S Vitezom u kafani

Imao sam privilegiju da upoznam slavnog pisca Milovana Vitezovića i da se sa njim družim u kafani. Intervjuisao sam ga kao mlad novinar. Predložio je da se nađemo u kafani „Kolarac”, a ja sam kao svako neiskusno piskaralo došao ranije pripremajući se kao za dvoboj. Naručio sam točeno pivo. Nekoliko minuta kasnije ušao je Vitez. Teško se kretao. Imao je problem s nogom. Seo je i poručio lozovu rakiju. Kafana „Kolarac” je u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, u Vitezovićevom komšiluku. On je živeo u Ulici Vuka Karadžića.

Stanujete u Ulici Vuka Karadžića. Mislite li da je to slučajnost, ceo život ste posvetili Vuku, pitao sam ga.

„Ništa nije slučajno. Prvo, dugo ličimo na sebe, a onda se usaglašavamo sa onim čime se bavimo. Mene je stigao Vuk Karadžić, u temi, u adresi, i u nozi”, odgovorio je.

Dok je ispijao lozovu rakiju, pomenuo sam mog omiljenog pisca Danila Kiša i pitao ga kako ga pamti. Družili ste se sa njim. Koja je vaša poslednja uspomena na njega?

„U teškoj bolesti, posle operacije, sreo sam ga jednom na Lionu. Pušio je, naslanjajući se na stablo drvoreda, kao da se krije, i pričao mi kako su mu francuski lekari zabranili duvan. Na dodeli Avnojeve nagrade njegovi bliski su pazili da ne popije ni kap. Primio je čestitanja od Mome Dimića i mene i prišapnuo mi da poručim čaj i da u njega sipam lozovu rakiju, a on će doći da nazdravi. Uradio sam to. Posle sam zapisao epigram, unevši njegovu zdravicu: Nazdravi mi loza-čajem/ I odlazeći ja trajem”, rekao je Vitezović.

Na Berlinskom zidu, među grafitima, bilo je stotine Vitezovićevih aforizama. Imao je žal za tim. Mogao je taj zid da ostane kao spomenik globalnoj netrpeljivosti, pričao je.

„Gde god da smo se rodili na ovom kontinentu, od grčke mitologije do danas, mi smo Evropejci. Ja u Evropi objavljujem i nemam potrebe da u nju dodatno ulazim”, govorio je.

Nenametljiv, zabavan, inteligentan, ironičan… takav je bio Milovan Vitezović. Intervju s njim se pretvorio u celodnevno druženje u kafani… Pričali smo o umetnosti, satiri, slobodi štampe, cenzuri…

„Pokazalo se da je apsolutna sloboda štampe, za koju se satira najzdušnije borila i izborila, u kojoj možete sve da kažete, uz dopuštenje i primitivizam, postala po nju pogubna”, rekao mi je Vitezović.

Nije mi direktno dao nijadan savet. Ali, nema veze. Sve što sam čuo od njega, pobeležio sam.

„Moje književno veruju je: Piši duboko! Mene su aforizmi, ispisujući ih, učili da što dublje i što sadržajnije mislim. Još na početku, 1968. godine, Gustav Krklec mi je, posle jedne književne večeri, rekao: ’Misli su ti dobre, ali su ti potrebna dela iz kojih će biti vađene.’”, pričao je.

Vitezović je ceo život bio slavljen i zabranjivan. Bio je jedan od malobrojnih pisaca čija je knjiga, „Srce me je otkucalo”, 1969. godine zabranjena i uništena. Ta knjiga bila je zabranjena „u paketu” s listom „Čivija”, u kome je Vitezović bio glavni urednik. Današnji oblici cenzure su ,,mala maca’’ u odnosu na ono sa čime se Vitezović borio i izborio.

„Zabrana za knjigu ’Srce me je otkucalo’ je donesena u beogradskom Okružnom sudu, tada u Masarikovoj ulici. Bilo je to jedno od suđenja pameti. U obrazloženju, zabrana je iskazana paušalno, a ja mislim da je to zbog misli ’Narod se zabavlja vešanjem – slika svoga vođe!’”, ispričao mi je Vitezović.

Tog dana kada smo radili intervju u kafani „Kolarac”, Vitezović i ja smo, bogami, popili po pet-šest pića. Ispratio sam ga do stana i otišao kući. Posle nekoliko meseci, sedeo sam sa nekim društvom u bašti kafića u blizini „Kolarca”. Video sam Milovana Vitezovića kako uz pomoć štapa teško prolazi ulicom. Ustao sam i javio sam mu se.

„Gospodine Vitezoviću, ne znam da li me se sećate, radili smo intervju, a sad vas vidim slučajano, pa rekoh…”

,,Bojoviću, ništa nije slučajno”, rekao je Milovan Vitezović.

Aleksandar Bojović