MARKO ŠELIĆ (MARČELO): Kultura je nežna biljka koju treba negovati

Po drugi put,u odeljku Intervju na ovom portalu, sa nama je pre svega liričar – Marko Šelić Marčelo.

Kako slušaš muziku, da li je i radio negde u tvom fokusu?

Radio ne slušam već dosta dugo nažalost. Muziku uglavnom slušam po sopstvenom izboru i sa ploča, što više mogu, a to je odluka koju sam doneo pre 7-8 godina jer je i mene uhvatilo to nervozno slušanje koje nam se uvuklo pod kožu i to preskakanje s pesme na pesmu, sa albuma na album, koje nužno nije ni loše ali obara pažnju. Onda sam došao do zaključka da ako bih se prebacio na slušanje ploča, verovatno ne bih iglom svako malo prebadao po ploči i na taj način sam vratio kulturu slušanja muzike. Inače, kao što je poznato da se bavim rečima ne ide mi baš da dok radim i slušam reči te onda i nisam neki ljubitelj radijskog programa i podkasta dok ostatak mog društva to slušaju dok rade, i onda mi više prija instrumentalna muzika, kompozitorska.

Koliko pratiš masovne medije ali i one manje, za opštu kulturu, muziku, da li su ti dragi neki podkasti i slično?

Ove masovne moram da pratim jer sam kolumnista i moram da budem u toku i da proverim informacije sa više mesta. Ono što privatno pratim, kada pričamo već o podkastima tu su „Sto minuta buke“, „Agelast“, „Tampon zona“ i „Sinergija“, jer mi se tu dopada izbor gostiju i izabrane teme koje opet spadaju i u moj domen interesovanja. Inače pored toga trudim se da ispratim i ostale ove „manje medije“ koje vode entuzijasti i koji prate kulturu i imaju želju da na neki način dopru do onih koje to zanima, stvarno cenim to što rade jer je to vredno svake pohvale.

Da li je kultura kod nas uštogljena i kako to da je ona i dalje na margini?

Verovatno ciljaš na to da je kod nas to malo hermetično. Pokojni Umberto Eko je jednom rekao da su i Spajdermen i Dante kulturne činjenice, pritom nije mislio da je to istog kvaliteta, ali to sve jeste kultura danas. Kultura je jedno široko, a u isto vreme skučeno polje, opkoljeno nekulturom. Meni se uvek činilo da je razlika između kulturnog i nekulturnog upravo u tome što je kultura jedna nežna biljčica koja traži negu i ulaganje od strane države/društva, dok je ovo drugo samoniklo i niče čim se kultura zapusti. U našoj zemlji se barem 30 godina radi na tome da kultura završi na margini, i rezultati su vrlo vidljivi. Ali ona je ipak i ovakva kakva je žilava i neuništiva što je svakako dobra vest, s tim što bi bila još bolja kada bismo je za promenu malo negovali.

Težnja da pomeraš stvari ti nikad nije manjkala, u prilog tome ide i album „Nojeva varka“ koji početkom decembra ima svoju opsežniju koncertnu promociju.

Ovaj album je već sviran pred publikom ali ovo što će uslediti je druga neka stvar, ove godine je 20 godina od objavljivanja prvog albuma i mislili smo se kako to da se obeleži. Mi kao i ostali bendovi koji dugo rade, imamo široku bazu slušalaca/poklonika i onda jedni vole staro, drugi novo i to je normalno skroz i onda smo eto u Zappa Bazi svirali prvih pet albuma hronološkim redosledom, a ovo sada što spremamo za 5. decembar u mts Dvorani će biti skroz u znaku „Nojeve varke“ sa po kojom starom pesmom umetnutom na odgovarajućem mestu u toku koncerta.

Koncerti u mts Dvorani?

Možda je u startu izgledalo da to nije mesto za koncerte, međutim videli smo i da jeste i da je to slučaj sve više, jer kada odete na njihov sajt vi ćete videti gomilu stvari koje se tu održavaju među kojima je i dosta muzike. Tu je više stvar kako da bendovi prilagode svoj program za „sedeći“ koncert i mi smo tu videli dobru šansu da se tako nešto i uradi. Ima trenutaka u karijeri kada ti sakupljeni materijal to i dozvoljava, a „Nojeva varka“ je sa te strane odlična da se prilagodi tom prostoru.

