MIRELA PRISELAC (REMI) ZA GLEDIŠTE : “Moramo da se povezujemo i da zajedno stvaramo umetnost”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Pozdrav Remi, dobro došla na kulturni portal Gledište, za početak razgovora voleo bih da čujem tvoje mišljenje o muzici danas?

Internacionalna glazbena scena je u poprilično dobrom stanju, nekako su se pomešale granice između muzičkih žanrova, dosta je to sve fluidno, mada je to i u redu jer žanrovi uzimaju jedni od drugih ono najbolje, preuzimaju određene stvari i čine svojim. Također, postoji i alternativna scena koja je u prilično dobrom stanju, razvijaju se pank, rok, indi žanrovi, pa čak i hip hop koji je alternativniji. Pojavljuju se i novi žanrovi, recimo trep od pre par godina, što je osvežilo i mejnstrim i alternativnu scenu. Eto, mislim da je muzika generalno danas u dosta dobrom stanju i internacionalna muzička scena ali i ova kod nas.

Gde se u svemu tome nalazi grupa Elemental, prošle godine ste proslavili 20 godina postojanja, šta vas je održalo do danas?

Elemental radi svoje, unatoč tolikim godinama koje su iza nas, smatramo da imamo još uvek šta reći, da smo relevantni na ovoj sceni. Još uvek radimo kvalitetnu mjuzu i uvek postoji ta želja da se i dalje dokazujemo i budemo aktuelni, da se izražavamo kreativno i to je nešto što nas gura napred. I pored toga što smo proslavili 20 godina, ne osjećam da smo bend koji je rekao sve što je bilo bitno nego i dalje postoje teme koje nas zanimaju, možda i muče, teme o kojima treba progovarati, tu je i neka razina svjesti koju želimo buditi. Baš trenutno radimo na novom materijalu što najbolje govori da volje, želje i inspiracije i dalje ima. Ono što nas je održalo poslednjih 20 godina, zapravo, jeste želja da se vječno mijenjamo, i da stvaramo. Nikad nismo nešto previše kalkulirali, nikada nismo na muziku gledali u okviru nekih žanrova i ograničenja, jer nam je to što radimo nešto u čemu uživamo i nešto što je od hobija postalo životni poziv. Pored ovoga održalo nas je i to što su međuljudski odnosi u bendu jako dobri, što je meni iznimno lijepo. Te ljude više ne smatram toliko prijateljima i suradnicima koliko ih smatram svojom obitelji.

Fotografija : Kristijan Smok

Pripadnici ste hip-hop kulture, koji  je vaš način borbe za slušaoce, opšte je poznato da ovaj muzički pravac na ovim prostorima nije baš dominantan kao negde drugde?

Mi nikad nismo bili klasičan rep bend već smo stalno koketirali sa fankom, džezom, bluzom koji smo semplirali. Mi smo od repa faktički preuzeli samo tu tendenciju ka aktivizmu, buđenju neke svjesti, i jedino nas u tome vidim delom hip-hop kulture. Tačno je da taj pravac nije dominantan, barem nije bio kada smo mi kretali, sad on već jeste značajan i može se čuti u mejnstrimu, na raznim top listama, što američkim što evropskim. Na našim prostorima on nikada nije bio u špici mejnstrima ali je od 2000. godine prilično prisutan  na top listama, i izrodio je i afirmirao i danas aktuelne izvođače, u celoj regiji, pomenimo neke (Edo Majka, Bad Copy, Marčelo, TBF, Frenkie) tako da što se tiče rep scene na Balkanu, tu je poprilično dobra situacija.

Može li se reći da ste se kroz pesmu “Iz dana u dan” pozicionirali na sceni, da ta pesma predstavlja neki vaš pečat. Zanimljivo je da ona opisuje i današnje stanje u zemljama bivše Jugoslavije, da li ste tada mogli pretpostaviti da će ona i danas po tematici biti aktuelna, primenjiva?

Pjesma “Iz dana u dan” nije pjesma koja nas je otkrila široj publici, to je ipak bila pjesma “Romantika” sa kojom se desio neki prijelomni moment u našem glazbenom nastojanju. Ona se našla na albumu “Male stvari” iz 2004. koji smo po prvi put u potpunosti snimili sa bendom, a na tom istom albumu nalazi se i pomenuta “Iz dana u dan”. Ona jeste aktuelna i danas kao i naše ostale društveno angažirane pjesme jer se društveno politička situacija u našim zemljama Balkana nije previše promjenila. Još uvek imamo iste “zajedničke neprijatelje i probleme”, zajedničke tendencije ka boljem životu, jer je politička struktura na ovim prostorima vazda sazdana od isključivo korumpiranih foteljaša, koji ni malo ne mare za društveni boljitak i narod koji zastupaju. Ovde je vlast isprika da se akumulira neko privatno bogatstvo, političari teže osobnom boljitku i probitku, što je u potpunoj suprotnosti sa onim što bi politika i političari trebalo da budu i da predstavljaju. Jedino je situacija u Sloveniji malo drugačija jer ona nije učestvovala u ratnim dešavanjima pa je mogla puno brže da se razvije za razliku od ostalih zemalja Balkana koje je rat vratio 20 godina unazad. 

Interesantna stvar sa vama je da u vašem sastavu imate dva ženska vokala, da li je pogrešno gledati na hop kao muški posao, kako se ti osećaš kao žena na hip-hop sceni?

Što se tiče grupe Elemenatal najmanje je bitno koliko imamo ženskih ili muških vokala, muških ili ženskih svirača, mi smo bend od jednako pravnih muzičara, koji unutar zajedničke sinergije stvaraju umetničku formu, albume, pjesme i nastupe. Ja pak nikad nisam isticala moj spol kao neku prednost ili manu, mislim da sam se etablirala kroz svoj talent, upornost i rad, a nikako kroz prizmu mog spola. To praktikujem i u ostalim segmentima života jer sam osoba koja iznad svega poštuje ravnopravnost polova.


Fotografija : Kristijan Smok

Jedna od darova koje nam daje muzika jeste njena moć da povezuje sve ljude nebitno sa kog su meridijana i kakvih opredeljenja bili, tako je 2003. godine, prvi put nakon kobnog rata, došlo do saradnje između vas i Marčela, kroz pesmu Bekstvo. Kako je došlo do te saradnje, šta se i da li se nešto promenilo u tim relacijama za ovih 16 godina?

Zanimljivost oko te pesme “Bekstvo”, jeste da je ta suradnja između nekog srpskog i hrvatskog izvođača bar na rep sceni bila prva takve vrste nakon rata, što je meni iznimno drago. Do te suradnje je došlo tako što je Marčelo kontaktirao Shota i predstavio mu šta on radi, i pitao ga da li smo zainteresirani za suradnju i zajednički rad na pjesmi. Bio nam je poslao tekst i neku svoju viziju pjesme. Mi smo odmah pristali, oberučke prihvatili, napisali svoje tekstove, razmenili smo mejlove sa njim, dogovorili sve detalje, seli na vlak i došli u Beograd na snimanje. Bilo je fenomenalno uraditi tako nešto jer su nam do tada nekako punili glavu tim strahom od Beograda i Srbije, međutim na licu mesta smo se uverili da su stvari posve drugačije od onoga što smo imali prilike da saznamo iz medija. Tih par dana u Beogradu smo se družili isključivo sa muzičarima, i nismo osetili ni naznake antagonizma, jednostavno smo radili na zajedničkom projektu, i to je bilo ono što je primarno. Zbilja mi je ta 2003. i dani provedeni u Beogradu, ostali u prekrasnom sećanju. Tu sam i došla do saznanja kako si spomenuo, da su granice nebitne, već je bitno da se povezujemo i zajedno stvorimo umetnički diskurs od kojeg svi imamo “koristi”.

Nakon pomenute saradnje oko zajedničke pesme, oktobra 2016. godine kao kruna toga je došao i zajednički koncert u Beogradu, i onda malo kasnije sledeće godine samostalni koncert u Domu omladine, a prošle godine dva rasprodata dan za danom u SubBeer-nom centru. Kakvi su vam utisci sa tih nastupa, deluje da ste sve popularniji u Srbiji?

Jako mi je drago što sviramo po Srbiji, zapravo što sviramo i van Hrvatske, širom regiona, pogotovo zato što do pre par godina nismo imali distribuciju CD-a u zemljama bivše Jugoslavije. Ipak, ljudi su nas pronašli na internetu i počeli su da se zanimaju za naš rad i time nam pokazali da je naša muzika univerzalna i da našoj muzici nije potrebno službeno zastupništvo diskografske kuće, nego da ona sama pronalazi put do slušatelja. Isto tako su se dogodili pomenuti koncerti, meni je iznimno drago zbog toga, jer smo tu nekako dokazali da i bez te službene prezentacije, muzika nalazi svoj put. 

Opšte je poznato da nisi samo uključena u rad benda, baviš se pisanjem, možemo čitati tvoje kolumne, reklamiraš i određene brendove, bila si uključena u projekat perspektiva, vodila si emisiju tekstopisci u poeziji, član si žirija u emisiji zvijezde na televiziji RTL. Šta nam možeš reći o svojim pozivima, šta te najviše ispunjava, kako uspevaš da uskladiš sve obaveze?

Zbilja radim puno toga izvan rada sa bendom, isključivo jer imam puno interesovanja i ne želim biti samo muzičar, nego istovremeno pišem poeziju što mi je užasno bitno, podržavam inicijative koje su mi bitne, bavim se aktivizmom, u raznim sam muzičkim udrugama i nije mi problem uskladiti to jer sve to naprosto volim. Kada se nešto voli nađe se i vreme za to što te ispunjava. Tako da ne vidim da me te ostale stvari skreću sa muzičkog puta već su sve to neka iskustva koja me nadopunjuju i svim time se ja “hranim”. Kada se opet vratim bendu puna sam dojmova sa različitih strana, i to je nešto što me inspirira i na taj način mogu samo više dat svom bendu. To je zapravo život muzičara, moraš se prvo napuniti dojmovima da bi ih kasnije mogao “izbaciti” u svom radu.

Pomenuo sam  da se baviš i pisanjem, u poslednje vreme sve više,  na svom fejsbuk profilu periodično objavljuješ poeziju. Šta misliš o toj vrsti stvaralaštva, pisci su na internetu sve više i autorstvo se u potpunosti tu prebacilo, kad si ti osetila potrebu za tim i šta te kod toga najviše privlači?

Poezijom sam počela da se bavim od 2012. i to sasvim spontano jer nikad nisam pisala poeziju koju kasnije ne bih uglazbila. I onda sam te godine počela pomalo nešto pisati, i sve što bih napisala sam spremala u nekakve foldere, bilježnice, ladice, bez želje da to negde i objavim,  sve do pre nekih godinu dana kada sam odlučila da to više ne spremam nigde, nego da ono što napišem podjelim na mom pejdžu Remi na internetima. Uglavnom se tu radi o slobodnoj formi, u početku je bilo malo proze, u zadnje vreme objavljujem uglavnom poeziju. Ima dosta stvari koje su utjecale na to, svi ti komadići puzle koje sam godinama sakupljala da bih konačno počela da to pretvaram u poeziju. Internet je tu sjajan poligon za objavljivanje bez nekog službenog izdavača ali se nadam da ću do kraja godine izdati zbirku. Volim poeziju, mislim da je ona nedovoljno zastupljena, kada pogledamo unutar književnosti ona je nekako najtiša od ostalih žanrova, uvek su proza i beletristika u prvom planu, a poezija je uz filozofiju stavljena na marginu, možda je baš to segment koji me privlači da na svjetlost dana izvučem nešto što smatram da je nepravedno zanemareno.

Ko prati tvoj rad može zaključiti da se trudiš da u svojim javnim istupima budeš iskrena, da imaš jasan stav po nekim pitanjima, isto tako vodiš računa o svom izgledu, prepoznatljivosti, koliko je danas to zapravo važno, da se izgradi neki svoj lični brend?

