U svakom poslu prvo treba biti čovek

Opera „Vladimir i Kosara” kao ljubavna priča sa nekadašnjeg dukljanskog prostora biće premijerno izvedena večeras u SNP-u u Novom Sadu.

Sa velikim nestrpljenjem očekuje se premijera opere „Vladimir i Kosara”, savremenog novosadskog kompozitora Stevana Divjakovića, u okviru programskog luka „Seoba”, evropske prestonice kulture, zakazana za večeras, od 20.22 časa na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sve se odvija u znaku obeležavanja 161. godišnjice postojanja ovog pozorišta, u momentu kada je Srpska Atina evropska prestonica kulture, a Divjaković je i ovogodišnji dobitnik Februarske nagrade Novog Sada. Prva repriza zakazana je za 29. mart u 19.00 časova, a karte su rasprodate u rekordnom roku. Kada je reč o istorijskom kontekstu opere „Vladimir i Kosara”, kompozitor izričito naglašava da je ovo delo „pre svega ljubavna priča sa nekadašnjeg dukljanskog prostora”. Stevan Divjaković je tokom višedecenijskog rada stvorio značajan kompozitorski opus. Od ciklusa solo pesama na poeziju Jovana Dučića, Desanke Maksimović i Ive Andrića, dela za orkestar harmonika, potom za klavir, gudački i simfonijski orkestar, komponovao je i dva baleta „Predsmrtna ljubavna pesma” i „Banović Strahinja”. U oblasti primenjene muzike stvarao je za poznate dramske predstave „Murlino Murlo”, „Revizor”, „Pop Ćira i pop Spira”, „Mrešćenje šarana”, „Ožalošćena porodica” itd. Divjaković je bio direktor novosadske muzičke škole „Isidor Bajić”, potom upravnik SNP-a u Novom Sadu i umetnički direktor NOMUS-a.

Pratite budno završne pripreme pred premijeru, kakvi su utisci dok gledate kako zaista oživljava na sceni vaše delo?

Opera „Vladimir i Kosara” koncertno je izvedena 2017. u SNP-u, i iste godine u Beogradu. Ovog puta bilo je veliko zadovoljstvo raditi kako sa rediteljem Aleksandrom Nikolićem, tako i sa dirigentima Dianom Čobanovim i Mikicom Jevtićem. Kako je podela napravljena sa alternacijama tri sopranistkinje izvode Kosaru i to: Marija Jelić, Darija Olajoš Čizmić i Verica Pejić. Ulogu Vladimira izvode tenori Stevan Karanac i Marko Živković, kao i mnogi drugi solisti. Prisustvovao sam gotovo svim probama sa velikom radošću. Komponovao sam operu „Vladimir i Kosara” u želji da jedinstvenim, univerzalnim muzičkim jezikom ponudim savremenom čoveku aktuelna pitanja i odgovore iz sadašnjosti i prošlosti. Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da ova opera SNP-a nastupi u Beogradu, kao i u okruženju, u Bugarskoj, Crnoj Gori, Albaniji, Severnoj Makedoniji itd.

Kako ste vi doživeli priču o Vladimiru i Kosari, koje izvore ste koristili?

Libreto ove opere napisao sam po istoimenoj drami Petra Preradovića i tragediji „Vladislav” J. S. Popovića. Legenda o ljubavnoj priči Vladimira i Kosare inspirisala je mnoge pisce poput pomenutog Petra Preradovića i J. S. Popovića, tu je i Laza Lazarević, Stevan Sremac i mnogi drugi. U njihovim dramama, pripovetkama, kao i libretu Preradovića spoznao sam duhovnu ljubav Vladimira i Kosare, kao i Vladislavljeve požude za vlašću, posebno kad kaže: „Šta je meni ubiti čoveka.” Vladimir se moli za svoj narod i žrtvuje se za svoje Dukljane. Vladislavu je mač vera, da bi se na kraju pitao ko je to on i u šta se pretvorio, tražeći oproštaj od Boga. Veoma je važno i što meni puno znači jeste okupljanje vernika pravoslavne, katoličke i muslimaske veroispovesti 4. juna u Elbasanu, u Albaniji, jer se tog dana iznose mošti Svetog Jovana Vladimira, služeći se liturgija na srpskom jeziku, a bila je i u isto vreme i na albanskom jeziku.

Koliko vam znači ova najnovija Februarska nagrada i gde ste ostvarili najbolje rezultate vodeći velike institucije i festival?

Ponosan sam na sve nagrade koje sam do sada primio, a to su: prva nagrada Evropske radio-difuzne unije za kompoziciju „Svečana Uvertira” za simfonijski orkestar, koja je izvođena u mnogim zemljama Evrope, isto tako mi je draga i Povelja Novog Sada, Oktobarska nagrada Novog Sada, priznanje „Petar Konjović” za stvaralaštvo od nacionalnog značaja, kao i druge, a Februarska nagrada Novog Sada meni je posebna, jer je primam u godini kada je grad evropska prestonica kulture. Lično sam uvek doživljavao moj Novi Sad gradom kulture, a Evropa je potvrdila te vrednosti koje on oduvek ima. Trudio sam se gde god da sam radio, da budem čovek! Za mene je to najveći uspeh i rezultat u institucijama u kojima sam bio angažovan.

U čemu danas pronalazite izazov kada je reč o vašoj muzici?

Inspiraciju u komponovanju sam nalazio u poeziji Dučića, Andrića i mnogih drugih srpskih pesnika i pisaca. Moj kompozitorski opus, od solo pesme pa do najsloženije muzičke forme ‒ opere, jasno ukazuje na potrebe mog stvaralaštva da u datom trenutku svoje osećanje prenesem na notni zapis. Biću slobodan da kažem da su trenuci u osluškivanju kompozicije u tišini, gledajući u partituru, čarobni. Pored praizvedbe opere u okviru programskog luka „Seobe”, 17. februara je izvedena moja nova kompozicija „Balkanska fantazija”, na trećem koncertu u seriji nastupa Vojvođanskog simfonijskog orkestra, pod nazivom „The Best of Novi Sad”.

Premijerna podela i umetnički tim

Operu „Vladimir i Kosara” režirao je i scenografiju osmislio Aleksandar Nikolić, koreografiju je uradio Aleksandar Ilić, kostime Senka Ranisavljević, a dirigovaće gost iz Bugarske Dian Čobanov. Kosaru peva Marija Jelić, operska zvezda koja je u prethodnoj godini nastupala sa Plasidom Domingom, Elinom Garančom, Hoze Kurom, a imala je i solistički koncert u Karnegi holu. Stevan Karanac će nastupiti u ulozi Vladimira, a Branislav Stankov i Vasa Stajkić će igrati Vladislava i cara Samuila.

Ljubav Vladimira i Kosare sa dukljanskog prostora

Krst koji se čuva u bratstvu Androvića, pored Bara u Crnoj Gori, vezan je za dukljanskog kneza Vladimira (980‒1016), čija se prestonica nalazila u Skadarskoj Krajini (manastir Ostros ‒ Prečista Krajinska). U ratu sa makedonskim carem Samuilom 997. godine, knez Vladimir je zarobljen i odveden u tamnicu u Prespi. U lepog dukljanskog kneza zaljubila se ćerka cara Samuila, Teodora (Kosara), on joj se učini ,,slađi od meda i saća” i kaza ocu da će skočiti u jezero, ako je ne da za Vladimira. Ubrzo su se venčali i živeli u dvorcu, nedaleko od manastira Prečista Krajinska na Skadarskom jezeru. Cara Samuila nakon smrti nasleđuje Vladislav, koji ubrzo poziva kneza Vladimira da ga poseti u Prespu, kao znak da mu se ništa neće dogoditi, šalje mu zlatni krst. Znajući da je Vladislav prevrtljiv, knez Vladimir zatraži da mu pošalje drveni krst, jer ,,na njemu je Spasitelj razapet”. Vladislav uputi tri monaha sa drvenim krstom, ali čim je Vladimir došao u Prespu, bio je ubijen na vratima crkve. U trenutku pogubljenja imao je drveni krst u rukama i sa njim je i sahranjen u Prespi. Kosara je njegovo telo prenela u manastir Prečista Krajinska, zamonašila se i, po njenoj želji, sahranjena je pokraj kneza. Knez Vladimir je proglašen za sveca.

Politika