DEDA MRAZ JE STIGAO U SRBIJU!

UVOD                                                

Ako te sve ovo zaista zanima, zovem se Deda Mraz i radim u “JP Deda Mraz“, sa svojim kolegama Deda Mrazovima.  Živim u Laponiji, delim dobroj deci poklone za Novu Godinu , Božićne praznike i to. Da, zaista postojim. Lagali su vas kada su govorili da su to bajke i izmišljotine za dečurliju. Ne, veoma sam Deda Mraz i veoma postojim. Da ne postojim, ne bi me ovoliko bolela leđa. Jebem ti život, kako me bole leđa.  Šta sam Bogu zgrešio pa da ceo život šljakam ovako težak posao, zaista ne znam. Dobro je govorio moj pokojni deda: “Budi pop dete moje, imaćeš više para, nećeš plaćati porez, nećeš se zajebavati sa sankama nego ćeš voziti džip. Bebe se rađaju, matorci umiru, posla ćeš imati na svakom ćošku a isto ćeš biti okružen sa dečicom“, eto tako je govorio dobri moj deda. Nisam ga poslušao. Gadno sam pogrešio.

  

I

                                                                  

Održavaj sanke, registruj ih na vreme, posipaj magični prah po sankama i irvasima,  plaćaj poreze ovim lopovima iz Laponije.  Laponija je zlo od države, neću te lagati. Srećnik si jer ne živiš tamo, veruj mi. Mladi beže odavde, štrajkuju taksisti, štrajkuju poštari, teraju nas da se učlanimo u stranku ako hoćemo da radimo, a ako se ne učlanimo onda šljakamo u fabrikama za pravljenje kablova. Radiš u tri smene, moraš da nosiš pelene jer nemaš pauzu za klonju i cigaru. Hej, ovde nemaju samo deca želje, već i matore konjine. Hoće da su doživotno na vlasti, hoće plantaže marihuane, hoće da im pomognem oko švercovanja oružja. Kada nisam na poslu, onda pišem komentare na internetu. Nešto kao prekovremeni posao. Tuga drug moj, tuga. Pojavljuju se i neke ekstremne organizacije koje hoće da ukinu Deda Mraza. Kažu da to nije u duhu naše tradicije, osporavaju naša postojanje, prete da će nas podaviti u obližnjim rekama i ostale vratolomije. Ljudi su nam funkcionalno nepismeni i ne razmišljaju svojom glavom. Gledaju neke rijaliti programe, čitaju odvratne novine i zamajavaju se glupostima. Kućni pritvori, zatvoreni mediji, pretnje i ucene. Dikatura brale moj, dikatura. A da vidiš tek kakav nam je predsednik. Mnogo ružan i zao čovek, mnogo. Neću ni da ti ga spominjem, nije vredan toga Skoro sam imao gostovanje na nekoj školskoj priredbi pa sam dobio batine od đaka. Nisu tukli samo mene, tukli su i nastavnike. Ne biraju klinci kada se dohvate stolica i bejzbol palica Ma ne slušaju više rokenrol, nego neke starlete i autotjun retarde. Ti verovatno ne znaš šta su starlete i autotjun jer ne živiš ovde. Bolje je što ne znaš, časna reč. Nije život Deda Mraza kao u reklami za Koka–Kolu nikako. Zaguši se odžak, pa propadneš kroz njega. Uđeš na vrata a muž pijan, tuče ženu i dete pa i ti dobiješ batina. Dobijem adresu da nekom klincu odnesem poklone, upadnem kroz odžak a tamo sudski izvršitelj. Kaže mi: “Ne žive oni više tu, iselili smo ih.“ Pa dobro. Tako valjda mora.

 II

                                                                       

Ipak, ove godine sam dobio najlepši zadatak do sada. Putujem u Srbiju i mnogo sam uzbuđen zbog toga. Hej, u Srbiju. Od svih Deda Mrazova iz firme, baš je meni zapao ovaj zadatak. Kao šlag na tortu. Nisam nikada bio tamo, ali dobar glas daleko se čuje. Najlepša, najbogatija i najprosperitetnija država na celoj zemaljskoj kugli. Konačno ću videti državu koja je ujedinila Severnu i Južnu Koreju, koja je rešila sukobe na Bliskom Istoku, i koja je pomirila Rusiju i Ameriku.

“Eto, dobri moj. Konačno ti se ostvarila želja“, Baka Mraz je prokomentarisala dok sam pakovao poklone. Primetila je moju sreću zbog odlaska na službeni put. Izgledala je nikada mlađe, nikada lepše i nikada privlačnije za sve ove godine dok je mešala dupetom i vrtela se oko šporeta. Hteo sam da je uštinem, ali sam pokušavao da se oduprem emociji. Nisam izdržao. Krv u meni je proradila, pao sam sa stolice, a u padu je ugrizao za dupe. Vrisnula je.

“Bezobrazni starče, nikada se nećeš promeniti“, procvrkutala je i poljubila me. Bila je srećna zbog mene. I dalje sam ležao na podu a u glavi mi se motala samo jedna misao. Obećana zemlja. Raj na planeti.

III

                                                              

Sanke su počele da zvižduću i poleteli smo prema Srbiji. Čim smo stigli već sa neba se videlo zbog čega je toliko hvaljena i cenjena u celom svetu. Ljudi su mi sa zemlje mahali i iskazivali svoju naklonost. Ljubaznost koja se mogla videti iz mojih sanki je bilo nešto što ja kao Deda Mraz nisam do sada video nigde, a proputovao sam planetu i uzduž i popreko. 
Pričalo se da su novogodišnju rasvetu pripremili već u septembru, za razliku od nas siromašnih zemalja koje to nismo mogli priuštiti. Glavni grad je više ličio na Abu-Dabi. Video sam prelepe arapske zgrade na Dunavu. Bio je to valjda čuveni Beograd na vodi o kojem je ceo svet pričao. Bila je tu i ogromna jelka, koja je bila najskuplja na svetu. Načuo sam da su turisti iz Amerike, Rusije, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Švedske, Danske…. ma iz celog sveta  su neumorno dolazili i ostavljali milione i milione dolara. Bili su oduševljeni ljubaznošću, slobodom medija, srpskim turizmom, kulturno-umetničkim i zabavnim programom koji se ovde mogao pronaći. Jedino oni nisu pokekli pred dekadencijom 21. veka. Nisu dopustili rijaliti programe, nisu dopustili starlete, nisu dopustili da im lopovi budu na vlasti. Radikalne grupe su bile zabranjene, a na sportskim događajima se nije zabeležio ni jedan incident preko trideset godina. Taman kada sam hteo da se spustim sanke su se pokvarile, irvasi su se uplašili a ja nisam uspeo da zakočim i udarili smo u Kulu Beograd koja je bila visoka čitavih 168 metara. Čoveče , prelepa kula. Ako sam već u nešto trebao da udarim , bila mi je čast što udaram u ovako prelepu građevinu. Sanke su se upalile, irvasi su počeli da lete jer su bili posuti magičnim prahom a ja sam u panici pritisnuo dugme za katapult i odleteo u tri pizde materine. Taman kada sam pomislio da je moj život završen, neki ljubazni čovek me je pokupio svojim letećim automobilom. O da, ovde su se vozili samo leteći automobili, nije bilo kao kod nas u Laponiji.

“Hvala vam što se mi spasili… “, krenuo sam da se zahvalim strancu ali me je prekinuo u pola rečnice.

“Ništa Deda Mraze. To je moja dužnost. Ovde građevinski radnici padaju često pa onda ja dežuram po gradu, ako neki krene da pada, samo ga pokupim letećim automobilom. Tako smo stopu smrtnosti kod građevinskih radnika potpuno ukorenili“, kakva država, kako uređen sistem, čoveče. Eh, Laponijo moja, kako se ne ugledaš na prave uzore. Ništa nećeš naučiti iz svoje istorije. Stalno se vrtiš u krug i ponavljaš greške.

“A kada sam vam već spasio život, biće mi čast da vas svojim letećim automobilom provozam i upoznam sa našom otadžbinom“, klimnuo sam glavom u znak odobrenja. Mojoj sreći nije bilo kraja.

