Tkivo očevog srca
U kući izgleda tako kao da je proleće.
Uneo sam ga sa ulice iako je februar.
Nebo je bilo neobično crveno i jasno je na to ukazivalo.
Dečak je sneg sa radošću prizivao
Mislio sam kako više neću pisati
Kako je muk jemstvo za izgovorenu slobodu
Kako sve te reči mogu biti ornamenti
Na obodu
Vrča lepšeg od ukusa u njemu
Bojim se da sam se prevario
Bojim se da sam slagao
Zaista nisam znao
Jer evo ih gde poput vode narastaju
Još imam o čemu
Ne želim da se rimuju ali me karike lanca
Karike otkucaja
Nepravilnih uzdaha
Na to teraju, nateruju, neumoljivo srastaju
I zato, pišem kada ustanem
Plaši me svaki lep san
Sanjao sam zlatno lišće na obodu naše njive
I sebe kako na njemu spavam
Pažlivo prebiram po jezeru slika
Budim se zadovoljan
Prestravljen i srećan
Ne znam šta radim ali znam zašto
Da rečima spasem svaki nadolazeći dan
Evo ih gde izlaze ta nejasna htenja:
Sprege
Konci
Strune
Talasi
Bujice
Snoviđenja
Pa ih slažem
O mislima mislim
Razvrstavam
Zauzdavam
Pokušavam da ih izgovorim
Ne ide , ništa se ne menja
Ne mogu sa njima
Bez njih sam izgubljen
Jezik je uvek brži od pameti
Ali kada se poslušam
Vidim da sam bio u pravu.
Možda spasen
Pa onda ovenčavam rečeno
Pretvaram u neizrečeno
Konvertujem u neiskazano
Kako bih sebe konačno prokazao
Strogo istinu i samo istinu
„… so help me god“
To ranjava i kada je Ona lepa
Izaziva nepoverenje jer zvuči kao bajka
Tebi je mora biti ružna
Najteže ju je dokazati kada je očigledna
Gde je tu mera stvari
Kada će prestati hajka?
Izgledaš kao da nisi tužna
Proleća odveć sVesna
Ako te provedem kroz sva mesta
Sve ćeš se dalje udaljavati zatim
A sloboda izgovorenog je plan
Da ti se iznuren vratim
Tako sam zamislio jer se igram.
Ne igram se igre radi
Igram tarantelu, ples do smrti
Izbegavanja smrti radi
Ne, igraj sa mnom , nisi pozvana
Već samo gledaj, to je prava strana
Ne gledaj predaleko
Izvan ugaženog mesta
Mozaika gustog od nemirnih tabana
I videćeš na obzorju završetak ciklusa
Početak novog
sa novim ja
Drugačijom ti
Bez prelaznog trzaja
Trzaja Besa
Titraja Inata
Zlopamćenja
Nužde ni pod razno
Ne sme biti prazno
Sećaš se: biće interesantno?
Sada je nepovratno
Devojčica mi diše u vrat
Spala joj je krasta u dnu leđa
Možda je tu odgovor
U zarastanju mesa
Mesa srca
Srca velikog
K’o u onog što je otišao
Onog koji se po duši zvao
Čija me predaja vređa
