(Ne)Proverene Priče

Petkom obično ne podnosim ljude. Matori svet je pričao da ta fontana ispunjava želje. Slepi bi progledali, invalidi bi prohodali,

Znaš, po gradu se pričalo o toj sobi koja ispunjava želje. Tačnije, jednu želju. Trebao si samo otići do sobe,

Mirijevo dva, stanica pre okretnice četrdesetšestice, pored kontejnera, onog ‘kulturnog’, velikog, što možeš da ga otvoriš pritiskom noge, stoji bordo

Večeras neću sići kod škole. Hoću da kupim pivo u centru i vidim radove u gročanskoj varoši. Sjajno izgleda. Mislio

“Još samo jednom i nikada više“, rekla je; kao i svaki narkoman, alkoholičar ili kockar. Postali smo zavisni od razbojništva

Vozili smo se kroz Luzergrad nekim autom. Zapravo njenim autom, ona je vozila. Ja znam da vozim bicikli i skejt,

Neću ti reći kako se zovem jer ćeš znati o kome se radi pa ćeš hteti da ukradeš moj lepi

Uhvatilo me je opet. Idem i kuckam. Sulud, od Mirijeva, peške preko poljane, do stanice busa, u bus… U busu

Živim u Luzergradu i zovu me Kiza Rok. Ono kao od Zoran je skraćeno Zoki, pa šatrovački dođe Kiza. Razumeš?