MILAN MUMIN: Volim da se poigravam sa stilovima

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Početkom oktobra pričali smo sa Milanom Muminom frontmenom benda Love Hunters koji je te večeri u Novom Sadu svirao u Svilari.
Istog dana je objavljeno da će PGP izdati novi album Hantersa pod nazivom “Peace, ok?” koji će ugledati svetlost dana krajem godine.

Koncert Milane, posle dužeg perioda.

Eto, prvi put smo od kraja februara svirali, poslednji put je bilo kod Kuste na zatvaranju Kustendorfa i onda smo se kao i svi, jel, povukli po kućama kada je ovo čudo krenulo. Moram priznati da mi je prijalo. Nakupilo se dosta tu muzike, knjiga i filmova na čekanju a i imao sam vremena da rešim moj mini studio i sve moje ideje stavim na papir.  Džitra, bas i mini ritam mašina čisto da mogu praviti kosture za pesme da olakšam meni i kolegama iz benda, ali i da eksperimentišem.

Tako da, prvih mesec, dva korone mi je prijalo zaista. Okrenuo sam se porodici, provodili smo puno više vremena zajedno.  Ne bi valjalo da je potrajalo, ali na početku mi je prijalo i iskreno sam se odmorio. Nisam duže vremena imao takav odmor, mada ga nisam ni naručivao ni priželjkivao.

Ti si taj period udarnog talasa korone proveo u Srbiji, kakva je situacija u Americi po pitanju toga, kako je sad kad se vraćaš?

Znaš šta, trebalo je da idem 19. marta u Ameriku pa je buknula pandemija i onda se to smirilo pa su tamo izbile pobune i onda nisam imao ni razlog da idem. Barovi nisu radili pa posla nije ni bilo. Sad odlazim sa malom dozom poluzebnje šta me sve tamo čeka ali lično sam se zaželeo odlaska iako znam da situacija nije sjajna zbog nemira, korone i izbora. Ovde sam opet za Novu godinu, sa PGP-om smo baš dogovorili sve detalje oko izlaska albuma što će uslediti u decembru, upravo kada i planiram da dođem, mi dakle puštamo album u etar i krećemo sa svirkama, ako sve ovo uspe da se smiri, a nadam se da hoće.

Na koncertu je zaista bilo prelepo, dosta ljudi je bilo u publici, palile su se baklje kao nekada, kakav ti je prvi utisak?

Uvek su mi podeljena osećanja, koliko god da mi je drago, razmišljam i da može biti potencijalno opasno. Treba povesti računa o rastojanju, maskama ali i mi smo svi iscrpljeni situacijom koja predugo traje. Finansijski da ne pričam. Što bi rekli moji drugari koji su ugostitelji, sada smo na kolenima a ako dođe drugi talas ode sve do vraga.

Kako uspevaš da uskladiš taj život na dva fronta, da si malo u Americi pa malo ovde?

Pa ja sam odavno državljanin Amerike i ostajem koliko hoću. Pronašao sam moj neki tempo da odem tako april/maj kada se plaćaju porezi i da odem sa jeseni. Zbog korone sam, što se tiče Amerike, propustio samo jedan smestar kako ja volim to da nazovem. To je strategija koju sam dugo nišanio i gledam da ne radim neke zeznute mesece po zimi, po vlagama, olujama, snegovima i urganaima i uvek sam ovde zimi i leti. Zimi pravim šunke i slanine, leti mi kreće sezona svirki, što je sada bio malo problem kao i svuda, tokom leta je i ženi rođendan kao i sinu i onda sam u junu uvek tu.

Kakav ti je generalni utisak o Americi, mnogi govore da je Njujork najevropskiji grad, da li je to tako?

Boston i Vašington su nekako najevropejskiji gradovi, Amerika je predivna i prečista generalno. Međutim, mnogi se zgroze kad vide Njujork, ali samo je Njujork prljav. Oni su, kako su mi tamo objašnjavali, pre dvesta godina zeznuli neke odlive za đubre i svaki grad osim Njujorka to u Americi ima sređeno. To je kao i kod nas sa Beogradom i Novim Sadom gde je rast grada prevazišao kapacitet grada i to su klasični problemi. Obožavam Evropu, bio sam i u Japanu ali baš mi leži Amerika, nigde drugde nisam osetio takvu slobodu kao tu. Nije to za svakog, neki su bili pa su se vratili, ne sviđa im se ali ja kao što sebe ne vidim bez Novog Sada, usuđujem se reći da ne vidim sebe ni bez Njujorka.

Da se vratimo na nov album pod nazivom “Peace, ok?”, večeras smo čuli pesmu “Hold on” za koju postoji i spot, zanima me da mi kažeš nešto više o arnažmanu za tu pesmu?