Ja nisam svjesno gradila neki svoj lični brend, to je valjda nešto što se dogodilo. Kroz godine se profiliraš i ljudi spoje tvoje lice sa tvojim stavovima. Što se tiče iskrenosti, ja ne umem drugačije, uvek sam nekako govorila ono što mi je na umu, to je nešto na šta svatko ima pravo i trebalo bi da se svak tako ponaša, jer ljudsko je pravo da kažeš to što misliš. Meni nikad nisu bile bitne riječi nego djela, i džaba bi bilo sve što bih pričala po intervjuima ako iza toga ne bi stajao neki moj rad koji bi to mogao potkrijepiti, te moje riječi. Meni jeste bitan moj identitet koji prezentiram kroz muziku, svoju poeziju, kroz istupe u medijima…Mislim, sve sam to ja, nema druge, nemam jedno lice za pozornicu a drugo lice u privatnom životu, ja sam to što jesam. Svako drugo ponašanje bi bila gluma, a glumiti je puno teže. Teže bi mi bilo stvarati kada bi fabricirala neki drugi identitet, jednostavno treba da budeš ono što jesi, jer ko im živaca i vremena da glumata. Ako ćemo već glumiti, onda idemo u teatar.  

Takođe, još jedna bitna stavka u tvom životu su i putovanja, gledaš kad god možeš da se otisneš negde. Šta ti ona daju, koliko uspevaš da se oslobodiš kada si van zemlje, šta voliš da istražuješ kada si u inostranstvu?

Mislim da je iznimno bitno da čovjek putuje, i to nikako ne sme biti luksuz, nego nasušna potreba i pravo svakog od nas. Ja svu svoju ušteđevinu kalkuliram za neko putovanje, za avionsku kartu. Volim putovati, volim taj osjećaj slobode, volim upoznavati nove kulture, nova mesta, gradove, ljude. Takođe volim putovati sama jer sam onda i kadija i sudija, sama pravim svoj raspored, šta ću obići, koliko ću ostati i gde. Najviše volim da izaberem neki grad i da onda bez plana idem slobodno gde me noge vode. Na taj način sam otkrila neka prekrasna mjesta, male skrovite kafiće, parkove, muzeje na koje sam slučajno nabasala. Mislim da je jako bitno da putujemo i upoznajemo nove teritorije zbog toga što nas to čini više tolerantnima. Na putovanjima upoznajemo nove ljude, ne osuđujemo ih, ne kompariramo, samo upijamo, i onda tu nikako ne možemo biti ni nacionalisti, rasisti, isključivi, jer smo upoznali ljude drugih rasa i životnih stilova, a to nam daje neku šarolikost. Tako poznajemo sve boje koje svet nudi. To nas čini boljim ljudima, ja bih uvela pod obavezu školske module, putovanja svake godine, da razredi odu u barem neki velegrad susjedne države, a pogotovo preko oceana. Putovanje mora biti osobna misija svakog od nas ko se iole želi nazvati građaninom svijeta. 

Za kraj razgovora, želim da ti zahvalim na izdvojenom vremenu. Završićemo intervju sa nekom tvojom porukom čitaocima, možda možeš da nam daš neku preporuku za film, knjigu, muzičkog izvođača?

Možda preporuka za seriju na Netflixu – “Comedians in Cars Getting Coffee”, što se tiče knjiga mogla bih preporučiti od Erika Fromma “Umijeće ljubavi” jedna zgodna sociološko-filozofska knjiga. Muzički izbor nek spadne na jedan jako simpatičan bend pitomog zvuka, što mi baš paše u poslednje vreme, radi se o bendu “Angus & Julia Stone” i bilo što da pustite od njih nećete pogriješiti.


Fotografija : Kristijan Smok

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Avatar

Marko Baljkas

Marko je rođen u Šibeniku 1990. godine. Urednik je i autor ovog portala, a pisanje mu predstavlja najdraži poziv. Veliki je zaljubljenik u kulturu i voli da bude okružen onima koji neguju slične vrednosti, teži da se nađe u centru zbivanja i da doživljeno prenese dalje. Živi i radi u Beogradu.

Ostavite komentar