Popodnevno dokoličarenje u Luzergradu

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Pročitao sam od Hamsuna “Glad” i “Niko i ništa u Parizu i Londonu” od Orvela- u cugu, bez vađenja. Sramota me je da jedem već par dana a kada vidim hranu, zacrvenim se kao tinejdžer kada se ispred njega stvori siuleta devojke u koju se zatreskao. A koga je sramota završiće gladan i nikada neće naći devojku. Ali hej, ja imam 300 kinti u džepu. Kupiću neko “Narodni kuvar” štivo da mi vrati apetit. Ali ako kupim, onda neću moći da kupim pravu hranu. Zapravo, hrana i nije toliko važna. Ima onaj lik što živi samo na vodi i Suncu, čak je počela i kosa ponovo da mu raste i nema više nikakvih mentalnih problema.

Duvao je opasan vetar, kao Tornado. Kako Tornado da završi u Luzergradu, zaista nemam pojma. Malo je falilo da prođem kao Doroti u Kanzasu. Samo malo. Nisam otišao u Oz, ali je Tornado oduvao i ono malo ljudskosti što sam imao u sebi. Pokušavao sam da se uštinem za obraz i probudim, ali džabe. Nigde dobre vile da mi kaže ”Lupi cipelicama, Doroti”, a ja i nisam neka Doroti da se ne zajebavamo. Gde je bre dobra vila kada je čoveku najpotrebnija? Sve više sumnjam u dobre vile, čarobne štapiće i ostale Dejvid Koperfild zajebancije.

Komšija je iznosio ogromnog psa umotanog u peškir. Izgleda da je izgubio utakmicu sa Kosačem posle produžetaka na penale. Kad dođe do penala, svi se uzbude, popale i onda popusti koncentracija.

”Krivi su doktori. ego im je ogroman; Bog pa oni. Nikada ne greše”, komša je tužno konstatovao. Oči su mu se sijale kao onom malom pingvinu iz Duško Dugouško crtaća. Bio je to dobar pas. Kada bi izašao na ulicu uvek bi ga napadale mačke, a u zgradu bi se vraćao izgreban kao ratni veteran. Valjda nije bio dovoljno sujetan za ovaj svet, okretao je drugi obraz i to. Amin.

U gradu je klasika, k’o Mocart. Mamini i tatina dečica od 35 forsiraju papuče odvratnih boja, ispijaju pedeseti espreso i vrljaju plastične kašike po svojim labrnjama. Pričaju o projektima, tim-bildinzima, brejnstormingu, trude se da izgledaju kao da su u frci, a iskreno, ni kurcom ne mrdaju. Znaš, onaj pas je otišao jer je nesmotreno progutao kost. Trebali bi i ovi da se paze da ne progutaju kašiku od espresa, pa da im ne sklizne u jednjak. Ako ode na gore prema mozgu, bezbedni su, ako me razumeš.

Visoko moralne devojke su otišle iz Luzergrada, fotkaju se po apartmanima sa pet zvezdica- uvek solo na fotkama. Tužno je biti sam. Verovatno su počele da iznajmljuju i vode sa sobom privatne fotografe. Ortak kaže da grešim, nisu to privatni fotografi.  Poveli su sa sobom stative. Ali ne prave stative, već stative u telu muškarca, koji je po suštini i svrsi samo stativ koji kad-kad opali. Mislim, opali blic od fotoaparata. Jeftiniji su od profesionalnih fotografa. Moral ispred svega.

Ortak je počeo da šljaka u ”Vodovodu i kanalizaciji Luzergada.”  Kamion prolazi pored mene, ali on se sakriva da ga ne bih primetio. Bežim u ulicu pored da on ne primeti da sam ga primetio. Bilo bi neprijatno obojici, a znaš, mi smo drugari. Postoji neki kodeks kod nas koji se poštuje.

U toj ulici sam sreo našeg najvećeg pisca. A onda sam skrenuo pogled sa gradskog izgleda i ugledao drugog velikog pisca, koji je bio u društvu jednog pesnika.

”Može slika?”, upitao sam ga.

”Šta će ti slika?”, uzvratio je osmehom.

”Pa hoće dečko da ima sliku sa najvećim piscom iz Luzergrada”, uključio se i pesnik u razgovor.

”Svaki dan, svaki dan hoće da se slikaju. Hajde”, nasmejao se i krenuli smo da buljimo u objektiv kada je krenuo i razgovor.

”Zapravo, ne slikam se  ja sa tobom, već ti sa mnom”, rekao sam mu mrtav-ladan.

”Tako znači?”, uspeo sam da ga nasmejem. Uopšte ga nisam tako doživljavao. U mojim mislima je izgledao kao mračan, depresivan lik koji nije spreman za zajebanciju. Usput dok sam mu objašnjavao da je Džoni Kostić najveći pisac, a ne on, stigli smo i da popljujemo neke zajedničke poznanike.

”Kakav je to komad teleće glave. Gde si tu budalu upoznao?”, probudio sam mu znatiželju.

”Džoni je lepak za budale”, odgovorio sam mu i otišao da se naslonim na zgradu luzergradske pošte. Nabio sam cvikere na oči kako bih postao nevidljiv za druge ljujde i zapalio cigaru.

”I upamti, najveći pesnik Luzergrada je Zvonimir…”, pisac je viknuo ime uz neko prezime koje sam kao što vidiš, već zaboravio.

”Naravno. Ako ste ga Vi preporučili, moram da ga pročitam”, lagao sam. Nije lepo lagati.

Ne znam da li sam ti rekao ali pročitao sam od Hamsuna “Glad” i “Niko i ništa u Parizu i Londonu” od Orvela- u cugu, bez vađenja. Sramota me je da jedem već par dana a kada vidim hranu, zacrvenim se kao tinejdžer kada se ispred njega stvori siuleta gole devojke u koju se zatreskao. A koga je sramota završiće gladan i nikada neće naći devojku.

Nabio sam sluške u uši i odvrnuo omiljeni bend. ”Obeležen, ružan, ni kriv ni dužan- Tirion”, zagrmeli su poslednji taktovi kada je mesendžer počeo da tandrče. Pogledao sam u telefon, pa u nebo. Nasmejao sam se. Još jedan Tornado je išao prema Luzergradu, a i neka ogromna kometa je jurcala prema gradu. Ljudi su počeli da histerišu, vrište i paniče. Džoni nije. Džoni je bio srećan. Otišao sam do uličnog svirača i ubacio mu u korpu onih 300 kinti.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar