Судбина једног гулаша
Аутор: СТОЈАН СТОЈИЧЕВИЋ
Скупила се екипа другара један летњи дан. Чекао се тај дан, по традицији резервисан за котлић. Свако донео по нешто, знате како то већ иде. Некада када су били још веома млади, ти људи су се баш због те хране окупљали. 20 година касније су схватили да храна није повод, већ само део дружења, али ипак котлић никад није изостао. Све до 21. године, 21-ог пута. Те 21ве године су правили роштиљ. Дан је прошао прилично фино и весело и можда се и десила покоја чарка (пошто се 25 људи напило и најело), ал’ ништа битно и вредно помена.
Сем једне ствари, једне наизглед небитне појединости која је к’о незгодан трн упала у жижу одоцнелог разговора.
Негде између смењивања датума и свитања, једном од другара, прилично филозофски настројеном у то доба, паде на памет онај котлић. Он мало поразмисли о својим идејама па одлучи да их ипак подели – онако пијан и знајући да се ујутру нико од њих и онако неће сећати свега тога – са својим „пајтосима“.
,,Имам једну интересантну мисао“ рече ,,зар није фасцинантно да се ми окупљамо на истом месту више од 20 година и то на исти дан.“
,,И да 20 година увек правимо котлић, а да смо баш ове године као по наређењу, сви заборавили на њега и направили роштиљ.“
Остали се мало замислише, неко климну главом, пар људи се осмехну, двојца или тројица једва дочекаше крај мисли филозофа па устадоше ,,неким“ послом и на предео се опет спусти тишина.
Оном филозофу мећутим, мисао не даде мира па око отприлике 5 и 23 поново проговори изненада.
,,Онај котлић би увек стајао у центру, увек би та ватра горела бар 2 сата пре кувања. Прилично је невероватно, али увек би и тај котлић висио са ланца изнад ватре, а ланац би био закачен другим крајем за трокраке држаче. Просто је невероватно да за 20 година нико никад није чак ни случајно пореметио ту фину и нежну појаву, а ипак смо је сви тако фино и нежно заборавили. Све ми се чини да је тај котлић заслужио више од нас. Да је тај котлић, увек на истом месту и у исто време, био један од нас. Да су му ти држачи били удови, да је тај ланац био врат и да је сам котлић био глава и тело. А да је садржина истог увек зависила од нас, његових пријатеља и онога што смо бирали да скувамо. Та је ватра испод њега била јака животна енергија која је зависила од нас такође.“
Застаде мало па се пресабере филозоф, јер не буде му свеједно у тренутку.
,,С друге стране, да је неко, неким случајем и у једном тренутку оборио котлић, ми би то почистили и приставили нови. То јест, оног котлића више не би било, јер он је просут. Место њега и са његовим удовима, вратом, главом и трбухом, ту би био нови котлић. Значи суштина нашег котлића је пролазна и забораву подложна ствар, где материја његовог постојања само прелази као нека врста носећег тела у службу другог котлића. Дакле и наша суштина је, у поређењу са васељеном, небитна, док ће материја која смо сад само прећи у други облик, док на крају, кроз неко време, неки други човек не буде састављен од исте.“
,,Чудно је како смо сви заборавили. Чудно је како ће се то исто опет десити и чудно је како ће се и нама самима десити да одједном у неком одрећеном тренутку у будућности, да будемо заборављени од стране свих који буду живели у будућности.
Међутим, најчудније од свега је то што ће сви доживљаји, све перцепције и њихове истине и неистине, сва искуства, што свесна, што несвесна, што намерна, што ненамерна, свих људи који су живели на свету нестати. И неће остати баш ништа, осим сећања, које ће такође временом избледети.“
Писао: Стојан Стојичевић
