GUSANI U MAGLI

Ulica blješti mešavinom boja usahlog, mokrog lišća i čudne, beličaste
kiše, nalik toploj susnežici, iz pravca Alpa. Pet je sati i iako nije svanulo,
pod prisilom uličnog osvetljenja, boje su žive i jasno vidljive. Mal’ne
svaka kuća ili ograda domorodačkih gazdinstava nasuprot radničkoj
zgradi prekoputa ima nekakav crveni bršljen koji svoj pozni vegetativni
sjaj doživljava upravo u ovim danima, između Miholjdana i svetog Luke.
Prelivi zlatnožute i cinober.

Čuje se lomljava ogromnih listova kestena pod točkom bicikla. Mati,
afričkog porekla, na dvotočku, u prostoru produženog međuosovinskog
rastojanja, vozi u ciradom obloženoj korpi svog dečaka, ili devojčicu
guste i oštre kose, nalik gruboj strani kuhinjskog sunđera. Verovatno ga
vozi u vrtić, posle čega će u Penny, na kasu ili uz rafove da joj lice prkosi
poslaganom avokadu, vijetnamskom kupusu, uvek mladom krompiru,
istovetnim jabukama, i Čeri paradajzu u kockastim prozirnim posudama
sa rukohvatima od kartona na kom je brend proizvođača.
Ovde svi jedu avokado. Osim onih koji jedu gotov crveni čili pasulj iz
konzerve, „con carne“*, salamu iz vakuum pakovanja, polugotove
„brojćen“ hlebiće i ostala mikrotalasna rešenja.

Izašao sam na terasu u gaćama i beloj treger majici, bos. Očekujem
zvono sa tornja evangelističke crkve. Nekim danima zvoni oko ponoći,
nekada ujutru, ne mogu da pohvatam režim zvonjave ali sam siguran da
ima nekih odstupanja, već zavisno od feiertag-a * ili fastum-a* jer mora
i ovde postojati tako nešto. U suštini, ne mislim mnogo o tome već me
privlači zvuk zvona koje sa tog tornja dolazi. Nije isti kao ona koja sam
do sada čuo iz oblih svodova ‘dole’. Siguran sam da ovde baš tako zvuči
upravo zbog arhitekture, oblika zvonika, i kada se pogleda u mrku
piramidalnu kapu na belom uzanom vratu, taj zvuk tačno izaziva isti osećaj koji nastaje i kao posledica posmatranja – neku vrstu opomene, i
ako bih dalje išao u subjektivnost, rekao bih i strahopoštovanja.
Hladno je na staklo glatkom print betonu terase, sama pomisao da ću
zgaziti bos u meni izaziva bljesak jeze uz kičmu i iznad bubrega u deo
gde sam najslabiji, porebrinu. Ipak, izašao sam za mišlju o zvonu. To
radim i kada „dole”, na putu ka centru palanke prelazim preko mosta
pod kojim protiče, nekada industrijska, sada samo naša, pritoka. Uvek
refleksno bacam pogled ka onom malom komadu vode koji se vidi u
dnu Marine sa puta. Glava ide sama. Ovde to i telo čini za njom. Istini za
volju, sviđa mi se da budem bos a stan u kom smo odseli, koji nam je
dodeljen u saradnji između gazde i zaposlenog, našeg zemljaka, čoveka
sa dobro vidljivom, brižljivo bojadisanom aurom „džombe“, ima podno
grejanje i to mi ovog jutra deluje kao laž, ta toplota na stopalima
nasuprot dubokom oktobru i skorom izlasku na vlagu.
Cimer hrče zverski jer diše samo na usta. Verovatno sanja lov i svoje
balkanske goniče, sve svoje kučke. Sigurno me je čuo kako prolazim kraj
njega na putu ka terasnim vratima. Ako to nije, onda je morao čuti kako
magnet na njima ‘odlepljuje’ ram od krila i harfični zveket venecijanera
koji prati trzaj. Mora da je čuo jer spava veoma plitko uz sve to hrkanje.
Ali on ne može drugačije, nema apneu, ne spava na leđima niti je
gojazan, ne zapada mu jezik, ne večera kasno i nije alkoholičar. On ima
ozbiljan problem druge prirode o kom ne smem da pričam dok ne
dobije zdravstveno osiguranje i ja sam jedini koji ga je video u ogromnoj
muci, u borbi za vazduhom. Kaže, ni žena ga nije videla takvog, a
njegova Danka sve vidi. Pokušao sam da mu objasnim da sve one vide
sve. Bolje, i dalje od nas. One šire fokus i gledaju iz materice. On voli da
mu govorim o takvim, organskim stvarima, o matericama i urinarnim
kanalima, jer on ume da pronađe beli bubreg kod vepra, da ga obuhvati
prstima, palcem i kažiprstom, da ga rebne tako , kao kada koru
pomorandže obeležiš površinski nožem kako bi je lakše skidao jer ima
onaj urasli, jezgroviti vrh.