Da, ta jedna pesma je izdata ali u jednoj drugoj verziji, a posle je izdata na mom američkom albumu sa drugom postavkom, na drugom američkom albumu, koji sam snimao u Atlanti. Sada je drugog senzibiliteta i punoplućna je Hanters pesma. Bili smo nezadovoljni aranžmanom ali se ona nametnula da se ponovo snimi, jer dok neka pesma ne legne, volim da je aranžmanski brusimo. Malo smo je osvežili korišćenjem bendža, pa je pevala Ana Perišić bekove. Prvi put smo ubacili duvače koji su baš prelepo legli. Sa ultra mladim ljudima smo radili, tu su neki sinovi od naših drugara. Ubacio sam svežu krv, a ne samo suve profesionalce. Volim da se poigravam sa stilovima, i da tu budu i drugari koje znam iz mimohoda, iz kafane, preko nekoga, ali i neke sa kojima nikada nisam svirao i to se uvek ispostavilo jako interesantno.

O samom albumu?

Na novom albumu je šest potpuno novih pesama i četiri poznate od pre, u smislu da su to bili singlovi koje su ljudi imali priliku da čuju, tako da kada već PGP zvanično izdaje album, mi smo sabraili sve jer je neka ideja i bila da to sve uokvirimo. Da ne bude samo singl, ili dva godišnje nego da obuhvatimo sve na jednom albumu, pogotovo kada smo shvatili da nemamo tri pesme, nego popriličan broj što već može biti album. Tako da je šest pesama potpuno nepoznatih raji, plus reciklaže.

Kakvi su utisci onih koji su imali prilike da zavire u njegov sadržaj?

Mnogi su baš, baš zadovoljni. Drugari čije mišljenje cenim su rekli da je to THE BEST OF. Baš im se sviđaju pesme. I producent Vlada Perović je prezadovoljan. Nije prazna priča, zaista je ispalo odlično. Mi do samog kraja nikad ne znamo kako će to na kraju ispasti. Volim i da ostavim malo nedorečenosti koja se reši u studiju. I imam tu osobinu da slušam svoje sagovornike pa i one koji se na prvi pogled i ne razumeju u materiju. O svim opaskama umem da porazmislim i tim više obratim pažnju. Uvek je najviše obećavajuće kada se pesme otvaraju na probama, e onda i u studiju kad se otvore onda je to fantazija. Npr. imamo jedno dve pesme koje se nikada nisu u potpunosti otvorile. I ako ih ljudi znaju i vole.

“People who care” je recimo jedna od prvih pesama koje sam napisao a izašla je tek na trećem albumu. Kako gde se koja otvori, kako koju otrkijemo tako je ubacimo na album. Pa evo, skoro smo računali, mi imamo preko šezdeset pesama. Svako u publici urla neku drugu pesmu. Ne možeš sve odsvirati. Ali imamo sve ištampano da imamo pred okom i evo, sada moramo dodati još jedan list i to je sedamdeset pesama. Mada na koncertu i ne možeš odsvirati više od dvadeset pesama, i to uz bis. Volim komotan fazon, da nije kao na trkama. Volim komociju, ali nekad se desilo i da nabiflano istučemo pesmu za pesmu, ali opet ne možeš mnogo nagurati. To je dvadeset i pet pesma. 

Znaš, svetski bend ne može da dosadi jer ih dugo ljudi ne vide kako ovi prave veće krugove, turneje. Oni po par godina i ne moraju da menjaju repertoar, ali mi bi trebalo svake godine da uradimo promenu repertoara, “prečešljavanje repertoara”. Neku pesmu odmoriti, neke nove ubaciti, sa novog bar dve pesme ubaciti, što znači da neke stare treba izbaciti itd.

Koja bi bila neka poruka čitaocima ovog intervjua, šta misliš o podkastima, o radiju kao takvom? U jednom podkastu ćeš i biti, u emisiji “Gledišni susreti” koja se emituje petkom na UnderGrand radiju.

I pesma i knjiga treba da nađu svoj put i da se to “samoizreklamira”. Tako da i ovo, ostaće. Ima podkasta, ima svega. Ostaće negde nešto zapisano.

*Slike uz dopuštenje uredništva preuzete sa sajta Liman Crew

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Avatar

Marko Baljkas

Marko je rođen u Šibeniku 1990. godine. Urednik je i autor ovog portala, a pisanje mu predstavlja najdraži poziv. Veliki je zaljubljenik u kulturu i voli da bude okružen onima koji neguju slične vrednosti, teži da se nađe u centru zbivanja i da doživljeno prenese dalje. Živi i radi u Beogradu.

Ostavite komentar