DARKO MITROVIĆ ZA „GLEDIŠTE” : „Kultura u Srbiji je na izdisaju i svi smo saučesnici u njenom ubistvu”

Za kraj radne nedelje, poslednjeg meseca u godini, na portalu  „Gledište” je živo. Posle opširnog intervjua sa piscem, na redu je novi, ovoga puta sa radijskim voditeljem – Darkom Mitrovićem. Pričali smo o kulturi, o radiju, stanju u medijima, stanju u državi, njegovom ličnom angažmanu, više o tome u redovima koji slede.

Pozdrav Dare, dobro došao u odeljak intervju, portala „Gledište”. Za početak razgovora predlažem da se „razgibamo” kroz temu „Kultura u Srbiji”. Kao i u prethodnim a i u narednim intervjuima od sagovornika tražim da daju neko svoje viđenje po ovom pitanju, jer je fokus ovog portala upravo promocija kulture. Dakle, kako ti gledaš na kulturu kod nas?

Jako mi je teško da pričam o kulturi u zemlji gde su Parovi i Zadruga najgledaniji program, gde država za kulturu izdvaja 0.8 odsto ili manje, gde se na Sajam knjiga odlazi da bi se proždirale pljeskavice, a od same manifestacije pravi jedan loš cirkus. Moramo pogledati istini u oči i priznati da je u Srbiji kultura na izdisaju i da smo svi mi saučesnici u njenom ubistvu, jer sve to posmatramo potpuno nemo i nezainteresovano. Ja ne mogu da kažem da kulturnih dešavanja nema, da ne postoje neki mladi ljudi i nešto malo stariji, koji se bore i trude da kulturu održavaju koliko – toliko u životu, ali dok ne bude suštinskih promena, ozbiljnog ulaganja, podsticanja mladih da umesto splavova, izaberu pozorišta, galerije, mislim da joj nema spasa. Zaboga pa mi smo zemlja koja još uvek u umetnike upire prst i smeje im se u lice! Na žalost, čitavu zemlju je zahvatio neki novi talas neoprimitivizma, nekog mutiranog kulovskog virusa koji je sada još opasniji i jači i brži i bolji. Možda grešim, ali mislim da ovako nije bilo ni u vreme Miloševića. U Belorusiji mladi izvode predstave po gajbama, krijući se od režima. Vrlo su društveno odgovorni, ovde se prave performanski, jer je to tako IN, a posle se skokne do splava na Acu Lukasa u čizmama preko kolena, sa mrežastim čarapama ili trenerkama upasnim u farmerke. Kad smo kod toga, država je ove godine ili tačnije grad Beograd, izdvojio 800 miliona za doček Nove godine. Od tih para, 50 hiljada evra, naših para, dakle para nas poreskih obveznika, biće dato za jebenog Acu Lukasa! I niko ništa! To je zato što to vole da slušaju, to je zato što smo dopustili da nas kulovi pobede i preuzmu sve…

Kojim bi „alatima” neko ko je zadužen za to (nema mnogo „osumnjičenih”) mogao da podstakne bolje razvijanje kulturnih procesa, stvaranje pravog a ne marginalnog sadržaja, jer je na delu opšte atakovanje na intelekt nacije i pravi se mulj koga proizvode domaći mediji što štampani što elektronski?

Mislim da odgovor na to pitanje znaju svi, pretpostavljam da samo želiš moju potvrdu. Ova ekipa na vlasti je nešto najgore što se desilo Srbiji u poslednjih 100 godina. Njihova estetika i poimanje kulture je pogubna ne samo po ovaj grad, nego po čitavu zemlju. Sve je upropašćeno, a ja sa ovoliko godina koliko imam i kilometražom koju sam prešao, ne gajim neki optimizam da će biti bolje  “jednog dana”. Mislim da karte moraju ozbiljno da se promešaju, preseku nekoliko puta, pa tek onda…Možda!? Uostalom, ne znam ni šta da očekujemo, sa televizije dopiru sranja kojih se većina kao nešto gnuša i gleda sa gađenjem. Ali upravo ti mediokriteti i jesu krivi što ovi prozivode takva sranja a narod to ne traži i ne gleda, možda bi oni u nekom paralelnom univerzumu proizvodili neki kvaliteniji sadržaj.

Kad smo kod medija, čovek si koji je veći deo svoje karijere proveo upravo tu, kakva iskustva nosiš odatle, deluje da je ovih pojava bilo manje kada si ti počinjao?

Iskren da budem više se i ne sećam. Imam neke crne rupe u glavi, neke praznine. Te praznine sam primetio prvi put tih veselih 90-ih. Od tada ja više nisam isti čovek. I svakoga dana sam sve manje čovek. Pretvaram se u neko mitološko biće za koje će jednog dana neko reći da nikad nije ni postojalo.  

Medij na kojem si se ti do sada najviše istakao je svakako radio, koji po mom mišljenju još uvek spada u sam vrh kada pričamo o medijima. Vrlo lako se pristupa određenoj frekvenciji pogotovo sa pojavom novih tehnologija, velika je mogućnost prenošenja poruke široj publici. Kakvo je tvoje mišljenje o radiju danas i o onome što se plasira putem radija, šta nedostaje?

Da, na radiju sam prlično dugo. Za ove ovde uslove, možda i predugo. Pored toga što je radio postao dostupan svima pa čak i u tom digitalnom obliku, radio je danas medij koji je na žalost izgubio dušu. Čast izuzecima. Naravno da mislim na radio „Lagunu”. Ja radio mnogo volim, to je moj život, ali on više nije isti. To je jedna činjenica koju moram nekako da prihvatim ali ne znam kako. Danas na radiju ima svega. Kada kažem svega, mislim na različite žanrove muzike koja odlazi u etar. Ali! To je nekih 300 pesama koje radio stanice vrte svaki dan. Slušaoci više to i ne primećuju. Nekad smo slušali radio zbog onih glasova koji su dopirali iz tih malih tranzistora ( ovu napravu ćeš morati da objaniš mlađim čitaocima ) i divili im se. Ja sam želeo da budem kao oni, jer su oni bili moji heroji. Disko susret na 202-ci se nije propuštao, naravno zbog muzike, Indexovo radio pozorište, Kocijanov „OZON” petkom, pa zatim Sloba Konjević sa „Studija B”, zatim velika legenda, a ponosan sam što mogu da kažem, danas i moj prijatelj, Zoran Modli, Veljko Pajović, „Radio Šišmiš” i još gomila emisija kojih više ne mogu da se setim. Uglavnom su to bili naši junaci. Danas imamo sve ali imamo i deficit ljudi sa stavom, harizmom. Danas su u modi plastični radio voditelji i voditeljke. To su ljudi koji nemaju šta da kažu. Oni ne misle. Oni rade za rejtinge, a ne za slušaoce. Nedostaje sadržaj. Nedostaje uvod, razrada i zaključak. Živeo radio!!

Mesto na kom si ostavio najveći trag i gde si doživeo pregršt lepih momenata  jeste svakako radijska emisija „Mentalno razgibavanje“ koju si zajedno radio sa Markom Stepanovićem. Ispričaj nam malo o nastanku te dosta slušane emisije kao i o vašem radu u pripremi programa.

Te priče sam pričao toliko puta da mi je postalo prilično mučno kada ih iznova i iznova prepričavam. Kao i svaka priča i ova je počela sasvim slučajno. Ko zna, možda je sudbina umešala svoje prste, a možda smo se Marko i ja samo našli na pravom mestu u pravo vreme. Ko zna? Vrlo brzo smo osvojili simpatije slušalaca koji su voleli tu našu neposrednost, nepredvidivost, kriticizam, sarkazam i te naše male borbe protiv nepravde, na neki naš specifičan način. Pričali smo jezikom običnih ljudi i oni su nas odlično razumeli. Trajali smo koliko smo trajali. Punih 8 godina. Ej, to je nešto! Možda bi trajali i duže, da nas jednog predivnog, prohladnog i snežnog jutra, tog 25. decembra 2013-te godine, nisu iznenada, mučki i s leđa skinuli sa programa zbog politički neprikladne teme o kojoj smo pričali prethodno jutro. Sve ovo što ti pričam se nikada zvanično nije dogodilo. I zato ako si pametan, jezik za zube ili će te pojesti demokratski mrak! Bez obzira na sve, to je jedan jako lep period mog života. Uživao sam u svakom tom jutru, u svakoj reči, smehu sa Markom. Odlično smo se zabavljali. A onda…Onda je sve otišlo dođavola.

Kroz vaše emisije koje su išle od ponedeljka do petka iznova i iznova ste na dnevnom nivou na šaljiv i kritički nastrojen način ukazivali na loše pojave u našem društvu. Da li misliš da ste svojim dugogodišnijm delovanjem, slušaocima uspeli da makar malo doprete do mozga, da ih dovedete dotle da porazmisle malo  o nekim pitanjima sa kojima se susrećemo svi mi?

Mislim da smo našim “dugogodišnijm delovanjem” uspeli da dopremo do par ljudi. Ni to nije za potcenjivanje. I jedan slušalac je publika. Mislim da je narod postao letargičan, nezainteresovan za svoju sudbinu za koju misli da neko drugi upravlja njom. Mislim da nismo ništa uspeli da uradimo, osim da sebi napravimo pakao od života. Sada kada gledam ovako sa distance, mislim da je sve bilo uzaludno. Čim smo bili ugašeni, kao u filmu „Trumanov šou”, ljudi su prebacili na drugu stanicu i nastavili sa svojim životima. Tako je to ovde.

S tim u vezi da li je samo ukazivanje na nešto, kritikovanje, beskorisno bez većeg uključivanja određenog broja ljudi u rešavanje problema unutar zajednice?

Ti postavljaš pitanja kao da živimo u nekoj normalnoj zemlji. Naravno da je samo kritikovnje apsolutno beskorisno ako se završava samom emisijom, tekstom, govorom ili postom na fesju ili tviteru. Ljudi vole da seru i busaju se u grudi junačke samo na društvenim mrežama i to ako su dobro zamaskirani lažnim fotkama na profilima, sa pseudonimom umesto imena i prezimena. Oni su nesposobni i bez hrabrosti da se uhvate u koštac sa pravim problemima. Vade se na decu koju moraju da prehrane, a u stvari se boje samo za svoje dupe. Mi nismo zajednica. Mi smo primitivna zajednica. Uverićeš se i sam kada vidiš koliko njih će ostaviti svoje negativne komentare zbog ovog što pričam.

Takođe, kroz emisije je strujala pozitivna energija, bilo je tu dosta smeha. Misliš li da smeh leči kao i pozitivno razmišljanje i da se uz njegovo „veličanstvo“ – osmeh, lakše obavljaju dnevne aktivnosti, korača kroz život?

Da, zaista je bilo smeha. Ponekad bi se smejali jedan drugome zbog rečenica koje smo izgovarali. Smejali smo se od srca, a ne na silu kao što to rade danas. Taj smeh nas prati od samog početka ali kao nešto jako loše. Ponekad se osećam kao da smo prekršili neki zakon. Kao, zamisli ona dvojica se smeju u programu! U jebote! Pa da li su oni normalni? To se ne radi, to se ne sme, to je radijski jeres! Naravno da je lakše ako se kroz život korača sa entuzijazmom, optimizom, ako se pozitivno razmišlja ali evo reci mi ti…Da li si u stanju da uvek tako razmišljaš, da uvek budeš pozitivan, pun duha, pozitivnog vajba? Naravno da ne! Mislim da pred publikom, slušaocima, ne treba glumiti, ako si neraspoložen, onda budi neraspoložen. Na kraju krajeva i mi smo samo ljudi.

Ti i Mare ste svakako dokazali da ako imaš dobru ideju i barem još jednog koji to sagledava na isti način može nastati nešto dobro, stvari koje će trajati, ostati upamćene. Da li danas u uslovima života koji vladaju ovde, ljudi lako odustaju od svojih ideja, ciljeva, bivaju prepušteni monotoniji, plašeći se da izađu van granica poznatog?

Na neki način jesmo dokaz da ako imaš dobru ideju možeš nešto da uradiš ali isto tako smo dokaz da će svaka ideja koja se nađe na putu Velikom veziru, biti ugašena, da više neće postojati. Ideje su jedno, realizacija je drugo, plivanje do cilja treće, a održavanje na vodi četvrto. Vidim da postoje još uvek neki mladi i hrabri ljudi koji pokušavaju, koji se bore, kapa dole zbog toga. Na žalost svaka dobra ideja će završiti negde preko, negde gde to ljudi cene. Zato i ima toliko mladih ljudi koji su rešili da sreću pronađu tamo negde, a ne ovde u ovom čistilištu, u kojem svi čekaju da dođu na red i samo umru. Zvučim prilično optimistično, zar ne? A danas mi je super dan.

Ono što je danas aktuelno u vezi sa tobom jesu sve češći stand up nastupi kao i nastavak sa „Razgibavanjem” sada uz kolegu Igora Brakusa, možeš li reći nešto više o tome, kako si se odlučio da se baciš u stand up vode, i kako ti izgleda današnje „Razgibavanje“ i rad sa novim kolegom?

Ja se standup-om bavim već 6 godina, nisam ni u kakavom udruženju, nastupam solo, možda u nekoj budućnosti oformim neko udruženje, pokret komičara jer ih ima dosta, koji misle da imaju nešto da kažu. Nastupam u poslednje vreme baš često, imam dosta poziva i iz Srbije, pre neki dan i iz inostranstva. Ide meni to sasvim dobro. Publika je zadovoljna, neka i nije. Nisu navikli na malo oporiji i malo manje sladunjav humor od onog koji im se servira, uz svo dužno poštovanje prema kolegama komičarima. Moj humor je nezaustavljiv, surov, na trenutke crn i bizaran ali koliko vidim retko ko je izašao iz kluba, a da na licu nije imao osmeh. Sa Brakusom sam već imao prilike da radim na Gradskom radiju, gde su nas takođe razdvojili jer smo kvarili omladinu i vršili poguban uticaj na drugove iz Komiteta. Meni je zadovoljstvo raditi sa njim. On je radijski dinosaurus, muzička enciklopedija, horor entuzijasta, cinik i sve, sve ali ne i jutarnji tip. E baš zato ga i volim.

Za kraj ovog razgovora, izražavam ti veliku zahvalnost na izdvojenom vremenu, završićemo intervju sa praksom koja važi za ovaj deo portala, a ona je da sagovornik čitaocima preporuči nekog dobrog muzičkog izvođača, neku dobru knjigu ili film po želji. Tvoji predlozi su?

Što se tiče muzike, trenutno sam u fazi džeza, ali evo nešto što će se možda više svideti malo široj publici, Chuck Prophet – Bobby Fuller Died for Your Sins, što se tiče filmova mogu da vam preporučim nekoliko filmova, pošto sam veliki filmofil i seriofil…hahha…Možda prvo jedan sasvim neobičan film koji se zove „Okja”, zatim jedan odličan triler Wind River, „Paterson”  –  Džima Džarmuša ako ga već niste gledali i naravno „The Killing of a Sacred Deer”… Što se tiče serija : „Patriot” , „Godless”, „ Mindhunter”, „Master Of None”, „Horace And Pete”, „Better Things”….A što se tiče knjiga trenutno čitam  „Poreklo” – Dena Brauna, fenomenalno delo Alehandra Hodorosvskog „Ples stvarnosti” (od istog pisca pročitati i „Mistični kabare”), „Problem Spinoza” – Irvina Jaloma i možda ne bi bilo loše „Ja mrzim Internet”  Džareda Kobeka…Imam još predloga ali mislim da bi bilo malo razmetljivo sa moje strane.

Želim da ti se zahvalim što si me pozvao i pitao šta mislim o određenim stvarima. Nije da mi se to dešava tako često. Želim da pozdravim tvoje sadašnje i tvoje buduće čitaoce. Želim da ih imaš baš mnogo. Mada kvalitet uvek nađe neki svoj put do vrha. Hvala ti još jednom.