“ Onda izvadiš to, ono samo izađe , kao oko kad se izbeči, i za njim se
om’a vidi onaj tanki kanal koji vodi do ‘sprave’ . E taj kanal treba da
podvežeš, da zaustaviš krv, i onda da ga, sa posebnim makazama koje
idu u ćirilično G, prekineš“. Zna on i druge vrpce da prekida, ume telad
iz krava da donosi na svet. Da, iskomada mladu srnu u mraku Lipovačke
šume za manje od sat vremena, tako da može da stane u malolitražni
ranac.
“ Nema lova bez krivolova“
Zna da sada prolazim pored njega, a onda će ustati kasnije, pre mene i
neće me dirati neko vreme. Znaće da sam već budan ali će me pustiti da
žmurim. Kod nas se brzo sve posložilo. Njega načelno „zabole kuuurac“
za jezik, asimilaciju preko potrebne nužde, on hoda duž zacrtane crte
kretanja ovde, u tuđini i jedino za čim brine jeste „onaj mlađi što se
benavi i neće da priča pred kamerom“. Kaže, nikada do sada nije bio
takav.
“ Stariji je dete jedno, da ga poželiš , ali ovaj mali…to ne liči na njega ,
obično ume da  kaže kad nešto oće. Obično ima nešto svoje i to tera. A
ovo sad…to je samo zato što ne zna kako da pokaže…“
Onda ga on „peca“, podsećajući ga na dogovor pre rastanka o tome
kako bi valjalo da utvrde, da većaju kakav Quad* bi odgovarao terenu,
dole na selu, dok budu obilazili imanje. Onda mali popusti.
Još jedan, koji je ovde duže od godinu dana i koji me je dobrim delom
povukao na ovu stranu, kako svojim ponašanjem tamo „dole“, tako i
našim odnosom bukadžija koji se uvažavaju od momenta kada smo se
upoznali, kaže kako su „to te male boginje koje se preleže“.
Onda bude još teže?
Eto, to su stvari koje muče mog cimera dok plitko spava. Sve ostalo je
kao kod Kineza – možda je rešenje jeftino i kratkoročno ali je

pravovremeno. „Za posle ćemo se već snaći“. Uostalom, zar nije sve
prolazno i čemu dugoročna rešenja?
Osim što raspredam i razmrsujem njegove „zabole me ku u u rac“
stavove, dodao bih na sav taj veterinarski stoicizam to da jedino vizije
nisu prolazne, odnosno, ako i jesu, one svakako duže traju od svesti o
prolaznosti.
Zna on to. Zato mu i ne govorim ništa. On ima viziju. Ja je nemam.
Nemam jasnu viziju. Vodi me osećaj. Snažan osećaj. I slike. Vidim
‘tamo’. Vidim kroz splet mojih i detinjih dlanova kako sunce obasjava
kapljice zahvaćene, brze, bistre i hladne vode reke Leh, nalik Drini,  ili
neke druge, gore uzvodno, što dalje uzvodno, u kojoj bi, nasuprot
matici, dakle isto tako uzvodno, mogle da miruju jedre pastrmke ,
porcijašice i po. Da tako „stoje“ u mestu, poput kakvih grabljivica koje
uz podsticaj vetra ne mrdaju krilima dok zumiraju plen. Vidim mokru
mladu kožu, kovrdže, čujem glas dražesne devojčice.
Vidim nju. Daleku, dalju nego ‘ovde dole’, dalju nego što je bila ikada jer
će se sada okrenuti sebi. Krenuće u ono što joj je pre iskustva delovalo
obećanim: Slike dalekog belog sveta neizmerne rose, razuzdane mašte,
velike biznis centre, snažni konglomerat stena i ekonomija. Osetiće na
svojoj koži koja sve upija, sve ona upija, osetiće kako se odvaja od
zemlje, kako opet puca pupčana vrpca, i kako lebdi u toj strahotnoj
anticipaciji , u iščekivanju nekakvog naglog negativnog obrta dok
istovremeno oseća ono „kad se neko nečem dobrom nada“.
Skitnjom izvajani guzovi će joj progutati tesno rublje sa printom Beti Bu
dok se bude smejuljila svetu.
„Dupe žvaće gaće“
Ovaj prvi, lošiji deo , taj što očekuje udarac je stečene prirode i dobrim
delom sam ga  sam izazvao, zaslužio ali i usmerio, navukao na nju i
sebe, dok ovaj drugi, on je , ako mogu da kažem, ono što će nas gurati
unapred. Dakle on bi mogao biti isceljujući?

Ipak, lepo mi je što sam bos i polugo, ovde, sada i što ne vidim dalje od
ovoga. Ne umem da vidim neki cilj. Sviđa mi se da ga nemam. Do sada
sam ih imao. Tuce. I ništa. Nije dopiralo. Nije pročistilo. Nije odvelo
nikuda. Odvelo je u neželjenim smerovima. Nije bilo mesta
improvizaciji. Dobro mi je da znam šta neću. Od toga je kapa već puna.
Sa druge strane, gutam svet ovde. Osećam silu zemlje u kojoj sam. Kada
se osvrnem, nije mi za ‘dole’. Ipak dok mi je ruku pružaću ih na tu
stranu.
Imam kome. Postoji i ta jedna slika koja je vrlo jasna u moru ne htenja,
paralize ambicija, želje za osamom…to je slika ulaska autoputa, ‘tamo
dole’, u naseljeni deo grada, udarac sile svetala iz pravca reke, stari
neokrnjeni reljef grebena tvrđave, toranj saborne crkve nalik abažuru
stare lampe…Isti je odatle ugao osvrta i pogleda kao onaj ka rečici,
‘dole’ u palanci. Isti je i refleks, nesvesna potreba da se pogleda na tu
stranu jer je iza tog gorućeg, živog goblena – voda. Ona koju sanjam i
ona koja će me dovesti ‘dole’ kroz maglu, do špica keja.
Već se radujem kada u slikama naiđem na ovu.
Da, slike su mi dovoljne. Ne mogu više od toga. Nisam sposoban za
štošta od kako sam došao. Za sve što se ‘dole’ podrazumevalo. Kao da
sam sve mehanizme, paukove urođene mehanizme pletenja, olako
odbacio. Nisam se javio gotovo nikome. Nisam novi ja, ali mogu ovde
biti bilo ko. Pomalo to i jesam. Tako puno toga nisam. Još više shvatam
koliko toga nisam bio iako bejah ubeđen da sam baš to.
Kako se to dogodilo? Mislim da znam. Ne znam kako sada da to
sakupim u smisleni mozaik, a kako sam jedan od onih koji nerado baca
bilo šta, moram da vidim na kom mestu i šta da ostavim. Moram najpre
da vidim šta da odbacim. Nerado. Sve zakržljalo i nepotrebno.
Pisao sam joj noć pre:

„Evo, upravo smo ušli u stan…sad idemo na kupanje jer smo ko šugavi i
stavljamo supu. Sad sam pustio radio i razmišljao sam o tome kako uvek
kada čovek stremi nečemu što nije iskusio, kada dođe do toga shvati da
to nikada nije onako kako je zamišljao. Tada , dok sam o tome mislio,
išla je na radiju „Have you ever seen the rain“ od Creedence a, i evo M
je ušao da se prvi kupa, i nakon što sam se i ja svukao za kupanje i
pristavio vodu za supu krenula je  „This is not America“
Pada mi na pamet to da je Bouvi , koji je nakon eksplozije svog
planetarnog uspeha rešio da ostane u USA i ova pesma, svojim
početkom insinuira kako će u nama umreti taj deo, jedan deo nas,
odlaskom, svih nas koji rešimo da odemo. I mislim da to osećam. Taj
deo umiranja se ne dešava samo zato što sam iskoračio, što si
iskoračila, što smo se drznuli za, kako kažeš, više dobro, već i zato što
ćemo kroz vreme uvideti da ovde nije kako smo mislili. To nije
razočarenje, ne bi trebalo da bude. To je štura spoznaja da ne treba
pokušavati kontrolu ni nad čim što je u sferi pretpostavke. To otvara
čoveka. Svako otvaranje je na neki način umiranje.
„A litlle piece of you, a litlle piece in me , will die“
Eto tako.
Inače, baš mi je milo što je tvoja nova ljubav, Bouvi , došao da mi
pomogne da to povežem.
Osećam kao da sam se odvojio od zemlje i da lebdim u toj strahotnoj
anticipaciji ,u iščekivanju nekakvog naglog negativnog obrta i
istovremeno osećam ono „kad se neko nečem dobrom nada“.
Na srpskom:
Dupe žvaće gaće dok se smejem svetu.
Ovaj prvi, lošiji deo, taj što očekujem udarac je patogene prirode i
dobrim delom sam ga  sam izazvao, zaslužio i navukao na sebe, na tebe,

