VLADIMIR ARSENIJEVIĆ – “KA GRANICI”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Premijerno za sve posetioce ovog portala, uz dopuštenje autora, objavljujem odlomak iz najnovije knjige Vladimira Arsenijevića – “Ka granici”. Nedavno ste imali prilike da čitate intervju sa njim isto ovde. Ovaj roman je treći deo iz tetralogije “Cloaca maxima” – sapunska opera” koju čine još i “U potpalublju” (1994) i “Anđela” (1997). Priča koja je utabala put ostalim delovima jeste ona iz njegovog, već pomenutog, debi romana “U potpalublju” za koji je ovaj pisac dobio NIN-ovu nagradu. Roman “Ka granici” je podeljen u tri dela, po načelima kompozicije grčke tragedije i u skladu sa simbolikom Grčke kao mesta radnje: “Hibris” (prkosna težnja čoveka da bude Bog) , “Ate” (greška koja nastaje usled urođene mane) i “Nemezis” (kazna za počinjenu grešku). Izabrani odlomak je iz prvog dela. Ovo je ujedno najbolji poziv da nakon što završite sa čitanjem ovog odlomka, pohitate do laguninih knjižara i pazarite ovo sjajno delo ili tako što ćete napraviti porudžbinu na njihovom sajtu.

„Kako bi dobro bilo živeti ovde“, kaže Anđela. Zastaje u uzanoj ulici u strmom delu Panagije da bi se divila teksturi ružičastog kamena prošaranog plavičastim i žutim žilicama od čijih je grubo istesanih blokova izgrađena većina ovdašnjih kuća, istovetnoj modroj boji kojom je prefarbana drvenarija vrata i prozora, bujnim ćilimima šarenog cveća na simsovima i balkonima od kovanog gvožđa, obloj kaldrmi na ulicama i priputeljcima ili strmim vijugavim stepeništima što vode sve do pristaništa. „Kako bi uzbudljivo bilo živeti ovde“, uzdiše. Zaljubljena je, govori dok koračamo uzduž i popreko gradskim jezgrom, zaljubljena, da!

„Ponekad je za ljubav potrebno tako malo“, dodaje uz osmeh. Uzima me za ruku. Obasipa Helenu poljupcima. Izloženo pronicljivosti prepodnevnog sunca lice joj deluje još oronulije nego tamo, u tami našeg privremenog lazareta. Ali je njen osmeh dirljiv, a uzbuđuje zarazno. „Kako bi divno bilo živeti ovde“, ponavlja neumorno.

Uz vrstu neosnovanog vodičkog ponosa, pokazujem joj neka od mesta koja smo Helena i ja otkrili tokom prethodnih nekoliko dana. Vodim je najpre do omiljene pekare-poslastičarnice, pa do knjižare u centru u kojoj ima mnogo polovnih knjiga na engleskom. I na kraju do iste one taverne  na glavnom gradskom trgu u kojoj sam samo nekoliko dana ranije sreo Vodiča. Odlazimo i do promenade. Negde među svim onim barovima, klubovima, kafeima, tavernama, restoranima i radnjicama s morskim suvenirima nalazi se i kafić Kurri Kurri. Pronalazimo ga relativno lako, ali tamo, nažalost, ne zatičemo ni Aleksa ni njegovu suprugu Kim.

Kod kuće nam tog popodneva pripremam jednostavan obrok od lokalnih namirnica kupljenih na obližnjoj pijaci. Ručamo na terasi ; ja halapljivo i obilato, Anđela onoliko koliko uopšte može. Dugo pijuckamo vino. Tek kad sunce barem donekle zađe, spuštamo se na plažu. Hodajući bosonoga uz sam rub velike vode, Anđela se svaki čas okreće da osmotri tragove sopstvenih stopa u mokrom pesku. „Kako bi ludo“, ponavlja, „kako bi fantastično bilo živeti ovde!“.

