DOK JOJ GOVORIM
Dok joj govorim, želeo bih da joj svaku reč, svaku misao i sliku u glavi prenesem u
najudaljeniju ćeliju tela.
Znam da me baš toliko razume i oseća.
Smeje se na sve načine odjednom i lupa nervoznim prstima dok osluškuje melodiju škripe
iskrivljenog brisača po vetrobranskom staklu.
Poznajem je pre ovog života, to mi je jasno.
Već sam se nagledao tih velikih usta što govore sve vreme.
ponajviše kad ćute,
i dobro mi je poznat taj zvonki, nežni i usplahireni glas.
Dugo odzvanja.
Srećemo se stalno.
po svim ulicama grada,
u svim pesmama o kojima pričamo
u svim romanima u kojima smo anti-heroji
„putujemo rečima i razmišljamo koracima“
A onda se raziđemo, dok naši nemiri ostanu u čvrstom zagrljaju.
Čud(es)no je sve to. Neočekivano
Kao što uz oficira ne ide cvet, pre puška, ili sablja, orden i rana
Ne ide cvet, osim kada ga nekom poklanja.
Ili uzgaja
Samo taj jedan.
U celoj bašti.
