Zavirim ponekad duboko u sebe…

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Zavirim ponekad duboko u sebe,
ali se ne vidim, mrak je.
Želim da se popnem na najviši vrh,
I vrištim dok ne poderem glasne žice.
Daleko je Everest, zajebi.
Vrištaću u sebi,
najglasnije, sve dok se ne budem čuo.
I čulo sluha mi je oslabilo.
Ne čujem to dete u sebi,
možda se plaši mraka.
Želim da se ponovo naježim
dok slušam Ninu Simone.
Nekada mi je to polazilo za rukom.
Pokušavam da obrišem prašinu
sa svojih emocija, možda ponovo zasijaju.
I kada osetim taj večernji, avgustovski povetarac,
u kasne sate pomislim,
evo ga, tu je. Možda…
I razvučem lice u osmeh,
dok kroz nozdrve duboko udišem leto.
Mislim dobro, dišem precizno,
koncentrišem se, to je bitno.
Možda je to dete samo usnulo
onaj najslađi, dečji, popodnevni san.
Možda se probudi u pravo vreme,
za neku pravu osobu.
Neka ga sada, neka spava.
Duša mi razgovara sa univerzumom, mogu da čujem to.
Osetiće kad dođe trenutak.
Umoran sam…

Autor : Zoran Jovanović

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar