica smrdi na leš Leonarda Cohena. 

Pogledao sam u Miku i setio se šta je jednom napisao:  

 “ Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam… ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže. “  *

On mi je odgovorio na to sećanje:

 “ Moje ime je Jack Daniels, izgovara se kao što se pije. “  **

*Milan Oklopdžić, CA Blues

** Milan Oklopdžić, CA Blues

Ilustracija: Filip Čekić  https://www.artstation.com/the_hellhammer

Pročitajte još:

 

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Aleksandar Marković

Aleksandar Marković

Rođen je, valjda, 1991. godine u Negotinu. Tamo je završio osnovnu i srednju i još po neku školu. Završio je i Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Radi u struci. Nema objavljenu knjigu. Voli da ćuti bar sat vremena kad se probudi, čita i sluša muziku.

Ostavite komentar