Ne idu novi ljudi i oldtajmeri

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Ja sam jedna od onih koji u pocepanim farmerkama pate za haljinom na tufne. Ispeglane kose se
dive minivalu. Menjam kaiš za tregere.

Ja sam jedna od onih koji kupuju bajs star 35 godina. Bez brzina. Od stare učiteljice. Iz oglasa, u
štampanom primerku novina. I reći ću, ima mi to neku čar. I zvaću ga Moja stara.

Jedna sam od onih koji vole da se provozaju Jugom, dedinim starim. Isto ima neku čar. A može i
u rupe. I iz prve u petu. Ma može Jugo šta hoćeš. I pod ručnom da ide, a da se ne ugasi. Dok se
jednom ne ugasi…

Pa tako čarobna ja, sa svojim još čarobnijim oldtajmerima, zaglavim negde na sred puta,
okružena nekim ne tako čarobnim ljudima. I onda shvatim da nije vreme za stare stvari. Jer
novim ljudima fale delovi. Ljudski. Fabrički ih dobiju, ali ih jeftino prodaju odmah po izlasku na
tržište. Ili ih zamene, za neke naizgled vrednije. Ili zaborave da ih imaju pa ostanu da trule negde
duboko ispod nove haube. Tako ostajemo zaglavljeni na sred puta. A znate, često nam nisu
potrebni delovi. Nekad treba samo “dati kontakt” da bi nastavili dalje. Malo tuđe energije, samo
dok ne krenemo. Par ruku, da poguraju kad skrenemo s puta.

Često imamo baš sve da bi se pokrenuli. Ali ne znamo da otvorimo sopstvenu haubu. Imamo te
ruke koje kad se udruže mogu mnogo, ali ih krijemo u džepovima. Imamo i osmehe, ali su
zaglavljeni iza stisnutih zuba. Pa umesto osmeha pokazujemo zube. Umesto reči, ujedamo. A
znate, ujedanje troši više energije. I uvek me ta besna ljudska faca podseća na crvenu lampicu
koja svetli u kolima i govori da nešto nije u redu. Pregreje se. Nestane goriva. Ili se isprazni
akumulator. Uglavnom stane… kao dedin jugo. Na sred puta.
I onda stisnem zube i nasmejem se da bih ohladila užarene face. Jer nemam višak energije za
trošnje. Treba juga oživeti. Treba i Moju staru oživeti. Ali kažu nema delova. Nemamo delova.
Živaca. Ni vremena. I tako, odoše Moja stara i Dedin jugo. Na otpad.

Nemamo živaca i vremena ni da negujemo ono organsko u sebi. Pa smo postali GMO ljudi.

Valjda je lakše trovati druge, nego truliti. I tako odosmo i mi. Na otpad.

Nataša Grbović

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar