Ničija Draga

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Od  sebe po ko zna koji put odijeljena

    U kasni suton ili ranu zoru

    Vrijeme zaista manje važno je

    Kad  razlog zbog kojeg budna ostajem

    I  s lijeve strane  oštar  bol  osjetim

    Uvijek  isti  je.

    Treptaj , drhtanje

    Isto  kišno proljeće

    Kao  i prije par stoljeća.

    Toliko davno bješe

    Da  samo  još jedan drvored dalekog bulevara i ja pamtimo .   

    Kako  i  koliko.

    I zašto prestalo nije.

    Iako vijek prošao je.

   Uvučen  u svaku  poru  moje kože,

   U ukosnice i ogrlice,

   Starinski te  namještaj  priziva da  odmoriš

   Iscrpljen od  hoda  uprazno

   Usniš divan  san

   Potom  svijeću upališ

   I osvjetliš jedan  maleni  kutak 

   Gdje čekam ja , ničija draga

   Odijeljena , ranjiva, iscrpljena od vjekova lutanja i nadanja koji za  tren prođoše.

  Ozarena  kad  ti  ugledam  oči

  Makar da  odćutimo  sve  tišine

  Ispričamo pogledima i zagrljajima dugim kao vječnost

  Ono  nešto samo Naše

  Vrijedno  postojanja.

 Čekam kao Penelopa Odiseja,

 Na čas Arsenova  Una i  Kaporova Zoe

 Ne dam se godinama kao Ines

Kišova  sam  Euridika nastanjena  na „mansardi- zvezdi“

Vitova  Sonja  što je sve skitnje odskitala

vrativši se na dobro poznato mjesto, u novu prazninu.

Andrićeva  „žena koje nema“,

Samo bljesak na  prelazu godišnjih doba

Sjećam se kao Preverova  Barbara

Uporno  lije kao  i tada

I Brest  i Sijam postoje

Samo  nas  nema.

Nedovršena smo simfonija,

Kompozitor digao ruke od nas.

Najteža  je  emocija  ona  do  kraja neproživljena.

Sanjana, a nedosanjana

Naslućivana, izmaštana

A  nikad  odživljena.

Ona  zbog  koje  drhtiš,

Iako  si  je  sahranio nebrojeno puta.

Saplićeš  se, gubiš dah,

Ne  izgovoraš ono što  gori na usnama.

A  emocija  sve  jača,

Duboka  kao  najdublje  jezero

Pretvara  se u  ponor.

Tvoj  ponor  bez dna.

Iz kog nema spasa.

Kupiš u sebi, ćutiš,

Okrećeš  se  u  snu,

Dok  te ne preplave valovi.

Tebe, zidove, čitavu  sobu.

Nastani  se u svaki  kutak  tvojih  odaja.

Uzalud  provjetravaš, praviš promaju

Kupuješ mirišljave štapiće ,

Praviš rituale.

Ona  je  duboko  zavučena u svaku pukotinu

Strpljivo čeka priliku

Pravi  prevagu

Prepuštaš joj se, dižeš bijelu zastavu.

Možda je napolju bolje, pomisliš.

Tamo te neće naći.

Provjeravaš sve brave po hiljadu puta.

Zaključana je, na sigurnom sam.

A  ona te dočeka u mirisu svježe pokošene trave,

Proljećnom pljusku,

Drvima tek  iscjepanim i nasloženim pred starom kolibom.

I shvatiš da nemaš kud.

I  živimo ona  i ja  sve  ove  vijekove,

Mirimo se  i  ratujemo,

A  ti  o  tome  baš ništa  ne znaš.

Ipak  ne  mogu  da  se  ne zapitam

Zagledana  u  tamnu vodu  jezera

Kako bi  izgledao  bar  jedan

(onaj  moj  izmaštan  i sanjani )

Naš  zajednički  Dan.

Marija Dragićević

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar