Formula za strah
Kada bi se ljudski problemi mogli svesti na jednu jedinu reč mogli bismo reći da je to strah. Tokom čitavog života borimo se sa raznoraznim strahovima i mogli bismo reći da smo konstantno na nekakvom rubu i borbi sa samim sobom.
Borbe koje vodimo sa strahovima nisu lake i u potpunosti nas mogu deklasirati, pa tako na Frojdov kauč možemo dospeti zbog raznoraznih simptoma, a da je suština manje više ista. Bojimo se ostavljanja, bojimo se povređivanja, bojimo se bolesti, bojimo se čak i samog straha, jer je iskustvo straha toliko intenzivno i primalno, da ne želimo više da prolazimo kroz to. Međutim, kao što čika Jung jednom reče: ‘’Tamo gde ti je strah, tu ti je zadatak’’, shvatamo da možemo bežati, ali ne i pobeći od sebe i da na kraju svega, moramo da iskusimo strah da bismo mogli da napredujemo i postanemo celoviti.
Prema nekim eksperimentima strah može i da ubije osobu. Setimo se jednog poznatog eksperimenta sa dva jagnjeta koji kaže: Dva jagnjeta iz istog legla su stavljena u dva kaveza i hranjena potpuno isto. Nasuprot jednog jagnjeta stavili su kavez sa vukom. Na početku eksperimenta, oba jagnjeta su imala približno istu telesnu težinu. Posle izvesnog vremena, jagnje, koje nije videlo vuka, bilo je raspoloženo i debelo. Drugo, koje je stalno viđalo vuka, je postalo depresivno, nepokretno i mršavo. Ovaj eksperiment pokazuje da mentalno stanje ima veliki uticaj na fiziološko stanje našeg tela i da ako ne prepoznamo strah i ne naučimo da upravljamo istim, zaista možemo da osetimo mnogobrojne posledice.
Strah je emocija koja nam je urođena. Naravno, mi proširujemo opsege svog straha, ali ipak smo stvoreni da ga osetimo u određenoj meri i nužan nam je, kao neka vrsta začina životu. Sve nam je to poligon i mogućnost za rast — sad to što čovek ne vidi to na adekvatan način već hvata samo površinu, to je druga stvar.
Derivat straha je anksioznost i evolutivno mu je najbliža. Stoga ćemo je često osetiti u različitim situacijama. Magična pilula za strah i anksioznost da ih nikada ne osetimo ne postoji. Ako želimo da prevaziđemo strah i anksioznost, moramo da budemo spremni da ga iskusimo i to je bol promene ili bol prihvatanja života, nazovite kako želite. Što pre prihvatmo da neke stvari ipak moraju da bole, postaće manje bolne i svakako će nam olakšati život.
Suština razbijanja straha jeste suočavanje sa istim tj. spremnost da se ide napred sa strahom. Neki ovo zovu i hrabrost.
Mnogi ljudi samo kažu “ja se plašim toga i toga” i ostanu paralisani time – međutim, poenta je dovesti do kraja taj svoj lanac misli, promisliti čega se zaista i suštinski plašite, šta vas to i na koji način plaši, zašto, suočiti se istinski s tim.
Ako se suočavamo samo na površinskom planu ili ponavljamo neke realistične argumente, a ni malo ne verujemo u njih, samo gubimo svoju snagu i sebe sputavamo i sabotiramo – ‘’Eto probao sam sve i ne ide’’ – ili, moja omiljena ‘’Sve ja to znam, ali opet.’’ Opet se plašite? Plašite se jer niste došli do kraja svog straha i suočili se s njim. Budite iskreni, to je osnovni preduslov napretka.
Kao i sa panikom – ako hoćemo da se rešimo panike, moramo da proključamo i zaista se uverimo da se ništa sem našeg straha i neprijatnosti neće dogoditi. Moramo i u mislima da dođemo do kraja našeg straha i suočimo se. Tek onda možemo zaroniti u dubinu i razmatrati čega je panika zapravo simptom i šta nam poručuje, ali prvo moramo ugasiti požar.
Ako se samo plašimo, ostajemo na površini i strah nećemo prevazići ( i da, uporno govorim prevazići, jer sam uverena da se strahovi prevazilaze, ne nestaju, mi zapravo učimo kako s njima i integrišemo ih).
I kao što reče Jung: ‘’Najvažniji problemi se ne rešavaju, već prevazilaze.’’
