Ponoćno dokoličarenje jednog marginalca
Kažu da obično dolazi u podne naših života, kada čovek počne da preispituje svoje postupke. Bodler kaže da noću nemaju mira samo nezdravi mozgovi i oni koji su zaposednuti nečistim silama.
Ne volim vojne parade. Uvek mi se čini da su u prvim redovima ljudi koji svoje slabosti maskiraju pojačanom agresijom. Nemam ništa protiv njih, daleko bilo. Samo kažem.
Tko sam ja da ti sudim?
Oliver Dragojević? Nisam. Nisam Oliver i nije mi lipo- moj galebe. A nisam ni Mandić, Bogu hvala. Ipak, dobar mu je drugi album.
U Novom Sadu, gradu mira, tolerancije i bla, bla, bla nepoznato lice već par dana puca iz vazdušne puške na prolaznike sa svoje terase. Jebeš prolaznike. Svi smo prolaznici u ovoj igri i ostale gluposti koje bi napisali metaforičari kako bi slomili srce devojkama koje padaju na slatke reči. Aha, padaju na slatke reči ali se uglavnom dočekaju na znaš već šta, po nekim egzotičnim destinacijama. Prvo materijalna stabilnost, pa duhovna nadogradnja, što bi rekao Aligrudić u prvom filmu Emira Kusturice. Pardon, Nemanje.
„Da li voliš da putuješ?“
Volim, naravno. Svaki dan putujem autobusom od kuće do posla i nazad.
Ja sam čovek koji živi za putovanja.
Nije lepo ali sam sanjao kako gedorama razbijam usta čoveku kojem sam dopustio privilegiju da me nervira u poslednje vreme. Zubi su mu se prosuli po podu kao biseri kada pukne ogrlica na ženskom vratu u toku pljačke ili silovanja. Volkanja, što bi se reklo modernim rečnikom. Krvi je bilo svuda. Ružan san, zaista. Probudilo me je kašljanje matore komšinice. Kašljala je kao da će da crkne. Ali svi ćemo crći, sa kašljanjem ili bez njega.
Lepo bi bilo umreti kao čovek, ponosno. Ponosno sa Pampers pelenama u bolnici sa zidovima punim vlage. A poslednji zvuk koji čujemo da bude zveket klompi medicinske sestre koja radi za 25 000 dinara, čoveče. Otmeno, zar ne?
Juče je proslavljen Dan pobede protiv fašizma. Neki su slavili, neki su tugovali ali uglavnom nas je boleo kurac. Vidiš, ja mislim da je fašizam kao materija; ne može se uništiti- može samo prelaziti iz jednog oblika u drugi. Moderna definicija fašizma bi bila: „Fašizam je svaka razlika i odstupanje između zaostalog pojedinca i okoline koju on uspe da primeti golim okom. Samo okom, jer mozga nema“
Ona se slika sa psom. Nasmejana je. Lepo joj stoji osmeh. Kosa joj je uvijena u peškir i izgeda baš kul, izmišlja neke bedne izgovore pa se vadi na lepe oči. Blejim u sobi. Protegnem se, pogledam kroz prozor pa opalim jedan akord na gitari a žica pukne, i to ona najtanja. Rezervnih nema, a i ove su zarđale. Da li je fašizam što je ona toliko kul?
Komšinica je prestala da kašlje. Možda je ovaj put zaista crkla. Izašao sam na terasu i napunio vazdušnu pušku dijabolama. Gospođa S. je prolazila ulicom i držala u rukama neku svesku. Stranačka papirologija, verovatno. Odjeknuo je pucanj. Niko nije savršen.
Kažu da obično dolazi u podne naših života, kada čovek počne da preispituje svoje postupke. Bodler kaže da noću nemaju mira samo nezdravi mozgovi i oni koji su zaposednuti nečistim silama.
