MOGLA SI BITI LAVICA
Iza škripe ostao je ceo život
zamršen u kosi
ležiš, čini se spavaš,
znam, snivaš savanu,
bezbedne zebre
Zatim; urlik lavica
tup udar kopita
zveket zverinjih očnjaka
i težak udar u potpuni mir;
na zemlji, čini se usnulo,
prašnjavo zebrino telo
leži.
(Čini se da još uvek sanjaš)
Smrt je prečesto lovokradica.
Plen je plen.
Žmurim i čujem te kako pogrešno razmišljaš:
-Kada bih se probudila sada
bila bih ponovo radnica
sa svakodnevnim brigama
nastavim li da sanjam
u ogromnoj sobi pod zemljom
postaću trofej.
Žmurim i nadam se da čuješ
šta ti odgovaram:
-Kada bi se probudila sada
mogla bi da postaneš lavica
čuješ li, lavica!
Nastaviš li da sanjaš
u ogromnoj sobi pod zemljom
ostaćeš nečija neostvarena želja.
Ceo život u kosi zamršen.
Pletem ti krišom Gordijevu pletenicu;
Ne umem.
I zato odlazim.
Odlazim brzo (u tvom snu nojevim nogama)
dok se život iz kose oslobađa
kroz suzu u kojoj slobodno pliva.
A mogla si biti lavica, čuješ li! Lavica!
Gledam te poslednji put.
Kad tamo, na mestu kose
– griva.
