I za život i za pozorište potrebna je hrabrost

Kad budemo shvatili da je odnos prema drugome odnos prema samom sebi, nešto ćemo promeniti.

Glumica Dragana Varagić ukrstila je ovog proleća svoj umetnički potencijal sa Beogradskim dramskim pozorištem. Rediteljka Ana Tomović poverila joj je ulogu kraljice Elizabete Prve u romantičnoj komediji „Zaljubljeni Šekspir”, rađenoj po motivima filmskog scenarija Marka Normana i Toma Stoparda iz 1998. Premijera je u subotu uveče, 26. marta od 19 sati na sceni „Olivera i Rade Marković” BDP-a. Delo je prevela Marija Stojanović, dramaturg je Periša Perišić, scenograf Aleksandar Denić, kostimograf Momirka Bailović. Koproducent je Jurij Franko.

– Ovo jeste druženje i sa Šekspirom, ali i s Tomom Stopardom, jednim od najvećih živih svetskih pisaca na engleskom jeziku. Stopard, kao i Šekspir, voli da se vraća na već poznate narative i da im daje novo obličje. Voli igru rečima, inteligentan humor, ali i humor kafane, paradoks. Pomešao je iluziju i stvarnost, identitete, klase, reference na razne komade i na samo stvaranje predstave. Vodi nas komedijom zabune do pitanja o moći ljubavi u vreme vladavine novca i korumpiranosti, naduvanog ega, kupljenih titula, ukratko, transakcija između novca i emocija. Pita se može li pozorište da nam prikaže pravu istinu i prirodu ljubavi. I za život i za pozorište je potrebna hrabrost. I ljubav – kaže za „Politiku” Dragana Varagić.

Sve je počelo kada se ledi Viola, očajna u želji da postane glumica u vreme kada je ženama bila zabranjena takva „izopačenost”, maskira u muškarca koji dolazi na audiciju za komad Vila Šekspira. Koja je to nit koja nas spaja s replikama zaljubljenog Šekspira?

Konvencije, i životne i pozorišne, ruše se da bi se probio život. Bujica života je snažnija i tačnija od mnogo toga što namećemo jedni drugima. Neka nas mogućnost pozorišta da gledajući druge razumemo sebe podseti da imamo čime da razumemo druge i drugačije. U Talijinom hramu uvek postoji mogućnost za svakoga prisutnog da stoji na zemlji, a razgovara s bogovima.

Koje muke muče zaljubljenog Vila Šekspira? S kakvim Šekspirom ćemo se sresti na Crvenom krstu?

Šekspir je mlad čovek, njega muče mnogo toga, od nestale inspiracije do zabranjene ljubavi i nemanja novca. Velike ljubavi imaju svoje zakonitosti, a realan svet svoje. Retko kad su u skladu. U „Romeu i Juliji” priča o ljubavi završava se tragično, ovde ne, ali sigurno ne onako kako bi svi voleli. „To je život”, kažu Englezi. U predstavi o predstavi prepliću se tekstovi „Romea i Julije” sa životnom pričom Šekspira i Viole.

Svet je pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu, govorio je Šekspir. Ko je vaša kraljica Elizabeta Prva, junakinja za koju je Džudi Denč dobila „Oskar” za najbolju sporednu ulogu?

Ana Tomović i ja smo se još ranije dogovarale da radimo nešto zajedno, a prošle godine sam pozvana da se priključim ansamblu BDP-a. To smo sad spojili u kraljici „Zaljubljenog Šekspira”. Igra ekipa energičnih, talentovanih i već sazrelih mladih glumaca: Luka Grbić, Staša Nikolić, Aleksandar Radojičić, Marko Todorović i nas nekoliko starijih koji sa druge strane držimo balans. Odavno nisam igrala u velikom ansamblu, pa mi ova energija mi prija. A uželela sam se i epohe, u poslednje vreme sam uglavnom igrala u savremenim tekstovima.

Kraljica i ja imamo jednu zajedničku osobinu, obe volimo pozorište. S godinama je razvila strpljivost, kao i ja, ali ona je i veliki diplomata, što ja nisam. Kraljica, koja se zbog krune odvojila od svega onoga što nama običnima život znači, po taj život ide u pozorište. U njeno vreme pozorište je procvetalo. Ona ga je razumela. Šahovska tabla joj je stalno u glavi, a pritom joj nije stran ni humor, koji bi i njene sluge vrlo dobro razumele.

Kako voli zaljubljeni Šekspir?

Kao i svaki veliki pesnik, bez obzira na realnost. Prepreke su nevidljive njegovim očima kojima gleda u sunce. A mi smo zaboravili na toleranciju, sistem vrednosti, strah od sutrašnjice se zgrčio u nama, ali ipak ne možemo da zaboravimo na ljubav. To nam je dato i to ne možemo sami sebi da oduzmemo, koliko god se trudili. Na sreću.

Pred kraj 2021. godine vratili ste se iz Amerike s nagradom za najbolju epizodnu ulogu na festivalu „Independent Shorts” u Los Anđelesu za tumačenje tetke u filmu Ivane Todorović „Kada sam kod kuće”, koji govori o nasilju u porodici. Kako se porodica nosi s prećutanom tajnom, budući da je tema zlostavljanja kod nas sve češće prisutna?

Porodica često okreće glavu ili krivi žrtvu. Tek ponekad se nađe neko ko kaže „nisi sama”. Ali društvo nema mehanizme kako da spreči nasilje, i to je porazno. Osnovne poluge društva ne funkcionišu, ili su samo slovo na papiru, s pravom se nema poverenja. Žrtva je zlostavljana od strane nasilnika, ali i od strane društva. To sve govori o nama i koliko nam je važno dostojanstvo života, tuđeg, a to u krajnjem slučaju znači i našeg. U tom filmu igram tetku, koja prikriva nasilje, pa je time i sama nasilnik, ali postaje i žrtva svog postupka. Pokušavajući da zbog nasilnika sačuva porodicu, tu porodicu je u stvari razorila. Kad budemo shvatili da je odnos prema drugome odnos prema sebi samom, nešto ćemo promeniti.

Čemu učite mlade kolege, svoje studente na Akademiji umetnosti? U kom smislu vas rad s njima menja?

Učim ih da je gluma misao, da se glumac koji misli na sceni prepoznaje svojim prisustvom. Gluma je ozbiljna igra. Ko ne ume da je zavoli, nikad to ne sazna. Učim ih sve što sam do sada naučila. Imala sam mogućnost da sem naših profesora dodatno učim od čuvene američke glumice Ute Hagen, ili britanske Sisili Beri, koja je mag za izgovorenu reč na sceni, od Jožefa Nađa… Ima toga još, bila sam radoznala.

Da li ostajete pri konstataciji da je Beograd adolescentski grad? Šta danas volite u njemu, a šta ne?

Volim Beograd jer ume da adolescentskim posvećenjem voli i Fest i Bitef, i Kolarac, i teniske mečeve i košarkaške utakmice, svoje dve reke, zemunske i dorćolske ulice, miris lipe. Ne volim što nema zrelost da se nosi sa svojim problemima. Ne volim to što mu se duša zamorila, a još nije bila ni sazrela. Ni što ga se sve to gotovo i ne tiče. Evo sada idu izbori. Od onih sam što uvek glasaju. Glasajte i vi. Neka se i vaš glas čuje. Kažite šta mislite.

Šekspir između dva jezika

U Poljskoj ste predavali program „Šekspir između dva jezika”. Kakvo je to iskustvo?

Nas petoro iz raznih krajeva sveta smo pozvani da u radu sa studentima predstavimo svoja predavačka iskustva. Poljacima je bilo zanimljivo što sam specijalizirala Šekspira u Stratfordu, igrala ga prvo na srpskom u Narodnom pozorištu u Beogradu, posle na engleskom u Kanadi, i predložili su da radimo Šekspira „između dva jezika”, po metodi koju sam naučila u Stratfordu. Indikacije sam davala na engleskom, ali smo radili u poljskom prevodu, znači na jeziku koji ne govorim. Komunikacija je zato bila maksimalno izoštrenih čula. Istraživali smo, u stvari, šta je to prisustvo glumca na sceni. Posle nedelju dana razumela sam studente i kad su mi se obraćali na poljskom. Neka unutrašnja logika komunikacije je već bila uspostavljena. Igra nas je povezala, ritam. Iskustvo nam je bilo dragoceno, pa su i sledeće godine tražili da gostujem sa istim programom.

Politika