Kako je Džoni napravio revoluciju i popio kaznu zbog testova iz prijemnog

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Zovem se Džoni i dolazim iz Luzergrada.  Imam 14 godina, završavam osmi razred i to.  Ortaci me tovare, kažu da sam glup kao noć ali ipak imam sve petice jer mi je tata gradonačelnik pa mi uvek sredi ocene kod nastavnika.  Znaš, to je do jaja jer ne moram ništa da učim a ocene same od sebe dolaze.  Nastavnici su uglavnom pizde pa lako pristanu na mito. Jedan nije pristao, pa eno ga tamo.  Pogledaj kroz prozor. Jesi ga video? Aha, loče rakiju ispred prodavnice.  Dobio lik otkaz pa prs’o. Moraš da slušaš mog tatu, drug. Svi slušaju moga tatu. Osim mene. Mene bole kurac da ga slušam.  Imam novi telefon, najnovije ‘tike, proputovao sam ceo svet,  skupio sam sve sličice za album od prošlog Svetskog prvenstva i mogu da pokrenem najnovije igrice na mom kompu. Izalzim u najskuplje igraonice u gradu.

Ali misliš da je meni lako?  ‘De lako drug moj. Veliku glupost sam napravio zbog  Nataše iz osmog-tri. Veliku.  Već dugo mi se sviđala i to, ali nisam smeo da joj kažem jer me devojčice zajebavaju kako sam debeo.  A znaš,  jesam malo debeo.  Ipak, dobro me hrane kući ali to ne treba da te zanima i neću da pričam.

Nego ona… znaš, nije nešto. Ne sluša Rastu i Bubu Korelija, nego neki bend Čovek Bez Sluha, na odmoru stalno čita neke knjige. ”Lajanje na zvezde”, ”Let iznad kukavičjeg gnezda”, te naslove sam upamtio. Uvek je u ćošku, sedi na tašni, ima bele starke, neku haljinu i slušalice u ušima. Ali nikako nisam smeo da joj priđem. Pošaljem joj zahtev na fejsbuku i brzo ga sklonim. Napišem joj stihove od tog njenog omiljenog benda ”Daleko blizu daleko, sanjaš isti san”, pa pocepam papir. Jako veliku tremu imam, počnem da se znojim i srce mi jako lupa. Pa onda patim. A čudno mi je, dopada mi se kada patim. Onda mogu da napišem neke pesme, ali nisam nikome rekao jer me je sramota.

Onda bi se sprdali sa mnom još više; ne bih bio samo debeo nego i umetnik. Ali od juče se sve to promenilo, za to zna ceo Luzergrad. Došao sam iz škole, a ćale je već bio kući.

”Džoni, sine. Tata ti je sredio nešto, pogledaj”, mahao je sa papirima sa retardiranim osmehom na licu. Falio mu je jedan zub pa je izgledao smešan. Bio je seljačina, mislim bio sam i ja ali je on bio veća od mene.

”Šta je to?”, upitao sam ga nezainteresovano.

”Pitanja koja će biti na prijemnom, budalo! Imamo i pitanja i odgovore. Osvojićeš sve bodove i onda ćeš moći da dobiješ nagradu kao najpametnije dete u školi. Bićeš vuk generacije sine!”

”Đak generacije, tata.”

”Đak, vuk, isti kurac”, rekao mi je.

”Pa dobro”, iskulirao sam ga.

A onda su mu oči zasijale, nekako opasno, kako mogu samo starijim ljudima da zasijaju kada vide na primer pare, dobru golu ženu i to. Voleo sam i ja da gledam dobre i gole žene dok se nisam zaljubio. Posle toga ništa. Prišao mi je i krenuo opet da laprda.

”Pažljivo me slučaj. Nikome, ali nikome ne smeš da daš ove testove. Onda ćale može biti u velikom problemu. Može otići i u zatvor.”

”Ali kako u zatvor, kada nisi otišao ni onaj put kada je brat autom udario…”

”Pusti to, pusti to”, prekinuo me je. Hteo je izgleda da zaboravi to. Nastavio je da smara.

”Bilo-prošlo. Važno da je tvoj brat dobro. Nego, sada je ovo najbitnije. Obećaj mi da nikome nećeš dati testove?”

”Obećavam.”

”Fala kurcu”, rekao je i izašao negde. Držao sam testove u rukama. Nisam znao odgovore na ta pitanja. Nisam znao o čemu su pitanja, a osvojiću maksimalan broj bodova, drug moj. To nije fer. Pa i ćale je kupio neku diplomu preko veze i postao doktor, preko noći. Gde to ima? Ne razumem svet tih starijih ljudi. Neću biti takav kada ostarim. I šta mogu sa ovim testovima? Mogu samo da ih… Nataša, čoveče! Mogu njoj da dam pitanja i onda će se ona zaljubiti u mene. Rešio sam da je osvojim. To bre!

Dodao sam je na fejsbuku i napisao :

”Ćao Nataša, ovde Džoni. Ne znam da li me poznaješ, ali morao sam da ti se javim.”

”Misliš debeli Nebojša?”, odgovorila mi je. Sranje. I ona je mislila da sam debeo.

”A smršaću, nego moramo hitno da se vidimo. Hoću nešto da ti ispričam i pokažem.”

Da ti ne trabunjam šta smo sve još pričali, ni to te ne zanima ali uglavnom pristala je da se vidimo. Obukao sam najbolju trenerku, namirisao se i ispao napolje. Čoveče, baš sam se skenjao. Dok sam je čekao u parku misli su mi letele tristo na sat. Uplašio sam se da ću pasti u nesvest ili umreti. Baš mi je bilo čudno. A onda se pojavila i sela pored mene.

”Ćao”, rekla je i ispružila mi ruku. Smejala se. Jako se lepo smejala.

Pokušao sam da joj odgovorim ali nisam imao snage da pričam.

”Ćutiš, a? Maca pojela jezik?”, zajebavala me je.

”Ma nije, nego..”

”Nego šta? Hajde, nemam vremena. Treba da palim kući, skinula sam brutalan film pa da ga pogledam dok se matorci opet nisu pobili”, rekla je kroz osmeh na lice. Čoveče, šta je njoj smešno.

”Imam pitanja za prijemni. Hoću da ti ih dam, ali ne smeš ih nikome dati. Znaš, ti se meni…”, ustala je sa klupe i krenula.

”Čekaj!”, viknuo sam i potrčao za njom. A onda se besno okrenula i počela da galami.

”Ne zanimaju me ti testovi. Uvek se vi provučete a mi moramo da učimo. Nije fer da ih imam i ja. To je tvoje. Ne brini, neću nikome reći.”

”Ali možeš osvojiti maksimalni broj…”, prekinula me je.

”Da, a šta će ostali? Ostali će da uče sve, i šta treba i šta ne treba. To nije fer.”

Onda mi je pričala o tome kako živimo u korumpi… tako nekakvom sistemu, da smo mi mladi koji to treba da promene jer su stariji retardi. Spominjala je revoluciju, pank-rok i tako neke stvari za koje nisam do tada čuo. Ali bila je u pravu. Sve je bila u pravu. Ona je jako pametna devojka. Bila je u pravu i kada je rekla da su drugari od moga tate šupci i da zbog njih nemamo svi jednako. Satima smo razgovarali, preporučila mi je album ”Dookie” od benda Green Day, baš je dobra muzika. Pristala je da uzme testove, ali pod jednim uslovom. Taj uslov je bio da se svim osmacima podele testovi. Pristao sam.

I sada sam pod kaznom. Ne smem nedelju dana da izađem iz kuće, a na telefonu smem da budem samo osam sati dnevno. Tatu su priveli policajci, ali pustiće ga brzo. Znam ja kako to ide u ovoj državi, a znaš i ti. Prijemni će se ponavljati, džabe smo podelili testove, ali ja sam naučio šta je revolucija i borba za pravdu.

Onaj profesor koji je isteran iz škole jer nije slušao mog tatu je rekao ”E kido, moj. Tvoj matori te je naučio lovi i raskošnom životu, ali nije te naučio onu glavnu stvar, što se kod vas teže uči jer ste mladi i neiskvareni. Ako hoćeš to sve da zadržiš, moraš biti potpuno isto govno kao i tvoj matori, a ne kul lik”, ali vidiš, ja sam odlučio da ne budem govno.

Evo, stigla mi je i poruka od Nataše, Napisala mi je ”Debeli, divan si. Evo idemo da pravimo proteste zbog testova koje smo razbucali po školi. Razbili smo ih. Vidimo se kad te prođe kazna. Divan si <3”

Poslala mi je i srce, čoveče. Ali hej, moja borba se tek nastavlja kada mi prođe ova glupa kazna. Do tada ću probati da se spremim za taj prijemni. Dosta sam bio pička kao moj matori. Okrećem drugi list.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar