Katarina Despotović: Ne treba se plašiti ni života ni prolaznosti

Novinarka, spisateljica i pesnikinja, Katarina Despotović, objavila je svoju petu knjigu, a treću zbirku poezije „Grobovi pesnika“. Pored ove zbirke objavila je zbirku poezije „Pero u kljunu ptice“, roman „Meta u ogledalu“, roman „Margaret“ i zbirku poezije „Ćutim i slušam pesmu“. Netipični motivi koji podsećaju na neko pisanje koje je davno „prohujalo“ i zaobišlo uobičajeno pisanje o ljubavi ili pak nespretno ređanje misli podstakli su nas da sa autorkom popričamo o temama koje muče pesnike, sve, kako bi ona rekla, „usanjane“ ljude, i one koji vole poeziju i njene tvorce.

Katarina, završila si Fakultet političkih nauka, novinarsko-komunikološkog smera. Radiš u redakciji „Vesti“ kao novinar. U isto vreme, ti si i spisateljica i pesnikinja. Koje je tvoje „zvanje“ tebi najbliže?

Volim sve što jesam i ono čemu se nadam i želim da postanem i budem. Ali sve ono čemu se nadam i želim da postanem i budem jeste nadogradnja onoga što ste upravo rekli. Ja sam novinarka, spisateljica i pesnikinja. Ali to, u isto vreme, doživaljavam kao nešto na čemu treba raditi. Znate, te se reči moraju podebljati, to se mora još zaslužiti i ne dozvoliti da izbledi.

Zbirka poezije „Grobovi pesnika“, ako smemo da primetimo, jeste pevanje o prolaznosti svega, o pesnicima i stvaranju stiha, o životu koji je nekada lep, a nekada težak. Kako bi ti to rekla? O čemu pišeš?

Ne treba se plašiti ni života ni prolaznosti. Svakoga dana mi mislimo kako nam je teško ovo ili ono i kako jedva čekamo da okončamo neki težak posao i „uvalimo“ se u ugodnost. To nije život. Moramo naučiti da iz bola i teskobe izvučemo poruke, da uočimo putokaze i smernice i ne samo da ih uočimo nego i krenemo pravim putem. Često me pitaju zašto je moja poezija tako mračna. Ja mislim da nije. Mračno je kada pišete o ljubavi, a povređujete druge ili manipulišete kako bi ljubavni odnos ili prijateljstvo bilo povod da pišete o osećanjima kojima volite sebe, a ne partnera ili prijateljicu ili prijatelja. Mnogi pesnici koji pišu ljubavnu poeziju ne primenjuju je u životu.

Jesi li nekada i ti pisala ljubavnu poeziju?

Zbirka poezije „Grobovi pesnika“ ima nekoliko pesama koje su ljubavne. Ali takvo izjavljivanje ljubavi podseća na stihove iz moje „Oproštajne pesme“ koji glase: „Ipak imam ljubav i u njoj se ljuškam, ne dajem je nikom već to samoj sebi, ako me ukoriš, kriv nisi, ja huškam, ako me preživiš, blago, blago tebi.“ To su motivi koji podsećaju na „Iskrenu pesmu“ Milana Rakića, i, kao što rekoh, pesnici su vrsni samoljupci i njihove emocije su jake kako u ljubavi prema sebi, tako i u onim osećanjima koja od sebe odašilju van. Nema tu ništa mlako i do pola.

Šta misliš o današnjim pesnicima, piscima, novinarima?

Vrlo je opasno u životu uopštavati stvari. Nema današnjih pesnika, pisaca, novinara. Svako je priča za sebe i svaka ocena te priče bila bi krajnje subjektivna i pogrešna. Uvek ima i ovoga i onoga. Tako je i u književnosti i u novinarstvu. Treba poći od sebe i sebe učiniti boljim. Treba otkriti u čemu ste dobri i na tome raditi. Ja sam malo mimo vremena i ta odrednica „današnji“ za nas „usanjane“ je nešto što još nismo primetili. Opet, da citiram jednu moju misao: „Trošim puno vremena na vreme da na vreme shvatim da možda neću imati vremena da sa vremenom menjam vreme u kojem sam uvek živela van vremena.“

Zašto živiš van vremena? Imaš li ipak neki kutak u ovome vremenu u kojem živiš van vremena?

Ja sam usamljen i skrajnut čovek. Ali mene niko nije „usamio“ niti me skrajnuo. Duboko osećam svaki trenutak i vidim da me većina ljudi nekako ne prihvata niti da se sama snalazim u društvu koje me okružuje. To „snaći se“ nije baš najsrećnija odrednica. Šta ona znači? Ništa. Pesnik treba da se nađe i snađe samo u pesmi, a ostalo nije važno. Ne volim kada čujem kako neko nije sposoban za život. Život je vrlo subjektivan mada ga objektivno svi živimo.

Gde pišeš? I kada?

Živim nedaleko od Skadarlije. Ponekad odem na kafu u neku od kafana. I pišem. Ali većina pesama nastaje u danima kada mi urednik da slobodno i tada više nisam novinar već Gospodin pesnik. Retko pišem radnim danima u kojima se fokusiram na to da se maksimalno predam poslu i da me inspiracija ne omete jer, znate, novinar ne sme biti baš neprestano u oblacima i rasejan. Tako da dva puta sedmično, koliko sam slobodna od novinarskog posla, ja sam – pesnik. Neko će se sada zapitati, kako to može da se navije? Može. Inspiraciju imam gotovo uvek. Kada sam kao klinka išla na literarna takmičenja gde se pesma pisala na licu mesta, ali se znala okvirno tema, svi su se čudili kako nisam nešto „pripremila“, a ja sam pisala na licu mesta. Malo promislim i krenem. Uvek je ono što pesnik želi da kaže ono što svakoga dana sa sobom nosi.

Koja je tvoja poruka onima koji se još nisu osmelili da napišu stih ili objave knjigu?

Ako nemaju smelost da napišu stih to znači da ih to ni ne vuče i da to nije pravi stih, onaj koji ih mori, zbog kojih osećaju melanholiju, samoću, skrajnutost. Poezija je hrabrost, ali u isto vreme i utočište usamljenih. Ako nemate hrabrost ne treba da pišete. Ja sada govorim o nekom moranju. Ništa se, svakako, ne mora. Pišite. Ali ako se stidite misli, pesme, poezije, ako se niste „osmelili“ onda je to malo „škakljivo“, ali ne bih da demotivišem one koji su kvalitetni, a misle da nisu i ne žele da objave knjigu. Samo napred! I hrabro!