DESIRÉ FESTIVAL – FILTRIRANJE UMETNOSTI
Međunarodni regionalni festival savremenog pozorišta “Desiré” u Subotici, već četrnaestu godinu zaredom, hladnih novembarskih dana i noći, ispunjava najveće estetske želje i očekivanja ljubitelja pozorišta i eksperimenta u njemu.
Direktor festivala Andraš Urban, uz svoj kreativni tim sačinjen od članova pozorišta Deže Kostolanji, po svom revolucionarnom, eksplicitnom, buntovnom i iznenađujućem režijskom senzibilitetu odabira i predstave festivala “Desiré”, nepogrešivo, spektakl do spektakla. Ceo grad Suboticu pretvara u daske koje život znače. Domaću kafu vam služe glumci pre početka svake predstve. Vino – posle. Zgrada bioskopa “Jadran” jednog festivalskog jutra osvanula je opletena zaštitnom trakom što sugeriše zabranu, kao nakon inspekcijske kontrole ili neposredno posle otpadanja velikog komada fasade. Ali to je samo deo ambijentalne scenografije za jedan autorski projekat. Čitači bileta na ulazu u pozorišta opet su glumci, u maštovitim kostimima, sa trakom prelepljenom preko usta, u skafanderima i sa krvavocrvenim maskama, u donjem vešu ili u trikoima sa peškirima na glavama… Opisuju se koncentrični krugovi pozorišne igre oko jezgra. Kratka pantomima, performans u vidu nemog apela da se ugase telefoni za vreme predstave je svake večeri jedinstven, uvertira je u ono što sledi. Međutim, ovde zidovi ne postoje. Sve je u etru. Tako jednog festivalskog dana Pink Panter prošeta centrom grada, čak zaustavi saobraćaj. Drugi put se glumac provukao i infiltrirao u publiku sve do šestog reda… Festivalska deviza: “No filter” u sinhronizaciji i kontradikciji istovremeno sa ovim našim dobom potcrtava ironiju, otkriva opsenu, vodi stvarnost do ludila i obrnuto, ruši iluziju stvarajući novu, prevazilazi. Nema na “Desiré”-u laži, prevara, granica – već samo odličnog pozorišta.
KATICA IZ HAJLBRONA
Život na pokretnoj traci. Trk putem romantičarske drame. Beg (od stvarnog u nestvarno). Pedstava počinje.
“Mi, sudije velikodržavnog tajnog tribunala, koji kao božiji činovnici na Zemlji i jahači pred okupljenom krilatom trupom u nebeskoj smotri vojske, osvetljavamo skrivene mračne tajne duše, da i tamo gde ovozemaljska ruka ne doseže otkrijemo greh koji se pritajio poput guštera. Tebi se obraćamo sad, Tibolde Fridebornu čestiti oružaru, koga čitav narod Hajlbrona ceni i poštuje, reci nam, za šta optužuješ Friderika Vetera, grofa Štrala?”
Pred vratima zakona, sudnice, teretane, goruće palate odigrava se predstava “Katica iz Hajlbrona”. U dubini, ali ispred ustoličenih predstavnika tajnog tribunala svetli, trperi, vibrira, kaleidoskopski, neonski natpis Hajlbron. Predstavu izvodi ansambl budimpeštanskog pozorišta “Studio K”, u režiji Mate Heđmegija po tekstu Hajnriha fon Klajsta, romantičarskog dramaturga i lirskog pesnika na prelazu 18. i 19. veka. Mesto pozorišNog događanja je grad Subotica, povod: pozorišni festival “Desiré”, scena pozorišta Deže Kostolanji. Otvaranje je ovogodišnjeg Desiré-a, “International regional festival of contemporary theatre”, pod geslom “No filter”. Sve se u potpunosti razotkriva. Do dna. Racionalno i iracionalno, realno i nadrealno. Romantičarsko i sadašnje. U životu i u teatru. Nemilosrdno. Bez ostatka. Bez pardona.
Ljubav bez granica šesnestogodišnje Katice prema mnogo straijem grofu koji ljubav na drugom mestu traži u osnovici je dramske priče i govori o različitostima i brojnostima istinskih ljubavi. Grof predstavlja motiv racionalnog, dok je sušta suprotnost i savršen kontrast Katica, sa svojim isključivo emocionalnim načinom viđenja sveta. Prelaskom praga uobičajenog, budnog, otvaraju se prostori srca. Za oboje, jer ne samo Katica nego i grof Štral, imali su viđenja, snoviđenja koja su im ukazala budućnost, ili im se reklo da je smisao njihovih života jedno u drugom, da je njihova ljubav fatalna i neizbežna i jedino moguća. Samo što to Katica, za razliku od grofa odmah i oseća i zna i prepozna. Spusti se do zemlje pred noge gosodara svoga srca da zauvek tako bude. Detinji anđeo, nadzemljska duša. Grof je potpuno zbunjen jer je njemu prorečena kraljeva kći, a ne kći nekakvog oružara. Otuda se i nađe pred sudijama zajedno sa Katicom i njenim ocem koji bezuslovno voli svoju kćer i koji optužuje njenog voljenog za mađije nad njegovim detetom. Ali Katičin put je već sudbinski jasno određen. I zaista joj je biološki otac – kralj.
Misteriozni Klajst ovom dramom srednjovekovnog stila na površinu iznosi unutrašnje sukobe svakog bića. Bajkovita radnja prati model putanje predodređenog za čoveka. Ulaskom u san razotkrivaju se istine, očigledne tajne i sakrivene suštine. Put između početka i kraja radnje ostavlja za sobom gorak ukus od puno intriga, nepoznanica, misterija. Sveprisutni Sud Vatre i Božiji Sud koji su bili zastupljeni u srednjevekovmnom periodu prožimaju se kroz čitavo dramsko delo, ali reflektuju se i na sebi svojstven dvadesetprvovekovni način scenskog izvođenja. Ordalije su onda i sada iracionalno sredstvo za dokazivanje krivice i pravdanje nevinosti, gde osumljičeni biva podvrgnut opasnim zadacima i ukoliko ih pređe netaknut, smatra se nevinim. Oličenje nevinosti, hrabrosti i istrajnosti u liku mlade Katice iz Hajlbrona koju igra Melita Palagi, ukazuje se većim od čitavog detinjastvog sveta odraslih koji je okružuje. Njoj suprotstavljeni ženski lik, sav satkan od koristoljublja tumači Katalin Homonai i jedna se u drugoj ogledaju. Dok su suprotnosti i stravični sudari unutar Friderika Vetera, grofa Štrala u fantastičnoj glumačkoj obradi Gabora Nađpala koju je ova uloga nesumnjivo i zahtevala, a Nađpal velikim talentom odgovorio na sve izazove. Na visini zadatka su i ostali izvođači u predstavi (Danijel Lovaš, Lajoš Špilak, Julija Njako, Adrijan Šamudovski) koji su igrali po nekoliko likova. Kostimi u predstavi su stilizovani, crni i srebrni ili zlatni, sa simboličnim modernističkim detaljima, odlični. Predstava je jaka čitavim svojim tokom.
Snimci na malom projekcionom platnu, monitoru, prikazi su digitalnog futurizma, nove ere savremenog sveta, u sudaru sa istorijskim, kulturološkim i misterijskim davnašnjim vremenima stvaraju se univerzalije. Novi poredak istih zbivanja dešava se na sceni i prenosi proruku tradicije sadašnjim vremenima. Ljudsko srce je cepano i kidano i pucalo je i krvarilo je obilno onda kao i sada i ljudska duša je bila bolna i napaćena, uvek iznova pozleđivana, ranjavana, ubijana i ništa se tu promenilo nije. Nedužni smo i krivi smo istovremeno, nemamo uvid, ne upravljamo vlastitim životima već mnogo toga izvan nas odlučuje, upravlja nama. Slobodni smo, svoji smo samo u begu, dok nezaustavljivo trčimo, pa makar samo po pokretnoj traci. Poput glumice koja igra svoju ulogu do krajnjih granica izdržljivosti, trčimo svoje sve zahtevnije uloge života.
Poslednja scena predstave, kao i prva, upravo je to, Katičina trka na traci, poput hvatanja za kraj duge. Uz pesmu “Creep”, eksperimentalnog i alternativnog rok-benda “Radiohead”, dok se scenska svetlost gasi, Katica, junakinja drame kao heroina pesme, istrčava u svojoj posebnosti u potpuni mrak.
IBI THE GREAT
Otac Ibi je oficir kralja Venceslava, nekadašnji gospodar poseda, odlikovan ordenom Crvenog zmaja Poljske, u Urbanovoj režiji u vidu crvenog veša i šala. On na nagovor svoje žene, poznate kao majka Ibi, ubija kralja i njegovu porodicu i postaje kralj Poljske. Kako šekspirovski, magbetovski, a parodijski, žarijevski i povrh svega urbanovski.
U početku je popularan kao vladar i neštedice obasipa podanike zlatnicima. Međutim, navukao je bes naroda na sebe kada je odlučio da pobije sve plemiće i državne službenike i uvede brojne nerazumne poreze. Ruski car Aleksej, praćen medvedima, sa “Gazprom njeft” kačeketom na glavi, kreće u vojnu akciju protiv krvavog vladara Ibija. Sukob između dve države odvija se na sceni verbalno, borbom rečima uz prozivku i pretnje, kroz navođenja velikana jedne ili druge kulture i umetnosti. Poput Stanislavskog, Mejerholjda, odnosno Vajde, Polanskog…
Posle poraza, Ibi sa ženom beži u Francusku. Lutke obešenih plemića vise u vazduhu, letovanje u snegu, obilje plastike, pobeda kiča nad kulturnim i umetničkim vrednostima.
Parodična predstava monarhističkog društva ili bilo koje autokratije po motivima provokativnog francuskog književnika Alfreda Žarija, surovom režijom, koja ne zna za granice, Andraša Urbana, u izvedbi ansambla Narodnog pozorišta iz Sombora, uvodi u svet vulgarnog, iskrivljenog šekspirovskog pozorišta. U predstavi “Ibi the Great” predočava se protagonista Ibi, koketa publike, glumac koji igra ulogu Ibija, koji je željan pažnje više od kralja Lira, perfidniji od Ričarda III, željan vlasti više od Magbeta, ljubomorniji od Otela, luđi od svih Šekpirovih dvorskih luda, mada je bivalo takvih i dosta protagonista. Antiheroj u odnosu na svakog drugog antiheroja. Antijunak našeg doba. Žarijeva “patafizika”, Ibijevo ludilo u našoj svakidašnjici postojanja razlaže se na najmanje delove, na najbednija stanja i prenosi na svakog čoveka koji prozvan ovim delom suzdržava smeh iz sramote, svestan da se smeje sebi samome i realnosti u kojoj živi.
Revolt prema tradicionalnom pozorištu, tekstualno i režijski (budući da je u pitanju autorska predstava Andraša Urbana), prikazuje našu stvarnost, lice i naličje kulture i sve njene plitkosti, površnosti, prostote. Ova predstava širom otvara vrata nadrealizmu koji svakim trenutkom postaje sve stvarniji i smislenji i preti da nas potpuno preplavi.
Mesto radnje, čitavu državu Poljsku i kraljevstvo, Urban postavlja tamo gde i sam car/kralj ide peške. Pet glumaca je na sceni, zajedno sa pet klozetskih šolja, koji obraćajući se publici pričaju priču, otkrivaju zaveru, dobijaju simpatije, nasilno animiraju i zabavljaju gledaoce, živeći bez ostatka svoje uloge. Scene tajnih pregovora, bogatih gozbi, sveta pored kontejnera razonođavaju gladne i vlastoljubive istovremeno.
U gornjem levom uglu belih kupatilskih pločica nužnika na sceni stoji grafitni natpis “Više mesa u burek”, ironična metafora, aluzija na rok bend Pink Floyd i njihov hit “Another brick in the wall”. Zla sastavljena od cigala u zidu, samlevene mlade nade i nepostojeća budućnost, bunt, naspram pohlepe, krvožedosti za ljudskim mesom od strane onih koji su na vrhu, nezasiti, večito gladni i žedni, potpuna destukcija društvenog poretka. Besna antiratna aluzija na muziku u predstavi odlična je spona besmisla i bede, ljudskog očaja i prozirne raskoši rediteljevog koncepta prikazivanja.
Kralj Ibi kojeg igra Nemanja Bakić, lice je i izvođač, poredi se sa glumcem, uspešnim i voljenim koji je došao iz selendre prateći svoje snove, svojim finim pedigreom dostigavši ugled. Komad ulazi u pozorišne katakombe i tu raspravlja raznovrsne, zamršene odnose glumca, reditelja i uprava. Svaki izvođač će imati svoj monolog. Zadat od strane reditelja, a koji glumca potpuno ogoljava. Razotkriva do kraja. Takva jedna krajnost je i: monolog o nemanju monologa!? Preispituju se političke postavke i pretpostavke u pozorišnim kućama, erotski i svaki drugi kompleksi reditelja, eksploatacija i zlostavljanje glumaca današnjice i sve to predstavlja dopunsku radnju pozorišnog izvođenja.
Naravno, u režijskom stilu Andraša Urbana predstavu prati živa muzika, svadbena folk melodija, harmonike i pevanje na mikrofon, sa puno trilera i muzičkih ukrasa.
Predstva čitavim svojim tokom stvara sliku nove vladajuće kaste, finansijskih moćnika koji u svetu folklornog kiča ne vide svoju bedu i komičnost.
Sloboda umetnika u urbanovskom maniru, poručuje ovo scensko-umetničko delo, neograničena je uprkos načelima o kojima se u predstavi govori.
Neprestano se kolektivno u ovom projektu aludira na “Sistem” i “Moj život u umetnosti”, glumački zadatak i svrhu umetnosti u savremenom dobu. Ima li uopšte glumački i režijski život ikakvog sistema i smisla u današnjem svetu ili je potpuno obesmišljen?!
Zavšavamo ovaj prikaz Mejerholjdovim rečima, umetničkim govorom na politički način: “Negativnu ulogu daju velikom glumcu koji poseduje izusetnu tehniku, ali pošto je njegov pogled na svet pogled na prošlost, pošto glumac nije politički usmeren, on, igrajući nagativnu ulogu glumačkim sredstvima svoje šarmantne ličnosti, ne doprinosi stvaranju ravnoteže koja je neophodna po zadatku predstave, nego postiže da ga gledalac, posmatrajući dati lik, prihvati kao simpatičnog”!
I šta ćemo sad? Opet ista stara, večna borba sa vetrenjačama, ona Šekspirova pod vlašću Elizabete I, Molijerova za vladavine Luja XIV, Mejerholjdova za vreme Staljina…
Premijera predstave “Ibi The Great” odigrana je 17. decembra 2021. godine u Narodnom pozorištu u Somboru. 29. novembra ove godine igrana je kao jedina predstava zemlje domaćina na 14. Deziree-u, na sceni “Jadran” u Subotici. Potpuno u skladu sa geslom ovogodišnjeg festival: “No filter”!
*Fotografije: Molnár Edvárd i Nađa Repman
