AMARKORD

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

U kući u kojoj se starac, na samrti, pričestio mladim vinom na rođendan svog unuka, počele
su cigle od suvog ćerpiča da se osipaju, otkačila se ikona , porodična slika, otkotrljao se
valjkasti mozaik potomaka. Vonj snova počeo je da izbija iz šupljina valovite fasade od
slame, gline i mnogo oštrih nanosa kreča.

U jednom snu beše pas koji govori. Pas koji je obećanje i sveza potomaka. Debelog trupa i
jakog vrata, kratkih nogu i čovekolikog držanja. Pseto koje obećava. Psi nude nadu onda
kada ljudske vrline usahnu.
Ovde psi brzo umiru i po pravilu se sahranjuju na obodu placa, tamo gde je nekada bilo
donje dvorište , sitne okućnice i obori.
U drugom snu koji se istovremeno, pred zoru nastanio u dve lutajuće, plutajuće duše-
unuka i zeta najamnika, rušitelja mimo svoje volje, behu preci , muž i žena, brižni , glasni i
nestrpljivi da , s’one strane, onako kako mrtvima dolikuje, kažu , upozore , zovu , traže i
pokažu. Toga jutra je kći pala na groblju i polomila podlakticu o opseg tuđeg groba. Kaže,
desilo se iz čista mira.

Na vratima kuće je žena po imenu Danica.
Doziva ćerku, govori da je gladna, zatim odlazi.
U dnu dvorišta je veoma dubok bunar, tu ispod isečene kruške Petrovke. Bunar bez dna
okružen zelenom, kaljavom vodom . Plitko je, i na njoj se nalaze tri mala čamca crvene boje
nalik na vašarske automobile “na sudaranje”. U svakom je po jedna sestra i svaka vesla u
mestu. Ne trude se, nikada nisu, nema ko da im kaže da bi valjalo, ali ipak neprekidno
veslaju kao da im nije bitno kuda i kada će stići, već koliko će odmaći u odnosu na onu
drugu, i treću. U ljubavi se grabi, zatim se udavi u mutnoj vodi grabeža, zatim je jedina
misao – vazduh. Poslednja misao određuje pitanje raja i pakla. Poslednja misao je
nepodmiren račun.

Dečak kiti jelku za novu godinu i u središte plastičnog drveta stavlja majčinu sliku.
Hoće li doći i doneti sat koji svetli?
Hoće li biti nervozna, mršava i u kožnim pantalonama kao prošlog puta?
Zgrade na suprotnoj strani izgledaju kao obećani grad u kom se ona nalazi. Tako su daleke
dok iz njih tinjaju svetla stanova. Toplo je u ranoj jeseni i treptaji hvataju ritam sa melodijom
zrikavaca.

U gradu kraj reke, u lepoj sobi , kraj utrnule majke, budi se plava, pirgava i pegava
devojčica. Plače i traži da je vode bratu. Želi u državu Transverzalu što pre. I tako svake
večeri. A onda završi u domu. Tu u domu je mirno, ima puno dece svakakvih boja kože i
kose. Lepo se jede i hrana je topla. Jedino, kajmak smeta na mlečnoj pučini. Hladno joj je
ispod pižame , u grudima, mada je toplo.
Hoda bosa jer je to podseća na bivši stan i travu iz sela kamenog dola. Neće ona ovde
dugo, zna ona da će neko po nju doći.

Tako i bi. Dolazi tetka, sve i svja. Moćna, plava , kovrdžava. Sa belom Tojotom iz čije haube
izranjaju svetla, kao da se budi.
Drugi jedan dečak je pred učiteljicom i toliko zna da ne zna kako da izgovori šibom
zapamćeno pa onda ćuti.

Na putu kući guta knedle i neće imati apetit za stolom jer će očekivati batine što se nije javio
da odgovara naučeno, mukom stečeno, prutom inplementirano znanje, britko obrazovanje.
Treći jedan dečak, nešto stariji, krišom baca hranu iza kuće kako bi mama i tata mislili da je
pojeo ostavljen ručak. Sijaju masne tanke kobasice u oku debele stanodavke koja ga
kriomice posmatra dok to čini. Kasnije će reći roditeljima i Vladimir će dobiti batine jer odbija
da jede, a odbija da jede, neće mu se, jer ima strah od batina zato što ne jede, i tako ukrug ,
kokoška jaje kokoška.
Dole niz ulicu, miriše sveže posečeni bagrem ukraden iz stričeve šume. Miriše mlada rakija,
stare nema, i prerađeno ulje. Uskoro će zima i na brdašcetu na kom su Turci bacali
meštane u živi kreč će se dugo zadržati sneg jer je prlac i podloga je od kamena. Ispod su
kosti.

Rođak će izaći kasno u noć i prosuti par kanti vode da blindira stazu . Sutra neće biti načina
da se izbegne šanac na kraju ulice, i ne samo to, na pola staze biće pušteno nevidljivo belo
uže o koje će zapinjati noge na sličugama od fruktalovih gajbica. Biće vesele lomljave ,
onako kako to dolikuje životu na površini, iznad kostiju .
U zelenoj kući na uglu , na putu ka groblju , otvoren je prozor u borbi sve duže obdanice i
jasne večeri poznog proleća. Lahoraju končane, negde negde šuplje zavese i radoznaloj
družini otkrivaju par ogromnih belih sisa koje se stresaju u skladu sa udarcima od pozadi.
Mešaju se , porcelan bela boja kože mlade vlasnice polulopti i mrke , čvornovate i jake ruke
armirača, zarivene u njene bokove sa ciljem da se nijedan atom udarne snage ne rasipa za
badava, poput klipnjače.

Povorka u porti pravi treći krug oko crkve u ritmu crkvenjakovog udaranja drvetom o drvo , u
ritmu zabijanja eksera kroz dlan. Prekosutra će mnogi iz te povorke , u masnom
magnovenju zaboraviti taj zvuk.
U daljini se čuju bućke koje dozivaju soma.
Iznad brda se čuje eho protivgradnih raketa, režanje poljoprivrednih aviona i histerija dece
koja u trku kroz neograđena dvorišta vrište za njima.
Čuje se kolizija mramornih, gradonosnih oblaka iz pravca Smedereva. Čuje se savršena
stanka tišine pred debeli , tropski pljusak.
Čuju se zrikavci. I zimi.
Čuje se pucketanje iz ložišta i tihi jecaj žičanog madraca. Čuje se tihi jecaj deteta okrenutog
ka zidu.
Čuje se žalopojka ruže vetrova.
Čuju se petli pa sve iz početka.
Vreme je da se krene.
“Putevi su da se ide , novom jutru, novom danu
Tamo gde se sreće vide jasno,
kao žulj na dlanu”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Milenković - Panić

Nenad Milenković - Panić

Nenad nam dolazi iz Grocke (Beograd) oženjen je i otac je dvoje dece. Radi u GSP-u kao vozač već 15-ak godina. U poslednje 3, 4 godine, sa svojim prijateljima na fejsbuku, deli napisano, nekad su to i duže priče. Objavio je do sada oko 40 postova te sadržine i nekih 17, 18 priča, pesama, 'polu pesama", fiktivnih dijaloga itd. Dodatna zanimanja su mu, naravno koliko mu obaveze to dozvole, moleraj i poljoprivreda.

Ostavite komentar