Na delu plaže na kom smo se smestili, prirodno se grupiše još nekoliko parova s decom, različitih nacionalnosti. Svi se osmehujemo jedni drugima s razumevanjem, možda i s nešto neprijatnosti, dok sklanjamo potomke u senku, vadimo termose, flašice, teglice s hranom za bebe ili vlažne maramice, naduvavamo gumene životinje i šlaufe, baratamo plastičnim kanticama, grabuljama i modlama za pesak. Ako nam se dogodi da nam dete blaženo zaspi, koristimo tu iznenadnu slobodu i opuštamo se, mažemo leđa izgorela od sunca i pržimo se na popodnevnom suncu s tamnim naočarima na očima, čitajući debele knjige mekih korica, potpuno izmašćene od krema s jakim zaštitnim faktorom. Ili odlazimo u more. Ali za razliku od preplanulih nimfi koje proleću svuda oko nas i njihovih vernih efeba koji ih prate u korak, mi oprezno nabadamo, voda nam se čini prehladnom, i osvrćemo se često, da vidimo da nam se dete nije slučajno probudilo.

U senci dva spojena suncobrana, s usnulom Helenom u naručju, Anđela deluje pospano. Sva ona nadljudska energija na kojoj se čitav dan vozila naglo ju je napustila. Sad samo ravnomerno diše i žmirka prema pučini. „Kako bi divno bilo živeti ovde“, „Ovog puta“, kaže, „mislila sam da neću izdržati.“ „Majke mi“, dodaje. „Bila sam sigurna da ću se slomiti. I to nepovratno.“

„Pa ipak“, kažem, „nisi.“

„Nisam. Ali mi ipak nešto nije jasno. Kako je moguće da sam se baš toliko navukla?“

Jedna bubica kreće se među nama prevaljujući dine namreškanog peska u brzim, eratičnim krugovima. „Nedostaje mi Lazar“, kaže Anđela. „Mnogo.“

Drhtavim prstom pokušava da dotakne zalutalu bubicu. Ali insekt, osetivši opasnost, podiže opnasti omotač, razvija mala krila i odleće. Anđela zeva. Sklapa oči. I konačno spava, obraza naslonjenog na Helenino teme.

Samo je dva dana, ispostavlja se, potrebno da se Anđela gotovo potpuno oporavi. Pod dejstvom mora i sunca nestaje bolesno bledilo njene puti, iščezava modra tama podočnjaka, mekša mrka usečenost obraza. Koža joj je ponovo zategnuta, spram zlatnog tena oči su joj zelenije i prozračnije nego ikad, kosa živa, duga, crvena i prošarana svetlim vlasima, a po nosu i obrazima prosuo se čitav svemir sitnih, bledih pegica. Njen oporavak deluje mi kao pravo čudo. Lepa je, mislim, posmatrajući je kako korača uspenušanim plićakom kao da je ova plaža, prepuna raspoloženih kupača pod šumom šarenih suncobrana, i ovo ustalasano more na čijoj pučini plutaju mnoge blistavobele jedrilice, samo njena pozornica. „Tebi, Anđela, ni heroin ne može ništa“, kažem joj s nesuzdržanim divljenjem i uživam u slanom ukusu njenih punih, toplih usana.

S prvom naznakom smiraja, većina kupača odlazi s plaže. Mi smo i dalje tu. Ne nameravamo da idemo nikuda. Sedimo na već gotovo pustoj plaži zagrljeni. Sumrak se spušta. Držeći Helenu, Anđela se smestila među moje raširene noge. Leđima mi se oslanja na grudi. Osećam toplinu njenog tela. Gledamo, svo troje, pravo ispred sebe: prema pučini i otvorenom večernjem nebu.

„Kako bi divno i potresno bilo živeti ovde, ostariti ovde, voleti se ovde, umreti ovde“, šapuće Anđela.

Grlim je.

Ona rukom obuhvata moju nadlanicu. Žmuri. Diše ravnomerno. „Samo bez horsa ubuduće. Samo bez horsa. I bez smrti, ako ikako može“, dodaje.

Kao da sklapa razumnu pogodbu s višim silama.

I tiho je. A tako tiho može da bude jedino kada ona to poželi.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Avatar

Marko Baljkas

Marko je rođen u Šibeniku 1990. godine. Urednik je i autor ovog portala, a pisanje mu predstavlja najdraži poziv. Veliki je zaljubljenik u kulturu i voli da bude okružen onima koji neguju slične vrednosti, teži da se nađe u centru zbivanja i da doživljeno prenese dalje. Živi i radi u Beogradu.

Ostavite komentar