Život – log in
Iza tastaure ovoga puta običan je korisnik. Njegove dnevne navike iste su kao i kod drugih. Konzument je brze hrane, holivudskih priča i kofeina. Ali, ne dozvolite da vas ta slika zavara.
On je Kafkin lik, večito u procesu koji izgleda kao da nema kraj, bori se sa svetom, samim sobom i životom kao takvim. Rekli bi, vodi bitku gde je samo neizvesnost sigurna. Od drugih ga razlikuje svesnost i savesnost. Slojevi ličnosti i dubine duše ne možete da vidite kroz vešto otkucan tekst, običnu mejl adresu, isti font slova.
Pričao mi je jednom šta ga najviše boli, a tu priču prenosim vama, pa je čuvajte onako kako se čuvaju tajne. Strogo!
Govorio mi je, isprekidano, teško, da mu je najveća rana to što iza lica ljudi više ne vidi humanost. Kaže da imamo slobodu bez slobode i pojedinca bez stava, a to su dve najveće boljke savremenog sveta. Slušao sam ga, dok mi je polako objašnjavao, da ako nemamo nekog čija će ruka, visoko dignuta u vis značiti: „Znam“ ili „Svestan sam“, na putu smo da postanemo društvo onih koji „klimaju glavom“.
– Da li znaš da nemaš opciju da biraš?
– Da
– Da li ti to smeta?
– Da, ali dobro mi je i ovako…
Prijatelj o kome pišem, zna da je čovek najranjiviji kada voli, prašta i kada iskreno nešto želi. Tim putem, kojim se izgleda više niko ne kreće, krenuo je on.
Sam je i siguran je da će tako ostati.
Dok ga gledam kako kida predrasude, baca na pod generalizacije i diše punim plućima, samo mi jedna misao prekida tu scenu… vidim da zna kuda je krenuo.
I odjednom više ne brinem da li je sam i ko će biti tu u ulozi „tapšača ramena“.
Znam da zna kako da hoda, šta da misli i koga da traži kad stigne u tu njegovu zemlju. Onu gde vlada misao i razum, ali osećajnost se ne gubi.
Zaista, više ne brinem.
Za sve ostalo tu je…Mastercard!
Jovana Milovanović
