PLES U VRTU

Dugo, Često posmatram svoje telo. Stalno. Znaš li to ?

Uvek sam radila šta sam htela

Tako je od kako sam prvi put , rani bol osetila

U grudima, ovde, gde se kameni, eto.

Ti ne razumeš!?

Sviđaju mi se moje grudi

Mesnate su, male i pomalo razlivene

Pa ipak, pune su, životom mesa nabijene

Kako ne umeš? Bradavice ih lepo učvoravaju.

Moje bradavice boje kupine

Nemaju ono zadebljanje kao ‘številjke’ potenciometra radio aparata

Sve je na svom mestu, kao u staroj vitrini

Čvrsto uprte , čvorovi od kupinjeg zlata.

Volim liniju svojih bokova

Dole, do bezmalo detinjih kolena

Donji stomak i malu senku podno pupka

Zglobove na rukama, oštra boračka ramena

Da se preko njih otpozadi upoznajem svakog jutra

Pleše mi se da bih iz kože iskočila

Iz kože koja je za tebe ograničavajući faktor

Tada bih se do slobode uznela

Sebe drugačiju srela, u tvome odrazu, naličju i licu

Onda bih se spustila

Obrnula te kao igricu

Posadila te kao predvidljivi cvet

Lepog Jovu iz komšijskog plastenika

I kale belih, bujnih okovratnika

Da cvetaš, u cvetu podozrevaš, smeješ se svemu

Prezireš svak i drugi- do tvoj svet. I mene u njemu.