dok ovaj drugi, on je , ako mogu da kažem, ono što nas gura napred.
Dakle on može negde odvesti, u nekom povoljnom pravcu?
Nekoliko nedelja, nakon konaka kod Vlade i Sandre, i nakon obilaska
meni obećanog, zamišljenog grada, pisao sam joj:
„Jebeni W…..Ovde ljudi piju pivo i vino nasađeni na okrugle mini barove
poređane po čitavoj raskrsnici oko vinskog podruma, okolne zgrade
izgledaju kao stari Brooklyn itd. Multikulturalnost na sve strane…ne
znam…boje, milion kuhinja i rešenja brze hrane, nudle kariji i sve.
Svi kao da imaju sve. Sve što im zaista treba.
I najvažnije, osećaj sigurnosti, sigurnosti u smislu perspektiva i
afirmacije. I grad koji ne staje. Zaista ne staje. Ne utihnjuje zvuk čaša,
džez iz lokala, ritam saobraćaja.“
Sada sam 400 km niže odatle i posmatram ulicu. Crnkinja je zamakla
izvan kadra. Kratko se zadržala da pokupi dve staklene flaše za pfand-
kaucijsku nadoknadu. To omladina ovde ostavlja. Živo im se jebe za 8
centi, ali ipak…ako se to skupi u dovoljnoj meri, a aluminijum i plastika
idu po četvrt evra, onda se tu lako može namaći za jedan Donner. Znam
lika koji tera majku da, kada mu ova dođe u posetu, pored toga što mu
kuva i sređuje, izađe i skuplja plastične flaše i aluminijum.
„Subotom ti je Doner kod ovog turčina duplo jeftiniji. Dobra je stvar,
uzmeš pripremljeno, sad za sad, pocepaš to, to te onda drži ostatak
dana .“ : kaže džomba sa sraslom mitomanskom aurom kvazi kriminalne
prošlosti, master poluga i zahvata naučenih iz vremena diverzantskih
elitnih jedinica, dobrog ortaka, ortaka „na prst u bulju“ užeg kružooka
negdašnje Kneletove škvadre, pardon, ekipe. Škvadra je već reč koju
koriste dečki ovde, a on ne voli sa njima mnogo da se meša.
Deluje kao da je zamaglilo iz pravca rečnog kanala. Cimer se meškolji.
Uskoro ćemo obojica napolje. Ići ćemo stazom koju smo ukucali preko

pretraživača. Insistirao sam da na mapama odabere opciju „Walking“
iako je on od starta za to da vidimo kako se do tamo stiže kolima.
Setio sam se jednog ranog jutra u Ivanovu. Išli smo skelom na tu stranu
da odatle navučemo kukuruza. Otac je bio neobično ćutljiv, a burazer je
na prikolici jeo hleb i konjsku kobasicu. Ja nisam mogao
Bilo mi je rano i pluća su mi bila puna magle.
Živo se sećam kako sam na obali, na drugoj strani video te banatske
guske, dezorijentisane , kako se među sobom dozivaju, napadaju jedna
drugu, idu jedna za drugom u tom hodu na navijanje ostavljajući tkanje
od nogu u prirečnom, užeglom pesku.
„Jebote , koji je kurac nama ovo trebalo, vidi nas kaki smo – ko gusani u
magle !“
Reći će M kada bude ustao. Ja ću se smejati isprva a onda ću prestati
kako bih u nepcima ostavio mesta magli.

• con carne, na španskom jeziku – sa mesom.
  Vrlo popularno kulinarsko rešenje od polu gotovog pasulja sa čilijem i
  mlevenim mesom. prim .aut
  
• *feiertag- praznik
  
• *Fastum- post