IV

                                                              

Ovde su ljudi imali sve što požele. Pogled mi je lutao od lica do lica i nigde nisam mogao pronaći lice koje je tužno. Svi, svi, svi su bili nasmejani do ušiju.     Nije im trebao Deda Mraz da im ispunjava želje. Deca nisu imala želje, roditelji su sve mogli da im priušte. Svi su bili prijatni, ljubazni, obraćali su mi se sa poštovanjem i osmehom na licu. Nisam mogao doći sebi od šoka. Bez sumnje, bila je ovo najbolja država u istoriji svih država, što je njihov divni predsednik uporno i tvrdio. Kakva zdrava nacija, kakva razumna nacija. Toliko kulture i razumevanja na jednom mestu, da li je moguće? Nije džabe ceo svet bio ljubomoran na ove divne ljude. Svako je radio ono što voli, nije bilo kupljenih diploma, nije bilo malverzacija, zataškavanja ubistava, nije bilo pritiska, nisu se koristili lekovi za smirenje, sudstvo je bilo nezavisno, mladi su ostajali u svojoj zemlji i voleli su je. Konačno sam živeo svoj san. Želeo sam ostatak svog života da provedem ovde. Čvrsto sam to rešio. Uprkos tome što ovde ne treba ljudima Deda Mraz jer im predsednik ispunjava želje, nema veze. Pronaći ću neki drugi posao, bar toga ovde ima koliko hoćeš. Ovde ne radi samo ko neće da radi, a posla uvek ima za one koji hoće da rade. Kanonadu mojih pozitivnih misli prekinuo je moj dobri spasilac.

“Gospodine Deda Mraze, spremili smo vam veliki doček na trgu. Narod je autobusima došao iz svih gradova samo da bi vas pozdravili. Trebali bi da požurimo. Čekaju vas. Tamo je i naš predsednik “, opet sam potvrdno klimnuo glavom, ali ne zato što mi se nije pričalo već zbog pozitivnog šoka. Konačno ću upoznati tog čoveka.

V

                                                               

Trg je bio prepun. Pre govora predsednika svirala je neka rokenrol grupa. Frontmen im je ličio na Deda Mraza, iako nije bio TO. “ Dva dinara druže“, tako je nešto pevao. Ljudi su ga obožavali. Zanimljivo. A posle svirke nastao je tajac. Na binu je izašao predsednik. Svi su bili u transu. Žene su padale u nesvest, a on ih je lično vraćau u stanje svesti. Kakav je to čovek, kakav je to čovek, čoveče. Kao da je hipnotisao čitav trg svojim prelepim i moćnim govorom. Govorio kako je ovo još jedan istorijski dan i još jedna pobeda za čitav srpski narod. Zavladala je mir i stabilnost u regionu a Srbija je bila glavni faktor svega toga.

“Sve je kao što sam vam i obećao. Strpite se još godinu, dve, evenutalno tri godine i biće nam još bolje. Živela Srbija“, završio je govor dok je rukama nameštao naočare. Ljudi su vrištali. A onda me je pogledao svojim prelepim očima i pozvao na binu. Noge su mi klecale, ali sam mu ipak prišao. Osećao sam tremu kao nikada pre u životu.

“A sada će vam se obratiti ruski predsednik“ predsednik je rekao i zagrlio me.

“Hej, ali ja nisam ruski predsednik, već Deda Mraz… došao sam ovde… “, prekinuo me je.

“Dobri moj i naivni Deda Mraze, ti si šta god ja da kažem. Mene ljudi ovde vole i slepo mi veruju šta god da izustim. A kao što vidiš, usta su mi velika. Obećao sam im da ću dovesti ruskog predsednika, ali ovaj nije hteo da dođe pa sam zato tebe tako predstavio. Hajde reci im nešto na ruskom, obraduj ih, pa posle ako hoćeš možeš zauvek ostati ovde. Treba i neko oružje da se preveze za Saudijsku Arabiju, a vidim ti imaš kočije i odelo pa ti stranci neće praviti frku. Kad obaviš taj posao, idi i po ženu, sredićemo vam ovde lažne identitete i neke funkcije u državnim ustanovama, a ne moraš se ni pojavljivati na poslu. Hajde Deda, učini mi to. Ljubim te.“

EPILOG

Kakva divna zemlja, kakav divan čovek. Ovakva prilika se dobija samo jednom u životu. Milioni ljudi su vrištali i čekali da im se obratim. Prišao sam mikrofonu, umirio svoj glas kako ne bi drhatao.

 “SPASIBA ZA DRUŽBU! “, viknuo sam u mikrofon. Ljudi su počeli da mi skandiraju “Vladimire, Vladimire“, a nisam bio Vladimir, već Deda Mraz. Pravi Deda Mraz koji je postao lažni predsednik Rusije. Ovde su ljudi divni. Ovde ljudi nemaju želje. Nikada neću otići odavde.