DARKO MITROVIĆ: Beskičmenjaštvo je ovde nacionalni sport!

On je bivši radijski voditelj i tv lice, a od skora urednik svog podkasta pod nazivom Lobotomija. Naravno ko malo prati njegov rad može reći za njega da je karakterističan po svom izražaju, kojem dominira beskompromisnost, osobenost i stav. Dragi čitaoci, po treći put sa nama je Darko Mitrović!

Nakon burnog odlaska sa TV-a opet si našao način da se obratiš svojim poklonicima ovaj put preko podkasta Lobotomija. Kako je tekla priprema za to, da li si zadovoljan učinjenim, odzivom na tvom kanalu, da li si se konačno pronašao?

Kao što sam već jednom negde rekao, promenio sam agregatno stanje ali nisam nestao niti planiram tako nešto. Poražen si samo onda kada sebi priznaš poraz. Uostalom svi padovi i usponi su deo života. I nije slučajno što su neki moj odlazak sa televizije pokušali da predstave kao poraz. Beskičmenjaštvo je ovde nacionalni sport. Kako rekoše kolege iz #BooksOfKnjige – Kad se kičma savije, guzica se širi! Znaju to dobro ovi o kojima pričam.

Meni je potpuno svejedno da li je to televizija, radio, podcast, pisanje ili dizajn. Moja potreba da se izrazim je jača od svih tih nametnutih granica, formi i šablona. Dokle god imam publiku, a imam je, dokle god makar i jedan čovek želi da sluša ono što imam da kažem, ja ću postojati. Tek onda kada se isprazni i taj poslednji red i ugase svetla, znaću da je kraj.

Trebalo nam je dosta vremena da pokrenemo stvari sa mrtve tačke ali ne zbog nedostatka novca ili izostanka pomoći prijatelja, dragih i vernih slušalaca, gledalaca, više je to bio jedan zamor materijala. Sa godinama sam počeo da se umaram od svih tih početaka ali sam ne tako davno shvatio da su oni zapravo blagoslov, a ne kazna. Veoma sam zadovoljan brojem ljudi koji slušaju moj podcast, sa ozbirom na sadržaj, različite goste i čitavu tu moju zamisao o povrataku toplog ljudskog razgovora pa čak i sa ljudima sa kojim ne delim iste vrednosti. Mnogi su očekivali da ću nastaviti da serem po vlasti i izmotavam se na svakodnevne teme ali sebe ne doživljavam kao klovna, suviše poštujem i publiku i sebe da bih relativizovao ovo zlo oko nas.

Moj podcast za razliku od nekih podcasta ne reklamiraju mejnstrim mediji, ne finansira USAID ili EU fondovi, ne postoje marketinške agencije koje bilduju subskrajbere i preglede. Kod mene nema „spontanih odgovora sasvim običnih ljudi” na loše komentare. Ja sam eklatantan primer samoodrživog razvoja. Hahaha! Ovaj podcast finansiraju gradjani Srbije ili preciznije, ljudi koji cene i poštuju ono što sam radio i radim. Sada koračam samouverenije i polako. Korak po korak. Ne takmičim se ni sa kim, osim sa vremenom, niti bilo koga vidim kao konkurenciju. 

Ovo mi je prvi intervju za godinu dana i hvala ti što si se odvažio da me pozoveš. Jedan si od retkih. Svoj mir sam pronašao uz porodicu, dakle, Sandru i mog sina, Nemanju. Oni su moje blago, sve ostalo je sranje. Nisam baš najbolje shvatio ono pitanje – Da li si se konačno pronašao? Ja sam odvuek znao šta želim da budem i tačno sam tamo gde treba da budem. Da li ću u budućnosti promeniti background kada mi dosadi postojeći, verovatno. Ja sam čovek slobodnog duha i nisam materijal za sedlanje. Za sada ne planiram neke skokove koji bi mogli da ugroze moj komformizam. Uživam i volim ovo što radim.

Kada gledaš iz ove perspektive da li ti je napuštanje studija na onakav način bio pun pogodak, da li je možda bilo ishitreno ili je jedino tako bilo moguće i da će jedino na taj način sve imati smisla?

Iako delujem kao vrlo impulsivan i ishitren, ni jednu odluku ne donosim olako, pa tako ni moj odlazak sa televizije nije slučajan, niti se dogodio u afektu. Ne mogu da kažem da mi tog jutra nije prekipelo. To je bila samo kap koja je prelila čašu. Iskren da budem, žao mi je što to nisam učinio ranije. Oni nisu moja „šoljica čaja“, nikada tu nisam pripadao, iako sam u principu lojalan tip.

Na kraju krajeva, ispoštovao sam i sebe i publiku kojoj sam godinama unazad govorio da ne trpi ničije ucene, pritiske, da se ne prodaju za manje ili više keša, da ne dozvole da ih iko ignoriše, uzima zdravo za gotovo i nipodaštava, jer vrede! Dakle, učinio sam ono što sam savetovao drugima. Kakav bih ja to bio čovek kada bih jedno pričao a drugo radio? Mene ne može niko da kupi, zato što ja nisam na prodaju. Biti svoj, znači platiiti određenu cenu, a ja je rado plaćam. Zbog toga trpi moja porodica ali i oni su podržali moju odluku i stali uz mene. Sada mogu da kažem da nas je sve to još više zbližilo. Smisao svega ćemo videti jednog dana kada dođe kraj, kada se okrenemo iza sebe. Tada ćemo znati da li je sve imalo smisla i gde smo pogrešili, do tada ostaje da radimo i nadamo se najboljem. Živim sadašnji trenutak, ne propuštam priliku da živim. Sreća je stvar percepcije a ne pitanje sigurnog posla, redovne plate i jebenih rejtinga.

Pre izvesnog vremena u još jednom podklastu – (DLZ prim. aut.) jedan od urednika i voditelj istog Marko Vidojković je tvoj slučaj okarakterisao kao da si na neki način bio izbačen iz takta od strane tviter zajednice i da si ulaskom u klinč sa njom, samom sebi napravio zlo. Da li deliš to mišljenje i imaju li društvene mreže tu moć?

Zaista ne gledam njihov podcast ali mi je jasno da je to relativizovanje i minimalizacija onog što se događalo tamo. Ta televizija mora sebe da predstavi kao demokratsku, slobodnu, objektivnu, modernu televiziju, pa im baš ja i ne idem u prilog. Ja moram da se iskompromitujem, izbrišem gumicom, etiketiram i naravno javnosti predstavim kao neko ko je „puko”.

Taj vetar u leđa koji je dobila ta emisija je ništa drugo nego iluzija ali na žalost i oni će shvatiti kada već bude kasno. Jer pre ili kasnije svako stane u red za precrtavanje.

Ja opraštam ali ne zaboravljam. Pričali su mi da me je Vidojković ismevao u emisiji. Tako čuh. Nisam mu reč rekao, a znamo se dobro, čak smo jedno vreme zajedno radili i emisiju na jednom radiju koji je kasnije pao za slobodu nemo. Nisam ljut ni na koga. Nema gorčine, nema besa. Potpuno sam ravnodušan. Posmatrajući sa ljudske strane u jednom momentu kada je Vidojković bio napadan, kada su mu pretili, bilo mi je žao, jer sam kroz sve to prošao i to potpuno sam. Televizija je stala iza njega. Iza mene nije. Njemu i Kulačinu želim svako dobro, još puno dobrih epizoda i astronomske preglede. Ta priča oko tvitera je čista glupost, ne postoji osoba na tviteru koja nije bila žrtva sajberbulija ali to nije bio razlog mog odlaska. Uostalom iza tih napada su stajale moje vrle kolege i pojedine novinarke koje se hrane ispijanjem krvi, dok iza njih kulja dim iz lonca u kome se krčkaju slepi miševi i otrovni bršljen. Nije ni bitno više. Bilo pa prošlo.Moj život i život moje porodice nisu bili važni televiziji za koju sam radio, to je glavni razlog zašto sam otišao odatle. Da li društvene mreže imaju moć da nekog unište? Isto koliko i grafiti na zidovima.

Od tog trenutka kreće tvoje kako ti to nazivaš „kulturno poništavanje“ šta sve misliš pod tim?

Ne nazivam ja to tako. Pitaj likove iz antičke Atine za *ostrakizam. Odatle je počelo kao neka potpuno drugačija ideja ali je kasnije postalo ovo što danas nazivamo ” kultura poništavanja”.

Ali kao i tada taj ”genijalni izum” je iskoristila i današnja moderna, „demokratska“ civilizacija kao jako korisno sredstvo u borbi protiv neistomišljenika. Kultura poništavanja je trend da se ljudi koji izlaze iz službenog ili oficijelnog narativa globalističkih medija satanizuju i odstranjuju iz javnog života. To je kultura zombirane svetine koja kamenuje, zatire, poništava, odstranjuje. Ukoliko ste kao ja žrtva toga, za vas nema mesta u javnom životu, a ako se kojim slučajem i izborite za svoje mesto pod suncem, budite uvereni da će vas saplitati na svakom koraku. Kultura poništavanja (Cancel culture) postoji odavno ali je pojavom društvenih mreža dostigla svoj vrhunac. Na kraju krajeva poništili su jednog Čajkovskog, Rusku plavu mačku, Vodku, Pepe Le Tvora, Dejv Šapela, Ajs Kjuba i mnoge druge koji se ne uklapaju u agendu, „Novu normalnost“. Godinu dana nakon mog odlaska i evo, ovo je moj prvi intervju. Svi oni ljudi koji su me „nekada davno“, tapšali po ramenu, aplaudirali, molili da ih ugostim u Razgibavanju ili makar pomenem, nestali su, jer kao i uvek, pacovi uvek prvi napuštaju brod koji tone. Nadam se da će se prepoznati u ovom tekstu. Dve-hiljade-dvadeset-dve godine posle Hrista imamo i dalje kamenovanje, besnu rulju sa vilama i vatrom, koja iskolačenih očiju i razjapljenih vilica traži nečiju krv, žrtvu. To je ta civilizacija i društvo danas. Ja sam radio voditelj bez radija, pisac bez papira, slikar bez platna, komičar bez scene i publike. Za mene nema mesta ali ne brinite sam ću ga napraviti za sebe.

Pored rada na podkastu baviš se dizajnom gde kreiraš razne stvari ali širiš priču i na učionicu koju sam vodiš. Ima li interesenata i da li preko toga uspevaš sebe da držiš u balansu i dalje od stvari koje umeju čoveka totalno da izmene?

Dizajnom se bavim godinama unazad ali nisam to toliko pominjao dok nisam osetio potrebu da učinim drugačije i iznesem to pred javnost. Završio sam Digital Composting. Stručnjak sam za – Matte painting and envoirement design. Ja sam web i graficki dizajner i ilustrator. Radio sam i za neke velike kompanije kao sto su (GIZ), Britansko izdavaštvo, Australijsku nezavisnu filmsku industriju i mnoge druge. Posledjnje dve godine imam i online radionicu, odnosno učionicu Adobe Photoshopa, koja obuhvata osnovne, napredne kao i ekspertske tehnike rada u zavisnosti od potreba polaznika. Nastava je uživo i online. Trenutno radim na novom sajtu gde će i oni koji žele da dopune svoje znanje, a nemaju vremena ili novca za dvomesečnu obuku, moći da krenu i ispočetka kupovinom određenog kursa Adobe Photoshopa, Adobe Illustratora, Adobe XD, Lightrooma, Figme i drugih software-a i platformi koje sam podelio u nekoliko grupa. Planiram da proširim i ekipu koja će raditi uz mene. U planu mi je da na tom sajtu uvrstim i neke kurseve koji nemaju veze sa dizajnom ali moraju biti kreativni, o tom potom. Sandra je već uveliko uključena u celu priču i samostalno radi odavno i odlično joj ide. Planiram da sve to dignem na viši nivo. Noću se bavim dizajnom, danju podcastom. Marksizam u praksi, sinko! Zato izgledam onako sveže u Lobotomiji…Hahaha!

Dizajn je moje bekstvo od stvarnosti i ja zaista uživam u tome. Ako pričam o nekim skorašnjim planovima, čeka me jedna ilustracija knjige za decu, nekoliko covera za knjige koje su još uvek u pripremi, čeka me jedan veliki posao, ali o tome ne želim da pričam još uvek, tek kada potpišemo ugovor. Ponekad se zaista osećam premoreno ali ja jedino u frci i znam da funkcionišem. Kada se ulenjim ništa i niko ne može da me pokrene.

Pored toga što dovodiš goste u svoj podkast, radiš i jednu vrstu radio drame gde daješ neki svoj osvrt na događaje oko nas sa sve džinglovima i muzikom. Mnogima se to dopalo uključujući i mene, nastavljaš li sa tom praksom i koliko je danas potreban jedan takav stariji metod vođenja emisija na radiju ali sad u novijoj formi?

To zapravo nije radio drama. Radio drama je nešto sasvim drugačije, ovo je više old-skul-haj-tek-šit radio. Kakav opis!? To je ono što meni najviše leži i što me podseća na slavne dane radija ali postprodukcija takvih stvari je jako komplikovana i zahtevna a broj zainteresovanih nezadovoljavajući. Nastaviću tu i tamo sa ponekim radio-edit izdanjem Lobotomije ali vidim da ljudi više vole nabrijane goste i šuplju priču. Kome danas treba tako nešto? Ovo je brzo vreme gde ljudi traže hejt, laku i jeftinu zabavu, nešto što je trendi, fensi i ludiloooo. Drago mi je da ti se dopada, dopalo se mnogima, ali znam i tačan broj nažalost. Svi traže kulturan sadržaj i onda kada im to pružiš, počnu da traže brže, jače, bolje – Daj malo ono tvoje!!

Svi su umislili da su reditelji i urednici i da mogu da zahtevaju od nas koji pravimo neki sadržaj baš to što oni žele. Otpraćaju me ili zapraćaju u zavisnosti od gosta kojeg dovedem, a onda posle pričaju kako me podržavaju. Pa jbt saslušaj i tog lika, pa vidi da li ćeš ga mrzeti još više ili ćeš promeniti mišljenje. Šta misliš, koliko ima ovde baš top kvalitetnih ljudi i koliko brzo možeš da ih potrošiš ako ih dovodiš jednom nedeljno. Ne baš puno, zar ne?

Ne vredi, narodu ne možeš udovoljiti i potpuno je glupo to pokušavati. Radio je umro, a mislim da je potrebniji nego ikad. Ovo što sada slušate nije radio, to je beskonačna playlista sa praznoglavcima koji pričaju koliko je sati, kakvo je vreme i gde je gužva. Naravno, čast izuzecima. Svuda je prokleta gužva, eto sad možete da ugasite radio! 

Pomenuli smo više puta podkast, šta misiliš o toj formi, imaš li nekog favorita kod nas ili u inostranstvu, šta tebi lično podkast daje?

Podcast je svaki epizodni sadržaj, audio ili video, koji možeš da slušaš odloženo na netu, onda kada ti želiš ili daunloaduješ pa kasnije slušaš na svom omiljenom uređaju. Kao što vidiš na mom primeru, svaka budala može da ga pokrene. Tako da to nije ništa posebno. Postoji nekoliko stranih podcasta koji su meni bliski, koje volim da slušam, kao na primer Mark Marona i njegov WTFPod, Bil Bura, Bertcast, Rasela Branda, Dejv Šapela, Things Fell Apart – sa Džon Ronsonom i ima još par njih na koje bih želeo da ličim kad porastem. Podcast mi je omogućio da u tišini svog doma dovedem ljude čije mišljenje ili cenim ili želim da čujem. Mnogi od njih su mi prijatelji, neke sam po prvi put sreo tek na snimanju ali zapravo ja i ne želim da ugostim baš sve, ipak je to moj dom, a ne studio u Koštunjaku. Prvobitna namera mi je bila da nemam You Tube kanal, nego da moj podcast emitujem samo na podcast platformama ali ljudi jako vole da gledaju ono što slušaju i to je jedini razlog zašto imam YT kanal. Iskoristiću priliku da se zahvalim toj „maloj grupi“ od 25K ljudi koji me prate i naravno mojim Patronima koji me podržavaju finansijski. Mislim da je lepo što svako može da pronađe za sebe ono što ga interesuje, toliko ima podcasta da zaista nema potrebe za guranjem. Ovde u Srbiji smo navikli da imamo jedan tok šou, jedan podcast, jednog „super“ voditelja, jedan bend, jednu partiju i pastira kojeg ćemo slediti slepo kao ovce. Ako malo bolje pogledaš videćeš da za svakog postoji podcast u kojem će se pronaći, što ne znači da ostali ne treba da postoje.

Ti si jedan od prvih koji je dao pravu podršku ovom sajtu u njegovim počecima, da li i ova forma deljenja umetnosti ima neku svoju vrednost u današnjem svetu i šta je trenutno po tvom mišljenju najdominantnije, zvuk, slika, video ili ono što je napisano?

Drago mi je ako sam makar malo pomogao u stvaranju ovog sajta. Pre svega ti si dobar čovek, a to me je podstaklo da ti koliko je to bilo u mojoj moći, pomognem. Evo sad ti uzvraćaš i to je ta „banka usluga“ koja je jako bitna. Takođe je jako bitno da umetnost bude dostupna, vidljiva, da ne predstavlja privilegiju određenoj klasnoj grupi ili pojedincima. Umetnost kao i društvene nauke nam pomažu da ovladamo sobom i da razumemo čoveka, i otuda teza da su značajnije od prirodnih nauka čiji je zadatak objašnjavanje prirode. Sa ovim se slaže i činjenica da sve češće čitamo da među ljudima opada saosećanje ali ne i interesovanje za umetnost. Jer to je nasušna potreba svih nas, to je duhovna hrana koju crpimo iz Kosmosa. I pre je umetnost doživljavala promene i menjala se kroz vreme i prostor, što je dobro, što znači da je živa i da evoluira, a danas je dostupnija nego ikada i ne delim je na zvuk, sliku, video ili pisanu reč. Svi ti navedeni načini izražavanja su podjednako bitni.

Poznat si po tome da voliš više vrsta umetnosti, šta te je u poslednje vreme najviše prodrmalo, imaš li neku preporuku?

Umetnost je univerzalni jezik i ja ga prepoznajem svuda. Iznova i iznova se oduševljavam tom neopisivom lepotom, estetikom uopšte, ponekad mislim da je sam smisao postojanja umetnost. Moja preporuka je da pogledate prvo oko sebe, da prvo primetite svet kojim ste okruženi, ptice, drveće, cveće, oblake, nebo, reke, ukoliko ih još uvek nisu sve ubacili u cevi i ljude kao najveću kreaciju koja je ikada postojala. Tek onda ćemo shvatiti koliko zapravo ne cenimo ono što nam je dato na korišćenje. Ne bih znao šta da vam preporučim, a ne bih želeo ni da ispadnem pretenciozan, zato što svako treba da pronađe za sebe ono što samo njemu mnogo znači. Jedino tako će vas zaista nešto prodrmati i dirnuti vašu dušu. Sve ostalo što preporučujemo mi koji imamo dodira sa nekakvim javnim životom je čisto proseravanje.

Za kraj ovog razgovora imaš li neku poruku za sve one koji cene tvoj rad ali i one koji još uvek traže svoj put kako si i ti u više navrata.

Nedavno sam na poklon od Sandre i Nece dobio retro gramofon i ploču Bouvija iz ’84-e. Eej! Koliko je to dobar osećaj! Oduševio sam se kao malo dete. Ne dozvolite da ubiju to malo dete u vama. To je moja poruka. A svima vama koji me podržavate i cenite, želim mirno more sa što manje bura i životnih brodoloma. Izvinite što je ovo poslednje zvučalo kao da vam Popaj upućuje pozdrave. Budite mi pozdravljeni a tebi zasta mnogo hvala za ovaj intervju. Svako dobro.