Koncertni prostori u Beogradu?

Odgovoriću primerom, recimo da ne idemo daleko, u Budimpeštu, tamo se relativno male svirke za do 500 ljudi, održavaju po brodovima, jer je neko procenio i pozvao inžinjere zvuka i akustičare da ciljano prave prostore za tako nešto. Kod nas je totalno druga stvar po sredi, mi se bavimo prepravkom namene prostora. Koncerti se ovde održavaju na mestima koji nisu namenjeni za to i onda dolazimo dotle da imamo loš kvalitet zvuka, i to nije pitanje ozvučenja, veštosti tonaca nego je jednostavno prostor promašen.

Kako iz te sfere objasniti nekome ko nije odvade da po neku zabavu u Beogradu može da ode jedino na neki splav?

Beograd jednostavno nema koncertni prostor za dve do tri hiljade ljudi, nego imaš za hiljadu, hiljadu i po, u Dom omladine stane nekih 800, pomenuta mts Dvorana prima hiljadu i po i sledeća je Arena sa 20 hiljada. I onda idemo u realizaciju koncerata na mesta koja nisu predviđena za to i dešava se da niko sa tih koncerata ne izlazi zadovoljan. Rešenje problema bi moglo da bude da se jednostavno izmestimo na neka mesta koja su predviđena i pravljena striktno za muzička dešavanja.

Da li ste možda nekad razmišljali i o ovim stvarima prilikom pravljenja pesama?

Ne mogu reći da nije bilo i toga, naravno ne mislim na komercijalni momenat. Ja se vodim time da živo slušanje mora da doda još nešto tom slušalačkom iskustvu, a ne da oduzme. Tako da planirati i radovati se kako će nešto da zvuči uživo još dok se prave pesme je super stvar i nema tu ništa rđavo, pogubnije je nešto šteluješ mimo onoga što želiš da bi to nekome bolje zvučalo. Nije loše imati u vidu da kad praviš neku pesmu razmišljaš na način da ćeš je jednom izvesti uživo. Katastrofa je što živimo u vremenu gde se trenutno putem najnovije, novopečene muzike, ubija koncept koncerta u glavama mlađe publike. Tu više nema živog nastupa, sve je plejbek i tako je sve koncipirano da je čitav koncert plejbek. Neki novi klinci dođu na takva mesta odslušaju to sve i misle da su bili na koncertu ali to nije koncert. Deo bavljenja muzikom je i performans, i to je priča koja ide paralelno, nama su kada smo počinjali mnogi usadili ideju da to što mi izvodimo mora da bude spremno za živo izvođenje, i da tako muzika živi. Lepo je dok se stvara, izbacuju albumi, poštovaoci to slušaju iz topline svoga doma, ali se vi ne vidite, tek se sa na koncertima upoznavate i razmenjujete energiju i tome slično. 

O većini pesama sa albuma si već dosta pričao, voleo bih da mi nešto više kažeš o pesmi „Reset“,  a uz to dodatak, kako se ti resetuješ u današnjem svetu?

Album u principu preko pesama putuje do sopstvenog naziva, i to je vrlo jasno. Konkretno je to pretposlednja stvar na pomenutom albumu i ona zatvara društveni narativni luk, nakon nje ide pesma „Kod kuće“ koja ga zatvara na ličnom nivou, a sve je krenulo pesmom „Udahni“ koja instalira oba ta toka, tako da je pesma „Reset“ ujedno povratak na „fabrička podešavanja“, to predstavlja i moju ličnu veru i nadu da se neke stvari ipak mogu i popraviti. Što se tiče ličnog reseta mislim da je zdravo, kao ekonomisti što prve rebalans budžeta, da tako i mi na ličnom polju, treba da povremeno napravimo rebalans ličnosti jer se mnogo trošimo, brzo je vreme, većina radi i po više poslova i svi smo  kao neki žongleri. Tako da treba povremeno zastati i pitati se gde smo, šta smo i ko smo, čemu težimo, da li smo ono što smo hteli da budemo ili ne. Ako smo uspešni treba da se zapitamo koliko nas to košta, dok ako nismo ajde da vidimo kako možemo bolje, i to predstavlja notorni rad koji svako mora da prišuti sebi koliko može, jer treba i vremena za tako nešto ali ti povremeni reseti jesu svakako dobra stvar.

Spomenuli smo i posednju stvar na albumu „Kod kuće“ pa ako možeš da mi daš neko pojašnjenje šta za tebe predstavlja pojam kuće?

Ako pričamo o albumu ja bih to objasnio preko albuma mog velikog prijatelja i saradnika Radeta Sklopića „12 Rooms“ gde je svaka kompozicija propraćena ilustracijom/stripićem. Mi smo polemisali malo oko jedne ilustracije kojom dominira lik kome je dobro i koji ima svoj mir gde god da se nađe. Ja sam onda tu došao na ideju da glavni lik ima nacrtanu puževu kućicu na leđima. Pesma „Kod kuće“ je upravo to, ne predstavlja povratak kući kao fizičkom mestu već povratak sebi samom. Što se društva tiče, Milan Mladenović je već kroz pesmu „Zemlja“ to lepo pojasnio, treba nam kuća za svu našu decu. Treutno ovde to nije tako, nego imaš ovu decu i onu decu, i to je suprotno bilo kakvom idealu društva otkako smo izašli iz robovlasništva. Onda imaš izum demokratiju gde bi kao po uređenju trebalo da dođe do neke nivelizacije u tom smislu, naravno nikad ni ne može biti idealno, ali ajde da probamo da nikom ne bude grozno i tu nas očekuje strašno mnogo posla. Moj najveći strah je da smo proveli jednu deceniju baveći se time kako da se otarasimo jednog režima koji nas jaše i koji je načinio ogromnu štetu ovom društvu i koji će se jednom i promeniti, ali šta nam onda ostaje, mislim da će rad na popravci trajati ko zna koliko dugo. I onda na tom putu ozdravljenja može doći do zamora kod ljudi, možemo da posrnemo i po više puta, da stanemo…sve više to postaje izvor moje strepnje. Ta šteta je tolika da se vidi na svakom koraku. Ovde vladaju beskičmenjaštvo, pokvarenjaštvo, kukavičluk, potkupljivost koja se opet bazira i na objektivnom siromaštvu. Tako, da bi nam bilo bolje, za početak bi bilo dobro da od sebe samih napravimo kožu koja nam je potaman. To mi je na kraju krajeva i bilo bitno u „Nojevoj varci“, da pažljivom slušaocu, neće promaći to autorsko seciranje sebe samog jer ako nema toga šta si ti – ludi propovednik koji govori sa nekog brda „slušajte vi, meni je super, a biće i vama ako uradite to i to“. Bitno mi je uvek bilo kod toga da pošaljem poruku slušaocu ko sam ja, da oni znaju ko im se obraća, uvek sam bio protiv elitizma i one parole – „mi smo super samo ima onih par tamo što ne valjaju“, što se više zagledamo u sebe i što više poštenije to je šansa da ćemo moći bolje da sagledamo i sve ostalo.

Da li je ovo tvoj najzreliji/najličniji album?

Najličniji jeste, e sad da li je i najzreliji to treba da kaže publika. Oduvek je kod nas, u našem radu i sa krajnjim proizvodom preovladavalo ono lično i uvek je bila prisutna ta potreba, tako da je rad na ovom albumu i izazov da bude još ličniji bio u tolikoj meri veći.

*Naslovna fotografija: Marko Obradović EDGE

*Pročitajte i ovo

MARKO ŠELIĆ (MARČELO) ZA GLEDIŠTE : “Uvek imaš izbor, pa i onda kada ti drže pištolj na slepočnici”

Budite u toku sa najnovijim objavama:

• Nov pogled na stvarnost kroz prozor voza Beograd – Bar: Prikaz putopisa „Putešestvija po zemlji…koja više ne postoji“
• Grupa „Maneskin“ objavila dopunjenu verziju albuma „Rush“ (VIDEO)
• Koncert Ritma Nereda u Zappa Bazi rasprodat – zakazan i drugi nastup 18. novembra!
• MARKO ŠELIĆ (MARČELO): Kultura je nežna biljka koju treba negovati
• Tupak dobio ulicu u Ouklendu