BEOGRAD

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Grad teče. Ne može drugačije ako izlazi na dve reke. Prevelika je to sila vode. A gde je voda tu je i vetar. Otuda košava. Košavu je moguće grafički izraziti, oštrim kaligrafskim linijama kao kod Japanaca. Onda se dodaju one nežnije, vazdušaste i sa manje pritiska na ugljen. Dinamične. To su one fine, koje podsećaju na vlasi kose. One što se pružaju po najnižim tačkama. Koje opisuju, recimo, telo grada: Njegovo lice u vidu ovalnih bedema tvrđave, ramena u vidu dva priobalja, nepravilne ritmike crkvenih tornjeva, dvestogodišnjih ustanova, centara moći i tesnih saobraćajnica – amplituda Njegove ćudljivosti. Ipak, On je Ona na tako mnogo načina. Zbog te kose i oblika tela, koje se lenjo i senzualno pruža od planine ka vodi, kao da sebi ugađa. Zbog melodičnosti glasa izatkanog vetrom koji prolazi kroz sve otvore:

Tunele, kao i one pod zemljom kroz koje idu korodirani i spori vozovi.

Kroz razbijene prozore davno ugašenih proizvodnih postrojenja.

Međ šipke kranova za istovar dole, na industrijskoj strani obale.

Kroz uske, promajom oblikovane sokake na turskoj strani varoši.

Kroz udoline davno isušenih potoka oko kojih su pre toga formirane prve naseobine, još pre: zbegovi, i razbojničke čeke na čijem se mestu sada nalaze sterilne zgrade sa fabrički prljavom fasadnom ciglom. Kroz gustu strukturu topčiderske vegetacije, koja besprekorno tačno govori o nadolazećoj, tuberanski vlažnoj jeseni.

I dalje, unisono kroz oble stubove u izglačanoj teraci i sa lažnim zlatnim prstenovima pri pločniku iste teksture poslovno-stambenih objekata.

Ona vetrom govori hiljade nejasnoća.

U tankim glasovnim prelazima.

A koža joj je u svim bojama i sa paperjastim dlačicama u vidu zubače ili pirevine, one bokoraste i žitke trave na javnim, monoksidom zatrovanim zelenim pojasevima. Isprva je tamnosiva kakav je retki, mandatni asfalt što ne voli zimu, (ni ona je ne voli) a onda najednom, s proleća postane srebrna, jer je tadašnja putanja sunca nekako spere sa južnim snegom. Onda je zlatna i pred veče, u jesen, purpurna i u boji jadranskog peska, obećavajuća i zrela… Onda sa zimom iščeznu boje i koža joj postane bleda, tanka i prozirna poput zaleđene uvaline na tom istom asfaltu. Jednako lepa jer tada pokazuje svoju umornu poru-zdenac rovovske borbe sa studeni koja joj tako dobro stoji, samo ona to ne zna. Tako je to, uvek joj bolje stoji ono što ima na sebi od onoga što bi želela. Najbolje joj stoji ništa, dakle predvegetativna ogoljenost ranog proleća, dok ispod površine ključa ovulacija. Gorda je kao plavi borovi Hamaciparisi, posađeni uz sinor groblja i otmena kao mermer posađen između njih, breza i tisa unutar zidina. Mistična kao mist sparne magle, što pravi prstenove iz pregrejanih doboša autobusa, koji seku bare na ukoritanim ulegnućima lokalnih puteva na kojima je zabranjen saobraćaj za teretnjake od-do…

Omađijana, ezoterična i u apriornoj neizdrživoj ljubavi prema svemu i svima, izazvanoj jednostavnom hemijskom formulacijom, u betonskim potkrovljima nekadašnje industrije mesa.

Nezainteresovana, dok joj se nerođena deca revnosno dave danima sa crnim zadebljanim, i crvenim slovom u kalendaru. Oko Ilindana. Konzumentski ushićena, upletena u neonske niti nekomplementarnih i neukusnih boja reklamnih natpisa: kockarnica, kladionica, menjačnica, hotela, hostela i banaka.

Kosti su joj gipke kao prenaseljeni mostovi u pravcu Banata i Bačke, a krte i sklone lomu ako im se gudalom violine uhvati intendanca do neprirodnog ljuljanja.

Predvidljiva i okrenuta belom svetu poput varoši na severozapadnoj strani i plodna, plovna i plodovodna poput pravaroši nešto niže, ispod ramena i u predelu bokova, tamo gde se brodovi najsporije kreću i uvek izgledaju tako kao da odlaze.

Bludna i laka na prelomnim stanicama terminusa međugrada, to se sasvim lepo vidi između stolova masnih, nekada gostionica, sada samo kafana.

Nevaspitana, drčna i tek živa kao izbledele konobarice koje u tim kafanama čežnjom zanatlija licitiraju napojnicu.

Mudra, špekulativna i velikodušna među tezgama pijaca. Zagonetna kao spust sa Kosančićevog venca ka Savamali. Nelogična kao Vračar.

Nepouzdana poput kliznog zemljišta, kako pri vodi, tako i među lođama zlostlutnih brda, visinskih tačaka Torlaka, Strnjika, Avale…

Nežnu liniju leđa joj ocrtava autoput iz pravca mokroluškog brda.

Vene su joj šine.

Čipka joj je stari most.

Fino raščešljani i upregnuti sami krajevi kose – Harfa.

Dveri usmina su joj Savski nasip.

Kratkoročne mape uma, sputane instiktom za rađanjem su joj iscrtane u saobraćajnim, horizontalnim oznakama.

Mladeži su joj crvene purkače po obroncima šire periferije.

Oči su joj posvuda.

Duša joj je ruža vetrova.

Ko u majke.

I još, stalno se kreće. Teče. Grad teče.

Neprekidno.

*Ilustracija Momo Kapor – “Beograd”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Milenković - Panić

Nenad Milenković - Panić

Nenad nam dolazi iz Grocke (Beograd) oženjen je i otac je dvoje dece. Radi u GSP-u kao vozač već 15-ak godina. U poslednje 3, 4 godine, sa svojim prijateljima na fejsbuku, deli napisano, nekad su to i duže priče. Objavio je do sada oko 40 postova te sadržine i nekih 17, 18 priča, pesama, 'polu pesama", fiktivnih dijaloga itd. Dodatna zanimanja su mu, naravno koliko mu obaveze to dozvole, moleraj i poljoprivreda.

Ostavite komentar